ANATOMIJA GLOBALISTIČKOG SMRADA

Angažovanje nevladinih organizacija na razbijanju političkog, vojnog i bezbednosnog sistema Srbije i Jugoslavije  

drugo izdanje

ДРУГИ ДЕО

КАКО СМРДИ СМРАД

1
ГЛОБАЛИСТИЧКА ПОЗАДИНА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Историја човечанства углавном је заснована на бројним покушајима насилног успостављања глобалне доминације, што је процес који се несмањеним интензитетом одвија и данас. Сви појавни облици које бележи прошлост имали су исти циљ, мада су се разликовали по иницијаторима и носиоцима тих настојања, техничким могућностима њиховог времена, идејним образложењима и ефектима које су постизали. То су били или појединачни национални лидери који су за живота повели своје народе у освајачке походе, као старогрчки војсковођа Александар Велики, француски војсковођа Наполеон Бонапарта, немачки нацистички лидер Адолф Хитлер, затим, империјална царства која су у континуитету од више стотина година предузимала акције освајања света, попут античког Рима, турског Отоманског царства, монголске царевине, или колонијалних сила чији је просперитет почивао на покоравању и експлоатацији туђих територија, сила као што су Шпанија, Португалија, Велика Британија и Јапан. У име освајања и прерасподеле територија света вођена су у новијој историји два светска рата, а освајачке тенденције заклоњене иза насилног идејног ширења исламског фундаментализма, католичке ватиканске доминације или борбе за демократију и „амерички начин живота“ нанеле су човечанству зло које још увек није избледело из сећања многих потлачених народа.

Данас се покоравање човечанства спроводи у врло перфидној форми успостављања такозваног Новог светског поретка. Ова идеја суштински представља континуитет ранијих, релативно успешних, али привремених и осујећених интервенција водећих земаља Западног света на народе Евроазије, Африке и Јужне Америке, с тим што је сада осмишљена дугорочније и темељније. Наиме, водеће западне силе, као искључиви иницијатори освајачких ратова у последњих неколико стотина година, извукле су поуку из прошлости која се своди на то да су их уски појединачни интереси увек доводили до ситуације да због прерасподеле света на крају морају да ратују између себе. Тако, док су у претходном светском рату Американци и Британци с једне а Немци и Јапанци с друге стране водили беспоштедне сукобе са разарајућим ефектима по сопствене привреде и становништво, у Азији су се, на штету западне доминације, стабилизовале две нове моћне државе, Русија и Кина, а на свим осталим просторима, мали народи, такође користећи неслогу између колонијалних сила, успешно су спроводили ослободилачке ратове и стицали независност. Да им се овакве грешке више не би поновиле најутицајније личности западних земаља направиле су историјски компромис и, усаглашавањем својих дугорочних колонијалних интереса, прецизно поделиле утицајне сфере будуће глобалне доминације, дефинисане идејом Новог светског поретка.

Интересантно је да зачетке те идеје налазимо у програмима многих древних европских тајних друштава и организација, на пример Илумината, Темплара, Масона и осталих[1], али у пракси то никада није могло бити реализовано пре свега због затворености, себичности и искључивости њихових проповедника, имајући у виду да се свака од ових и сличних групација представљала као Богом дана да баш она и само она загосподари светом. Из тих кругова потиче и прво писано дело у којем се до танчина износи пројекат Новог светског поретка, најзагонетнија књига XX века, Протокол сионских мудраца.[2] Мада се сматра да је настала знатно раније, први пут је објављена у Европи, 1905. године, као разоткривајуће упозорење на подли тајни план јеврејске популације, расељене по читавом свету, како да загосподари човечанством. Што због садржаја саме књиге која све друге народе третира као „нижу расу“, што због појединачних и колективних настојања неких јеврејских групација да идеје протокола заиста спроведу у дело, јеврејска популација је имала доста проблема у многим европским земљама, због чега још увек перманентно врше интензивне пропагандне притиске на оспоравању аутентичности и ауторства те публикације мада им чињенично стање баш и не иде у прилог. Наиме, много тога се у реализацији Новог светског поретка одвија у складу са поменутим протоколом, а главни заговорници и носиоци те идеје су у највећем броју случајева управо људи јеврејског порекла.[3]

