Први руски Цар Иван Грозни (по једнима тако назван јер је био грозан према непријатељима Православља, по другима јер је на дан његовог рођења било незапамћено невреме – по руски гроза. У познатом древном летопису “Сказания о Русской земле” каже се да такве грмљавине и трештања ваздуха није било од стварања света) крунисан је за Цара са само 16. година. У текстовима о светом Сави Крипецком и Пахомију Србину, већ смо писали о томе да је моћна Немањићка Србија на све начине помагала православну браћу у Русији, а да је са пропашћу немањићке државе истинска српска елита нашла уточиште у братском руском народу. Међу истакнутим представницима те српске елите која је оставила дубок траг у историји православне Русије, била је и Ана Јакшић Глинска, бака првог руског Цара Ивана Грозног. Ана је била потомак војводе Јакше који је био у служби деспотаЂурађа Бранковића. Јакшини синови, браћа Стефан и Митар нису престали војевати против Турака ни после пада српске деспотовине, па су са преко хиљаду искусних војника прешли у Угарску. Тамо су се тако истакли у борбама против Турака да им је угарски краљ Матија Корвин 1464. године доделио племићке титуле и поседе. Поменути Стефан био је отац Ане Јакшић и његово витештво бесмртним је учинила и српска народна поезија. Турци су у једном боју успели да заробе Стефана и одвели су га у Стамбол да га поклоне султану. Својом висином, стаситошћу и храброшћу Стефан је оставио велики утисак на султана па му овај нуди везирство у Босни уколико се потурчи. Ево како српска народна поезија описује одговор Стефана Јакшића:

“Турски царе од свијета главо,

нигда ти се нећу потурчити,

ни одрећи од крста мојега,

ни Христову вјеру похулити,

да ме сједнеш у твоје столове,

да ми подаш благо од свијета;

но за вјеру хоћу погинути!”

Ове стихове из српске епске поезије о оцу Ане Јакшић, наводимо да би могли схватити од каквог је рода била бака Ивана Грозног. Само Промисао Господња може уредити тако да кћер једног оваквог благородног православног витеза има велику улогу у васпитању првог Руског Цара. Дакле, јунакиња наше приче, Стефанова кћерка Ана, била је двострука племкиња – српска и угарска, а удајом за књаза Полтавског Василија Љвовича Глинског постаје и руска кнегиња. Из тог брака, у области која је касније постала чувена по Полтавској бици и као завичај великог Гогоља, рађа се и Јелена Глинска. Јелена се удаје за руског регента, касније Великог Књаза Московског Василија III Ивановича, а из тог брака рађа се први руски Цар Иван Васиљевич Грозни. Међутим, детињство будућег Цара Русије није било посуто ружама – када је имао три године умире му отац, а са осам година остаје и без мајке.

