Политичку каријеру Хилари Клинтон су кварили различити скандали. Али то бившој првој дами и екс-секретару САД  није много сметало. Њу сматрају најискуснијим кандидатом за председника не само због њене политичке прошлости, већ и због старих пријатељстава и са политичарима, и са крупним капиталом. Данас она често мора да се правда, те је зато за своју предизборну кампању изабрала најбоље стручњаке за маркетинг. «Нова Хилари» је приметно демократичнија него раније, ближа је народу, говори о социјалној правди и женским правима, а у изјавама које имају везе са Русијом  је обазривија.  Према прелиминарним прорачунима, цену њене победе у председничким изборима већ сад процењују на 1 – 3 милијарде долара, а у новембру  та цифра може да достигне и свих 10 милијарди. Како бисмо разумели изворе тих астрономских цифри треба да се вратимо почетку ’90-х година у Сједињеним Америчким Државама и да се присетимо два председничка мандата Била Клинтона и његове улоге у многим политичким и економским процесима последњих 20 година.

Пар Клинтонових је познат по својој способности да сакупља новац у различите сврхе. То је бизнис, добро осмишљен и грађен годинама. Бил Клинтон не би могао да постане 42. председник САД да није имао вишегодишње везе са Волстритом. Исто то може да се каже и за Хилари, која је прихватила  његово искуство. Шест највећих банака САД:  JP Morgan Chase, Citigroup, Bank of America, Wells Fargo, Goldman Sachs и Morgan Stanley помогле су Клинтону да  уместо места у влади и практично потпуне контроле над најјачим банкарским системом на свету постане  домаћин Беле куће.

Гувернер Арканзаса који је почео са сакупљањем прилога за своју председничку кампању далеке 1992.године пажљиво је слушао савете банкара којима је у то време затребала нова економска политика. Како би учврстио везе са Волстритом, Клинтон је за свог економског саветника поставио Роберта Рубина из Goldman Sachs банке. У јануару 1995.године он постаје помоћник председника САД  за економску политику. Доцније, ради што тешње везе власти и банака, он Рубину нуди да буде на челу Националног економског савета.

То, што је Клинтон још у првим месецима своје председничке каријере  успостављао корисне контакте  брзо је почело да даје плодове. Господин Клинтон је имао афинитета према комуникационим, транспортним и енергетским компанијама. Тако су у току његовог мандата Сједињене Државе постале водећа земља у области информационих технологија, при чему је у други план померен Јапан. Спајања и гутања фирми су крајем ’90.година ишла великом брзином, банке су у књигама врло умешно криле не баш сасвим законите операције, економија је била све јача. Али већ у почетку 2000.године почела је да се провлачи информација о скандалима и банкротствима, што је као резултат довело до тешке рецесије.

Агресивна економска политика је истовремено била праћена растом наоружања и ратним конфликтима. Ратови доносе невероватну  добит – то је принцип који се налази у основи спољне политике САД. Главни наручиоци за Клинтонову администрацију су увек били Пентагон, војно-индустријски комплекс и финансијска елита земље. Они су у век дириговали Белом кућом и никада се нису либили да кажу шта и како да се ради у овом или оном региону у свету.

На дужности председника Клинтон је добио задатак да „освоји Балкан“ за који се Вашингтон борио још од 1945.године. Американци су се из све снаге трудили да маршала Тита преведу на своју страну, а он  се повремено,  1952.године, дружио са Двајтом Ајзенхауером, 34. председником САД-а. Ајзенхауер је предложио да се Југославија прими у Северноатлантску алијансу. Американцима је било неопходно да покрију јужно крило Европе, те се територија ФНРЈ увек налазила у зони интереса НАТО-а. Али тај први покушај Америке да Југославију „увуче у своју орбиту“ није се завршио успехом. Растурањем Југославије су се бавили и Роналд Реган и Џорџ Буш – старији. Али ловорике „освајача Балкана“ су припале Клинтону. После Дејтонског споразума крајем 1995.године он је потчинио Босну и Херцеговину, Словенију и Македонију.  Белој кући се то учинило мало, те је зато одлучила да иде и даље – у Србију. Клинтону је хитно требао „колут за спасавање“ – центар нестабилности у Европи, али онај којим се могло управљати. Тим пре, што је на „пројекту Косово“ ЦИА радила  већ неколико година. У пролеће 1999. почело  је бомбардовање главног града Србије  – Београда, као и великих и малих градова Србије и Црне горе. Оно је завршено пошто се 10. јуна 1999. Слободан Милошевић сложио да Американце и „натовце“ пусти на Косово. Формално је све рађено по резолуцији 1244, а у ствари су САД и НАТО једноставно окупирали суверену државу Србију и одузели јој четвртину територије. Пошто је почео рат против Србије Клинтон је замрзао развој Европе. Он је спасавао долар и само га је то интересовало. Евро, који тек што је био ушао у оптицај, јако је сметао његовом величанству америчком долару. Од 1999.године Бил и Хилари Клинтон су банкарима са Волстрита доказали да имају снаге да ратују по читавом свету. Европљани су схватили да ће морати да прихвате амерички  диктат још неограничени период. Ковница Федералних резерви САД данас представља најснажније оружје Вашингтона.