Водећи актуелни глобалистички идеолог Збигњев Бжежински, незаобилазни саветник за безбедност америчке администрације у неколико мандата, случајно или не, по пореклу је пољски Јеврејин. Он и не крије да се при осмишљавању своје политичке доктрине умногоме ослањао на идеје Протокола сионских мудраца, што потврђује основна теза изнесена у његовој студији Технолошка цивилизација: „Америка, као водећа земља западног света, креће ка једној ери различитој од било које претходне, креће ка технолошкој ери која се веома лако да трансформисати у глобалну диктатуру“. На плану реализације те „глобалне диктатуре“, као дугорочног западног стратешког опредељења, уз Бжежинског, ангажовано је још на хиљаде најбриљантнијих умова из свих друштвених области, задужених да осмисле једно тоталитарно, потпуно контролисано друштво са следећим оквирним карактеристикама: Јединствена „Светска Влада“ под управом наследне олигархије, састављене од водећих личности Запада, коју би у будућности бирали искључиво између себе. У таквом режиму постојали би само владари и послушници. Сви закони били би униформни, са једним правним системом светских судова, који би поштовали исти једнообразни законик. Јединствена војска и јединствена полиција наметали би овакав режим на свим деловима кугле земаљске, на којој више не би постојале националне границе. Перманентно би се одвијао процес поништавања сваког облика националног идентитета. Јединствени монетарни фонд и централизована диригована привреда били би обавезни за све земље света. Егзистенцијални опстанак становништва темељио би се на општој социјалној помоћи. Раст становништва био би законом ограничен, а затечено бројно стање популације на земљи било би драстично смањено насилним методама – вештачким изазивањем смртоносних епидемија, истребљивањем кроз ратове, уз контролисану употребу средстава за масовно уништење, глађу и намерно изазваним катастрофама – како би се укупан број становника, оријентационо до 2050. године, свео и одржавао на оптималном нивоу до две милијарде становника.

Све што се дешава и што ће се надаље дешавати на светској политичкој сцени стриктно је зацртано плановима завођења „глобалне диктатуре“. Према упутствима америчких доктринолога иницијатива која се тренутно одвија заснована је на ставу: „Самосталност у новом планетарном поретку недопустива је за мале земље, јер је за њих предвиђена искључиво улога услужне делатности у надопуњавању привреде Запада“.[4] С тим у вези, на делу је интензивно брутално потчињавање малих држава, док су истовремено оне велике, које представљају сметњу западном виђењу планетарног поретка, као што су Русија, Индија и Кина, константно изложене најразличитијим облицима притисака, чији је циљ изазивање унутрашњих криза и њихова територијална дезинтеграција до нивоа скупине малих немоћних државних творевина које ће касније бити лако потчињене.

Процес успостављања Новог светског поретка, у својој почетној фази, интензивиран је у последњих тридесет година и практично се од тада на политичкој сцени све отвореније експонирају глобалистички центри моћи који управљају тим процесом. Условно их можемо поделити на четири нивоа: први ниво – неформална „Светска Влада“, која директно управља глобалним процесима; други ниво – државна руководства најразвијенијих земаља света – Америке, земаља­чланица Европске Уније и Јапана, које по неформалним препорукама „Светске Владе“ усклађују конкретне правце свог деловања; трећи ниво – наднационалне међународне институције – НАТО, Међународни монетарни фонд и Уједињене нације – задужене за непосредну реализацију глобалистичких планова; четврти ниво – широка светска мрежа невладиних организација, као најнижи сегмент спровођења прецизно зацртаних глобалистичких задатака.

ПРВИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: „ЈЕДИНСТВЕНА СВЕТСКА ВЛАДА“

До пре двадесетак година у широј светској јавности појављивала су се само нагађања о постојању неког наднационалног органа управљања који је надређен чак и западним владама. Приче те врсте по правилу су биле заогрнуте окултним и тајновитим, па стога најчешће, у јавно публикованим стручним анализама и студијама, нису ни третиране озбиљно. Тек повремено, приликом обелодањивања неке шпијунске афере или у ретким књигама које су објављивали одметнути припадници тајних служби, наилазимо на конкретније податке о неформалним привилегованим тајним групацијама политичких моћника који из дубоке сенке управљају нашим судбинама. Данас се углавном зна и ко су ти људи, и где су се и када састајали, а добрим делом и о чему су се договарали, као што је то случај са члановима затворених глобалистичких олигархија: Трилатерале, која делује под доминантним утицајем Американаца, Билдерберг групе, под доминантним утицајем Европске Уније или Комитета 300, који функционише под утицајем Велике Британије. Чланство ових организација је испреплетано, а чине га, оквирно, од 200 до 800 имена, програми су им комплементарни, а циљеви исти – успостављање „Јединствене светске Владе“. Водеће политичке личности Запада, припадници европских краљевских породица, најмоћнији индустријалци, банкари, власници корпорација и медијски магнати по правилу су чланови бар једног, ако не и сва три споменута глобалистичка центра моћи. Њихови узајамни договори, мада су по карактеру и даље тајни и неформални, имају већу тежину и значај од прокламација које појединачно доносе владе њихових земаља. Објективни утицај који имају над светским токовима у првом реду је заснован на чињеници да само они имају способност процењивања и благовременог ефикасног разрешавања проблема који се могу претворити у потенцијалне сукобе интереса унутар западног света, док је шира визија будућности човечанства у остварењу успостављања „глобалне диктатуре“, за коју су иначе дугорочно заинтересовани, још увек у другом плану.