Тада на сцену ступа Иванова бака Ана која уз васпитање будућег Цара има и значајну улогу као одлучна владарка из сенке. Они који не познају добро период владавине Ивана Грозног и његове муке са делом однарођене руске властеле – бојарима, тешко ће схватити на какве је препреке наилазила ова одлучна жена и њен унук, будући руски Цар. Језуити су преко похлепних бојара покушавали да направе смутњу на руском двору и захваљујући управо језуитима (ниже ћемо нешто рећи о злогласном Посевину, чије су прљаве лажи о Ивану Грозном на жалост касније пренели и велики руски историчари попут Карамзина) створена је потпуно погрешна слика о овој великој жени и њеном великом унуку. Бојари су уз помоћ језуита оптуживали Ану чак и за вештичарење, и за пожар у Москви, па су дигли и устанак 1547. године. Тада је разуларена и од бојара подстицана руља убила Аниног сина Јурија Васиљевича, рођеног стрица Цара Ивана Грозног који је покушао да се сакрије у Успенском храму. Ни то им није било довољно, па су три дана касније тражили да им се преда и Иванова бака Ана и њен други син Михаил Васиљевич. Тада се малолетни Цар својом првом одлучном акцијом супротставио руљи коју су хушкали бојари и одбранио баку од злобника, наредивши војсци да се подстрекачи одмах ухвате и казне. Убрзо после тога, руља се разбежала по кућама. Захваљујући сачуваним архивама у Руској Православној Цркви и захваљујући медицинским истраживањима гробница са земним остацима припадника царске породице Ивана Грозног која су вршена у ХХ веку, савремени руски историчари нам показују сасвим другу слику од оне коју су покушали створити језуити уз помоћ похлепних бојара. Тако сазнајемо да је Ана Глинска била и велики црквени добротвор. О томе нам говори и књига прилога чувене Свето-Троицко-Сергијевске лавре (“Вкладная книга Троице-Сергиева монастыря” – Москва, 1987), из које видимо да је кнегиња Ана са својим сином само за овај манастир прилагала веома издашне прилоге, у износима чак и већим од 100 рубаља (1553. године 137 рубаља и 1554. године 100 рубаља), што је за то време било читаво богатство. Пред крај живота ова српска принцеза и руска кнегиња је попут српске кнегиње Милице примила монашки постриг, па је свој овоземаљски пут завршила као монахиња Аниса. А.И. Њекрасов је изнео тезу да су параклиси у чувеном Ђаковском храму Јована Претече који је саградио Иван Грозни у селу Коломојскоје, били посвећени светитељима, небесним заштитницима његовог деде Томе Палеолога, његове мајке Јелене и његове баке Ане Глинске Јакшић.

Њена кћерка Јелена 1526. године удајом за Василија III постаје Велика Кнегиња и 1530. године из тог брака се рађа будући Руски Цар Иван IV Васиљевич Грозни. Већ три године касније умире Василије III, Иван тада номинално постаје владар са 3 године, а његова мајка постаје регентица Руске државе при малолетном сину.

Руски историчари Јелену описују као државотворну владарку и веома енергичну и паметну жену, која се у својој владавини доста ослањала на савете Митрополита Данила. Сматра се да је управо у време њеног регенства у Московској кнежевини уведена јединствена валута – рубља. Умире као и већина чланова породице Ивана Грозног 1538. године, највероватније од последица тровања. Наиме, 1963. године отворене су 4 гробнице у Архангелском храму Московског Кремља, па је извршено испитивање костију Цара Ивана Грозног и царевића Ивана за кога је поменути Посевин пронео гласине да је убијен од стране “полуделог” Цара Ивана Грозног. У костима и Цара Ивана Грозног и његовог сина, откривено је присуство живе које вишеструко превазилази дозвољене границе, а на костима царевића није пронађен никакав траг ударца. Потом су деведесетих година ХХ века спроведена истраживања сахрањених великих московских кнегиња и царица па је откривена чињеница и о тровању жива-хлоридом Јелене Васиљевне Глинске, мајке Ивана Грозног (умрла 1538. године), као и друге цареве жене Анастасије Романове (умрла 1560. године). Ова истраживања су показала да је царска породица током деценија била трована и да прљава борба језуита против руског Православног Самодржавља, у спрези са домаћим издајницима, траје вековима. Подсећамо, да је прљава лаж о Ивану Грозном као убици свог сина потекла од папског изласника Посевина, пошто је пропала његова мисија о потчињењу Руске Цркве папском престолу, припремана уз помоћ језуита.