Откако су постали политички пар Клинтонови  нису заборавили ни модерну добротворну делатност. У фонд који су основали Бил, Хилари и Челси Клинтон сваке године се уплати најмање 10 милиона долара из различитих извора, на име помоћи земљама трећег света. Та добротворна организација, према мишљењу аналитичара и инвеститора са Волстрита Чарлса Ортела, у ствари служи за лично богаћење. Кроз тај фонд  пролази новац од финансијских операција 42. председника и бившег државног секретара САД-а. И за своју председничку кампању 2008.године Хилари је сакупљала новац преко њега. Међу улагачима је био и америчко-ирански фонд Алави, а председник тог фонда је мултимилионер иранског порекла Хасан Немази који је постао финансијски директор предизборне кампање госпође Клинтон. Али, 2010.године је због финансијских махинација са кредитима он осуђен на 12 година затвора. Међу добротворима су и украјински олигарх Виктор Пинчу, чланови краљевске породице Саудијске Арабије, кинески бизнисмени и многи други. Само 2009.године, прве године председничког мандата Обаме, у Фонд је пристигло 17 милиона долара.

Предизборна кампања у САД – то је увек добро режирани спектакл, у коме су бирачи – гледаоци, и они активно учествују у свакој етапи те привлачне представе. Амерички бирач пажљиво прати колико кандидати добро изгледају и какво им је расположење. У изборној кампањи 2016. по годинама лидери међу кандидатима су  уважени пензионери. Према Хилари бирачи су посебно ситничави, зато што је она први женски кандидат у историји САД-а. Недавно је испливала прича да је у првих неколико месеци као државни секретар САД она користила службену поштанску адресу за личну преписку. То за госпођу Клинтон може да значи  покретање тужбе против ње. Има аналитичара који чак прогнозирају да из истог разлога њу могу да скину са кандидатске позиције. Претња националној безбедности представља озбиљну оптужбу. Кандидат за председничко место против кога је покренута тужба је обавезан да се лично одрекне своје кандидатуре.

Али без обзира на много непријатних детаља Хилари за сада остаје лидер предизборне трке. Да ли ће имати снаге да издржи до краја зависи од много фактора. У односу на свог најближег конкурента Трампа она изгледа искусније и мудрије, али и милијардер који се појавио „нико не зна одакле“ има доста адута. Он је „личност изненађења“, али за непрофесионалног политичара изгледа сасвим добро. Савезна изборна комисија САД је његове активе описала на 92 странице. За разлику од Хилари он нема никакве везе са администрацијом Обаме који последњих година показује неспособност да управља земљом. Уколико госпођа Клинтон ипак победи, то ће за Обаму да значи потврду неспособности за дужност председника. Ни за кога није тајна да електорат није задовољан стањем у земљи. И то користе сви кандидати, па чак и демократе. У односу на Трампа који се изјашњава против мексичких миграната, Хилари подржавају управо избеглице из Јужне Америке и жене из радничке класе.

Лидери председничке кампање 2016.године имају довољно средстава и знају како да их правилно троше. За Хилари раде професионалци за политички пи-ар, а Трампа сматрају за генија саморекламирања. Али, бивша секретарка је потпуно предвидива, а од Доналда Трампа не знају шта да очекују чак ни његове колеге из партије. Он не зависи од лобирања, од фондова и бори се за председничко место искључиво из личне користи. Његове представе о спољној и унутрашњој политици  остају тајна, али он је неоспорно лидер  из републиканске партије. У својој кампањи Хилари се о њему изјашњава отровно, а то може да подигне његов рејтинг.

Да ли ће Хилари Клинтон постати прва госпођа – премијер после првог црнокожог председника САД,   зависиће од много фактора. Али се са сигурношћу може тврдити да она неће себе издати. Бивши државни секретар своје богате покровитеље са Волстрита неће оставити беспослене, а географија политичких конфликта може да се пребаци и у друге регионе.

29 гласовa