Мада амерички политички стратези већ отворено тврде да је дошло време за официјелно успостављање „Јединствене светске Владе“, чињеница је да Нови светски поредак још није дошао до фазе када би то било лако остварљиво. Прву објективну препреку представљају актуелни међусобни односи западних савезника који још увек обилују „неспоразумима“, најчешће због америчког инсистирања на неприкосновеном лидерству, што се директно одражава на тенденцију поларизације у водећим круговима глобалиста. Други проблем је једнако озбиљан а тиче се неколико земаља чија војна моћ није за потцењивање, пре свих Русије и Кине, којима, према глобалистичким плановима, у „Светској Влади“ неће бити места, па се поставља питање како их присилити на повиновање таквим захтевима. До даљег, јавна прокламација „Јединствене светске Владе“ остаће највероватније на нивоу дугорочних планова, тако да ће њену функцију, као и до сада, обављати споменути неформални центри моћи.

Неформални карактер олигархије, која претендује да прерасте у „Светску Владу“ и њен прикривени облик политичког деловања, одражавају се на карактеристичан начин и на ниже хијерархијске нивое глобалистичке доминације. Како примећује истраживач Џон Коулман, који је иначе међу првима јавности предочио конкретне податке о тајним глобалистичким плановима: „Много тога дешава се у складу са Протоколом сионских мудраца. На пример, на значајне друштвене положаје, према ставовима из протокола, постављају се две врсте људи – непоштени а паметни, и поштени а приглупи. Први увек управљају другима. Првима владају управљачи из ‘сенке’ и мењају их када им се прохте, јер могу да их уцењују.“[5]Као што ћемо видети у наставку текста, такав кадровски и организациони систем показао се као веома делотворан.

ДРУГИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: ВЛАДЕ ВОДЕЋИХ ЗАПАДНИХ ЗЕМАЉА

Према глобалистичким плановима, препоруке, упутства и наређења „Светске Владе“ спроводе се у облику прокламација и званичних ставова најразвијенијих земаља света, водећих заговорника и носилаца политике Новог светског поретка, као што су Сједињене Америчке Државе, државе Европске Уније и Јапан. Зато је у функционалном смислу сасвим небитно да ли „Светска Влада“ делује као неформално тело како се, иначе, управо догађа, или као јавно промовисани наднационални орган, што ће једнога дана засигурно бити.

Лидерска позиција прећутно је препуштена Америци и њеној државној администрацији, која је, као убедљиво најмоћнија глобална сила, стратегију своје спољашње политике поистоветила са идејом успостављања Новог светског поретка. Ту чињеницу политички аналитичари широм света тумаче различито. Према бројним европским коментаторима, али и аналитичарима из социјалистичких и других земаља угрожених глобализмом, америчка администрација себе практично изједначава са „Светском Владом“, тачније, Америка се карактерише као претендент на преузимање глобалних ингеренција те врсте. Насупрот њима, најпознатији амерички антиглобалистички теоретичари тврде да су, пре свих, Американци највеће жртве политичких манипулација неформалне „Светске Владе“, јер им је унутрашња финансијска олигархија наметнула државну стратегију која је супротна америчким националним интересима. Ови аутори у својим делима износе низ аргумената о погубним ефектима глобалистичких процеса на америчко становништво и привреду[6], упућујући оштре критике на рачун водећих личности из кругова Американаца јеврејског порекла, између осталих, Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског, који су на високе политичке положаје у тој земљи долазили искључиво на основу припадности глобалистичкој елити под покровитељством организације Комитет 300.[7] У сваком случају, нико не спори чињеницу да је Америка неприкосновени водећи заговорник и реализатор политике „глобалне диктатуре“ и да се њени национални лидери све отвореније постављају као господари света.