Дакле, Промисао Господња није Ани Јакшић Глинској, српској племкињи у служби Русији, доделила улогу класичне баке која помаже родитељима у васпитавању унука. Јер, ако узмемо у обзир да је Иван као веома млад остао без оба родитеља, онда схватамо да је ова жена имала посебну, несвакидашњу улогу, била је практично главни васпитач првог Руског Цара. Велики број српских светитеља на иконама и фрескама руских царских задужбина из периода владавине Ивана Грозног, као и његова тежња да идеале и симфонију световне и духовне власти Немањићке Србије пренесе и успостави и као идеале Свете Русије, сведочи и како га је бака васпитавала. Непорецива је чињеница да владавина Ивана Грозног у многим својим аспектима подсећа на немањићке владаре и тежњу ка симфонији духовне и световне власти. Треба рећи да је светогорски монах Исаија донео Ивановом оцу на поклон Теодосијево “Житије Светог Саве” које је свакако оставило неизбрисив траг на Иванову личност. Да видимо како је о томе Цар Иван Грозни писао у позним годинама: „А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!“ Међутим, Иван Грозни није добро познавао само живот Светог Саве. Очигледно је Иван одлично познавао читаву историју уздизања свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног. Очигледно је такође да је био упознат и са другим великим српским Заветом, Косовским или Светолазаревским Заветом и судбином кнеза Лазара. О томе сведочи и податак да се у Архангелском храму Московског Кремља на стубу са фрескама московских владара, Великих Московских Кнежева, налазе и фреске Светог Саве Српског, његовог оца светог Симеона Мироточивог и светог кнеза Лазара. Свети Сава је представљен још и иконом у олтарском делу Архангелског храма, што представља почаст која није више ником додељена од стране првог Руског Цара у овом храму-гробници практично свих руских владара Московског периода.

Нећемо улазити у крајности, овај текст о Ани Јакшић Глинској свакако не представља позив за канонизацију Ивана Грозног, светитеље пројављује Господ и то је ствар Цркве у целини, а не појединаца. Међутим, сам живот великог Руског Цара показује да је много тога у том животу било прожето и саткано тананим нитима величанствене Промисли Господње. Навешћемо један мистичан пример везан за првог Руског Цара. Када се Иван родио, његов отац Василиј III је у селу Коломенскоје надомак Москве заложио у част Ивановог рођења, храм Вазнесења Господњег. После скоро 4 века, 2. (15.) марта 1917. године, на дан насилног одречења од Власти последњег Руског Цара Николаја II, у том истом храму је јављена икона Божије Мајке “Државне” са царским жезлом у руци. Свакако није случајно да се духовна предаја руске Царске власти у руке Пресветој Богородици, одиграла у храму посвећеном рођењу првог Руског Цара. Оног Цара за чијег се царствовања Москва у стварности оваплотила у “Трећи Рим”.[1]

Многе цркве које је саградио Иван Грозни (саградио их преко 100!) сачуване су до данашњег дана. Интересантно је да је у његовим задужбинама на свакој цигли био урезан знак Крста. Данас знамо да је Иван Грозни више пута помагао и био ктитор манастира Хиландара и помагао и многе друге српске светиње. Иван Грозни је даровао братији манастира Хиландара и “Хиландарско подворје у Москви”. Свакако, захваљујући и добром познавању српског црквеног и државотворног наслеђа са којим га је у највећој мери упознала његова српска бака. Због тога би можда било умесно овај текст завршити подсећањем заговорника српског прозападног пута на једну интересантну историјску паралелу над којом би се они требали дубоко замислити. Исте године (1492) када је Колумбо допливао до “Новог Вавилона” (ово ми лепше звучи од баналног “открио Америку”), Митрополит Зосима је у делу «Изложения пасхалии» први пут назвао Москву – Новим Јерусалимом. Видели смо да је Промисао Господња устројила тако да су многи српски светитељи и владари, и уопште многи знаменити Срби и српкиње током много векова, попут Ане Јакшић Глинске, прилагали своје не мале лепте у изградњу Новог Јерусалима. Видимо да данас потомци тих знаменитих људи који у српској престоници организују сусрете “трилатералних” градитеља Новог Вавилона, изгледа нису свесни шта значи приносити своју лепту у изградњу Новог Јерусалима, а шта у изградњу Новог Вавилона. Ана Јакшић Глинска је то знала па је и на свог унука, првог Руског Цара, пренела сећање да је пород и васпитање вере православне и благоверног народа и да је Господ учврстио престо његове владавине у његовој Отаџбини намењујући јој улогу Трећег Рима.

[1] Учење о Москви као Трећем Риму преподобног Филотеја појавило се средином XVI века, управо у време царствовања Ивана Грозног (Р.Г.)

Прочитај без интернета:
57 гласовa