Што се тиче земаља Европске Уније, њихова приврженост неформалним глобалистичким центрима моћи још је више изражена. Уосталом, Европска Унија је као регионална државна заједница створена на иницијативу Билдерберг групе, тако да је њен висок степен политичке зависности од те организације сасвим разумљив. Државници водећих европских земаља показују извесне резерве само у погледу подређености у односу на америчке лидерске аспирације, осим Велике Британије која без поговора поштује амерички диктат, мада су у принципу задовољни улогом која им је додељена у Новом светском поретку. Афирмација Европске Уније на међународној политичкој сцени, иако нижеразредна у поређењу са Америком, ипак је од великог значаја, посебно када је у питању простор Европе, а делимично и Евроазије за које је, према дугорочним глобалистичким плановима, превасходно задужена.

Јапан, као трећа повлашћена држава, свој статус у дугорочној глобалистичкој визији остварио је захваљујући стратешким опредељењима Трилатерале и политичкој подршци Америке. Улога Јапана у остваривању Новог светског поретка тек треба да дође до изражаја када се процени да су се стекли услови за покушај политичког потчињавања НР Кине, према чијој територији Јапан од раније има нескривене колонијалне аспирације.

Конкретно, задатак водећих државних администрација је да иницирају политичко деловање у одређеном правцу, што се спроводи по испробаном спољнополитичком клишеу – у одређеном делу света, над којим треба успоставити доминацију, лоцира се стварни или још чешће испровоцирани проблем, који се даље, без икаквих образложења, проглашава за појаву која угрожава националне интересе неке од глобалистичких суперсила и пред међународном заједницом инсистира на неопходности неоружане или оружане интервенције. Од тог тренутка, оперативна реализација глобалистичких планова почиње да се одвија у име „међународне заједнице“, под образложењем „заштите људских права, слобода, хуманости и демократије“. Међународне институције надаље преузимају сву одговорност за последице које искрсну, док се државна администрација велесиле која је иницирала проблем повлачи у други план, задржавајући улогу подстрекача, контролора и финансијера. Као што се на примеру Југославије, Ирака и бројних земаља Африке и Јужне Америке могло видети, проблеми које су пред међународном заједницом потенцирале глобалистичке западне владе били су фиктивни и измишљени. При томе, нико није узимао у разматрање оправданост неких апсурдних ставова, као што је, на пример, став администрације у Вашингтону да су: „Променом власти у Руанди или заузимањем босанске варошице Бихаћ од стране српских снага, озбиљно нарушени интереси америчке националне безбедности“.

ТРЕЋИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: НАДНАЦИОНАЛНЕ МЕЂУНАРОДНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Оперативна реализација успостављања Новог светског поретка у потпуности је препуштена надлежности трећег нивоа глобалистичке доминације, тј. великим међународним организацијама као што су, на војном плану НАТО, на финансијском Међународни монетарни фонд, а на политичком Организација Уједињених Нација. Њихов неоспорни интернационални карактер дао им је могућност да у сваком појединачном случају званично иступају као да делују у име и за добробит читавог човечанства, мада се због пресудне финансијске и организационе зависности од западних моћника ангажују искључиво при заштити њихових интереса. Задатак им је да, у складу са глобалистичким плановима, самостално или у координираном садејству, изазивају кризе у одређеним регионима света, да те кризе каналишу до потпуне ескалације, а затим се директном интервенцијом укључе у разрешавање проблема које су саме изазвале и то искористе за стално стационирање у конкретном региону, обезбеђујући даљи развој локалних политичких токова у складу са вољом западних налогодаваца.

О НАТО­у, као оружаном, насилном инструменту за увођење Новог светског поретка, већ је доста тога речено у претходном делу ове студије. Чињеница да је то за сада једина, а самим тим и неприкосновена, глобална војна формација, довољно говори колики је њен значај у остваривању циљева западних велесила. Треба имати у виду то да се под овом организацијом не подразумевају само армијски потенцијали њених земаља чланица, већ и укупни обавештајно­безбедносни и логистички капацитети на свим нивоима, што је чини ратним механизмом коме је готово немогуће парирати, бар када су у питању мале и средњеразвијене земље са скромним одбрамбеним могућностима.

Ангажовање НАТО­а у досадашњим глобалистичким операцијама одвијало се различитим интензитетом. На пример, у почетним фазама западне кампање у Европи и Евроазији, конкретно у случајевима Пољске, Мађарске или Бугарске, као и по питању отцепљења неколико република бившег СССР­а, где су друштвене кризе, а затим и политичке промене оствариване неоружаним средствима, НАТО је имао битну, али ипак секундарну улогу озбиљне оружане претње локалним армијама да се у унутрашње процесе не мешају, као и улогу демонстрације силе према тада још постојећем Совјетском Савезу да пасивно прихвати чињеницу губитка геостратешког преимућства у Источној Европи, уз истовремени губитак и делова сопствене државне територије. Прва ситуација у којој се НАТО директно експонирао као агресивна сила била је југословенска криза. НАТО се ту непосредно ангажовао у свим фазама – од изазивања кризе, преко убачених обавештајно­субверзивних тимова који су деловали у садејству са другим факторима неоружане интервенције, до директног провоцирања ескалације проблема у Босни, а потом и у српској покрајини Косову, што је послужило као изговор за опсежну оружану интервенцију 1999. године и окупацију дела југословенске територије. При томе, остали део човечанства реаговао је резигнирано, пасивно, па чак и застрашено, из чега су Западне силе извеле закључак да убудуће не морају губити превише времена на политичка натезања са непослушним режимима. Већ следећа глобалистичка кампања, усмерена против Ирака 2003. године, одвијала се искључиво у духу војне НАТО акције, до потпуног разарања и окупације те земље. Све указује на то да ће се будуће глобалистичке тежње према независним земљама, као и до сада, у извесној мери ослањати на неоружане облике економских и политичких притисака, али уз тенденцију све учесталијег давања приоритета оружаним методама, то јест НАТО­у, који је у међувремену себе већ прогласио институцијом изван јурисдикције светског законодавства.

Оружана интервенција није једина глобалистичка претња са којом се сучељавају независне земље, посебно не оне веће које поседују довољно респективан војни арсенал, довољан за одбрамбено супротстављање НАТО­у. Зато су западни стратези благовремено разрадили и алтернативне планове веома ефикасног неоружаног деловања, а у прилог им је ишла чињеница да су савремени појавни облици међудржавних конфликата битно променили своју суштину. Према актуелним теоретичарима ратне доктрине: „Рат је у највећем обиму прешао из војне у цивилну сферу. Некада је држава губила рат, територију и тековине у физичкој сфери – у сукобу две војске, а сада се рат може изгубити и у другим димензијама које превасходно припадају цивилима – економска, технолошка, информативна, културолошка.“[8] На овом резону заснована је моћ друге велике глобалистичке организације у служби Новог светског поретка – Међународног монетарног фонда.

Ова наднационална економска велесила, у чијем окриљу функционишу све остале значајне финансијске институције (Светска банка, Европска банка и др.), на свој начин спроводи планове „глобалне диктатуре“ са политичким резултатима који готово да превазилазе учинке оружане ратне кампање. Наиме, светски финансијски токови подлежу законитостима по којима ниједна земља, ма колико била моћна и богата, не може економски опстати самостално. Наравно, неразвијене и средњеразвијене земље, директно зависне од стране помоћи и кредита, без прилагођавања захтевима светских финансијских институција уопште не могу опстати. Ово је основ економског неоколонијализма који спроводи Међународни монетарни фонд: ако једна независна држава прихвати њихову финансијску помоћ доводи у питање сопствени економски суверенитет и контролу над националним ресурсима, ако то не прихвати, прете јој санкције и економска блокада са разарајућим последицама по привреду. У оба случаја, долази до изазивања економске, а затим, социјалне и политичке кризе, што глобалистима даје отворен простор за успостављање контроле над том земљом до нивоа потпуног преузимања власти. Наведени принцип примењиван је код ненасилног преузимања власти у готово свим источноевропским социјалистичким земљама којима је наметнут процес економских транзиција, јер: „Глобализам, као владавина транснационалног капитала, директно условљава темељно и структурално политизовање економије (економски опстанак и развој зависе од испуњавања политичких услова који погодују инвеститорима) и економске политике (политичка стабилност и политичке структуре у зависности су од економских уступака инвеститорима). Тако је губитак политичке и економске моћи локалних актера националних држава страховито убрзан.“[9]

Мада, као кључни фактор глобалне доминације, Међународни монетарни фонд може деловати потпуно самостално у изазивању, вођењу и разрешавању криза широм света, то се плански избегава и његов се наступ готово увек одвија у садејству са НАТО­ом. Тако је код неоружаних кампања, НАТО редовно обављао функцију чиниоца који обезбеђује спровођење економских транзиција наметнутих од стране Међународног монетарног фонда, док се Фонд појављивао у уводним фазама свих оружаних НАТО интервенција као чинилац који ће, економском блокадом, битно ослабити одбрамбену моћ нападнуте земље, што је, иначе, био случај приликом агресија на Југославију и Ирак.

Трећа велика међународна организација у служби Новог светског поретка, чији је основна намена да легализује активност претходне две је, на срамоту многих независних земаља, Организација Уједињених Нација. Створена је својевремено као мултилатерално интернационално тело, са циљем да обезбеди мир у свету, да би данас фигурирала као један од кључних наднационалних фактора завођења „глобалне диктатуре“ у корист водећих земаља Запада. Какву су функцију Американци наменили Уједињеним нацијама најбоље је дефинисао Ричард Гарднер, саветник америчке администрације за спољне послове, у свом обраћању Конгресу још 1974. године: „Ако одмах не створимо ‘Светску Владу’, не извршимо ревизију Резолуције Уједињених нација и не опуномоћимо ‘Светски суд’ да има највишу власт, неће бити прогреса. Неопходно је проширити домен оружаних снага ОУН на све секторе глобалних ратних жаришта.“[10] Гарднер је без околишања изнео тезу о стављању Уједињених нација у функцију „Јединствене светске Владе“. Једино није рекао то да под њеном оружаном силом подразумева НАТО, што вероватно није ни могао у време када је поменуто излагање презентовано.

Поступак подређивања Организације Уједињених нација спроведен је једноставно, успостављањем потпуне финансијске зависности од западног капитала. А ко плаћа тај се пита – зато већ десетину година заредом ова организација нема ни снаге ни храбрости да се током свог рада придржава јединствених критеријума, већ се управља искључиво према жељама својих финансијера. По додворавању Американцима, председавајући Уједињених нација били би смешни да нису јадни. Сетимо се само корумпираног Переса Де Куељара или тренутно актуелне политичке карикатуре Бутроса Галија.

Уједињене нације свеле су се на орган који служи само за то да обезбеди међународни политички легитимитет економским санкцијама ММФ­а или НАТО интервенцији. Када Западне силе желе да избегну конкретну одговорност због бахатог наступа према некој независној држави на сцену ступа Савет безбедности са својим резолуцијама које се проглашавају важећим, чак и онда (што је најчешћи случај) када неке од сталних чланица, Русија или Кина, уложе вето. У глобалистичкој стратегији изазивања криза Уједињене нације укључене су у све сегменте. У њихово име, НАТО снаге спроводе хуманитарне мисије смиривања смишљено изазваних кризних жаришта, да би потом у форми миротвораца заводиле легалну окупацију освојених територија. Према налазима француског публицисте Жерара Бодсона: „Нови светски поредак је последњих година изродио више оружаних сукоба и интервенција ОУН него за 40 година ‘хладног рата’: 22 оружане интервенције ОУН у периоду 1988–1994 наспрам 13 између 1948–1988 године.“[11]

На случају Југославије, Уједињене нације доведене су до бесмисла. Ево шта о томе каже београдски политички аналитичар др Милан Тепавац: „Начин на који су се УН понеле и још увек се односе према Југославији говори све о тој институцији. Она се потпуно срозала у сваком погледу, и политичком и моралном, поставши пуко слепо оруђе САД­а. Јер како се друкчије може објаснити да се до данас ни једна чланица УН није усуђивала супротставити политици САД према југословенском и српском народу? Како објаснити да ниједна држава чланица није била против пријема сецесионистичких република у УН које су противуставно и уз примену насиља прогласиле отцепљење од Југославије када се зна да су УН од свог постанка биле категорично против сецесионистичког растурања држава чланица? Како објаснити да су руку подигли и они којима сецесионизам већ увелико куца на врата, као што су Канада, Русија, Индија и други? Једним великим страхом од супротстављања политици САД. Уједињене нације су престале да постоје од када су одбиле да заштите територијални интегритет Југославије. То потврђује и каснија агресија на Ирак. За већину народа Уједињене нације су организација која не само да је постала непотребна него је и штетна.“

ЧЕТВРТИ НИВО ГЛОБАЛИСТИЧКЕ ДОМИНАЦИЈЕ: СВЕТСКА МРЕЖА НЕВЛАДИНИХ ОРГАНИЗАЦИЈА

Средином осамдесетих година прошлог века, Збигњев Бжежински, у то време на функцији саветника за безбедност америчког председника Картера, залагао се за реализацију једног опсежног научног пројекта из друштвене сфере на плану обезбеђивања дугорочне масовне подршке америчкој глобалној доминацији. С тим у вези, Бжежински каже: „Наше постојеће државне институције биће допуњене институцијама за управљање предвидљивим ситуацијама, чији ће задатак бити да унапред упозоре на могуће друштвене кризе и да развију програме помоћу којих би се оне могле каналисати и сузбијати.“ Тако су настале модерне америчке невладине организације, међу првима Атлантски савет САД и Аспенов институт за хуманитарне студије, које ћемо под различитим формама и називима касније сретати на свим кризним жариштима света. Тимови, састављени од врхунских психолога, социолога, културолога и стручњака из других друштвених области, осмислили су неколико модела „менталне доминације“ и начина њиховог ефикасног наметања у појединим срединама, чиме су категорију психолошког рата заиста довели до савршенства. Основна функција тих менталних модела је да на масовном плану прикрију оно што се догађа у стварности, наводећи популацију да без пуно критичког размишљања, спонтано прими и усвоји само одређене (пробране) ставове, што у контексту Новог светског поретка има за циљ да легитимизује све оно што са собом носи глобална политичка моћ.

Препознатљива одредница тих институција која их карактерише као невладине крије у себи целу суштину њиховог деловања. Наиме, са том одредницом унапред им је обезбеђен монопол на политичку непристрасност, што их формално чини неполитичким а практично натполитичким, те као такве имају услове за неометани продор у све средине. Наступају искључиво са позиција хуманитарног миротворачког глобализма, уз предочавање различитих видова користи за локалну популацију, због чега су у масама дочекиване са добродошлицом. И националне владе у земљама у којима делују углавном их доживљавају као потенцијални извор материјалних средстава за додатно социјално збрињавање народа, а када се, једнога дана, спозна њихова стварна политичка позадина обично бива већ касно.

Први и најчешћи облик легализације деловања невладиних организација на терену је покровитељство Организације Уједињених Нација. У Агенди за мир ОУН констатовано је следеће: „Колико год је битно да сваки орган УН користи своје могућности на уравнотежен и складан начин, какав предвиђа Повеља, мир се у најширем смислу не може постићи ни само системом УН ни само утицајем Влада земаља чланица. У томе морају учествовати сви: невладине организације, академске установе, парламентарци, пословне и професионалне заједнице, медији и цела јавност.“ Стављајући их овим актом на прво место по значају, Уједињене нације су им створиле услове да ни у једној земљи чланици, без обзира на то какав став њено руководство имало према невладиним организацијама, ни под каквим образложењем не може бити спречено или одбијено њихово присуство.

Други облик легализације невладиних организација су фондације, обично заклоњене иза хуманитарних, социјалних, научних и других идеја. Имајући у виду то да их предводе конкретне личности које фигурирају као стварни или формални носиоци крупног капитала, као рецимо власници фондација Форд, Фулбрајт и Сорош из Америке, Хумболт из Немачке или Сосокава из Јапана, руководства држава, посебно оних сиромашнијих, радо излазе у сусрет њиховим захтевима, мада је, по правилу, у послове са таквим фондацијама под обавезно умешан и неки од корумпираних владиних чиновника дотичне државе. Наступају другачије и неупоредиво дугорочније од „хуманитараца“, са стратешком глобалистичком идејом издвајања, школовања и васпитавања кадрова из одређене земље који ће, после извесног броја година, у датом тренутку бити враћени у ту земљу како би преусмерили политичке токове или у име својих западних ментора преузели власт.

Структура и начин функционисања невладиних организација детаљно ће бити разрађени у поглављу које следи, а оно што сада желим да нагласим јесте њихова корелација са осталим нивоима глобалистичке доминације. Као прво, оснивачи и финансијери најпознатијих невладиних организација, превасходно оних из групе фондација, по свом друштвеном и финансијском статусу налазе се у самом врху западне хијерархије, па као такви припадају управо оној глобалистичкој елити која претендује да себе прогласи „Јединственом светском Владом“. Као друго, највиши саветнички положаји у америчкој Влади, истоветно и у владама њених западних савезника, додељују се управо људима који долазе са кључних руководећих места у невладиним организацијама, а по правилу се по истеку мандата на та места и враћају. И као треће, невладине организације су обавезно укључене у све фазе глобалистичких процеса у појединим државама, у директном садејству са носећим међународним организацијама, тј. са НАТО­ом, ММФ­ом и Уједињеним нацијама, којима на терену служе као обавештајна, субверзивна и пропагандна база. Погледајмо како то изгледа на уобичајеном примеру наступа „Новог светског поретка“:

а) Глобалистичка олигархија даје упутство о региону у свету, као и о држави на коју треба деловати. На терен излази нека од невладиних организација, заклоњена иза хуманитарне – здравствене мисије, односно научне, културне или сличне међународне сарадње.

б) Самостално или у садејству са обавештајним НАТО стручњацима невладина организација лоцира проблем који би се могао окарактерисати као „криза“, или се, уз мале интервенције, може каналисати тако да прерасте у праву кризу. Таквих проблема у неразвијеним и средњеразвијеним земљама обично има на претек, па је само ствар процене за коју врсту проблема се определити: међуетнички инцидент, нека полицијска акција разбијања протестног митинга, нерегуларности око локалних парламентарних избора, обрачун конкурентских нарко­мафија, случај протеривања западних новинара и сл. Иако наведени примери у суштини представљају унутрашње ствари једне земље, ангажована невладина организација, у својству „добронамерног непристрасног фактора“, оглашава се у име заштите „људских права“ и „демократских слобода“, апелујући на међународну заједницу да нешто предузме, оптужујући за проблем исључиво локални политички режим.

ц) После краће али интензивне пропагандне кампање на ту тему, у коју се укључују још десетине других невладиних организација широм света, на сцену ступа администрација у Вашингтону и тај унутрашњи проблем дотичне земље проглашава за акт који „угрожава интересе америчке националне безбедности“. Цео проблем подиже се на ниво међународних институција.

д) Уједињене нације апелују на „мир и уздржаност“ и развлаче ситуацију не чинећи ништа, да би за то време ММФ увео економску блокаду према тој земљи, а НАТО започео нагомилавање трупа у региону. Све време невладине организације подгревају ситуацију алармантним, најчешће лажним или преувеличаним извештајима „са лица места“.

е) Информативна кампања се нагло усредсређује на неки појединачни фиктивни догађај који се, по правилу, одвија у режији задужене невладине организације, а за који се процени да ће због своје бруталности изазвати бурне реакције у светском јавном мњењу. Америчка администрација инсистира на акцији. Уједињене нације шаљу емисаре да понуде руководству дотичне земље добровољно повлачење са власти, јер је то услов да се „избегне рат и спаси светски мир“. Уколико прихвате, НАТО снаге под заставом УН, уз изговор да је неопходно стабилизовати ситуацију, врше окупацију њихове државне територије. Уколико одбију, НАТО армада без најаве изводи агресију и насилно заузима ту државу, а у међувремену, Савет безбедности доноси Резолуцију којом се интервенција проглашава међународно оправданом.

ф) Невладине организације тада наступају у већем броју да би се ангажовале око помоћи приликом успостављања и убрзавања „демократских процеса“. Међу својим локалним симпатизерима врше одабир неког маргиналца, обично из категорије бивших страних стипендиста и доводе га на власт. Окружују га саветницима из својих редова који форсирају политичку платформу потпуне беспоговорне подређености глобалној доминацији. На тој територији НАТО остаје стациониран за сва времена. ММФ отвара простор западним капиталистима који у бесцење преузимају власништво над националним привредним ресурсима. Локално становништво се у сопственој земљи трансформише у грађане другог реда – дошла им демократија.

Интересантно је да се већ скоро три деценије, као отворени протагонисти завођења глобалне диктатуре, на различитим крајевима света појављују готово исти људи. Ево скраћеног списка оних који су непосредно организовали разбијање Југославије, мада сам уверен да ћете многа од тих имена, у сличним политичким, саветодавним или финансијским својствима и функцијама, наћи и на листама ваших домаћих невладиних организација. Још је интересантнија чињеница да су скоро сви пореклом Јевреји. Ако се неко случајно запита зашто толико инсистирам на њиховом пореклу, нека прочита Протокол сионских мудраца. А сада, ево списка (прву верзију овог списка својевремено је саставила југословенска војна обавештајна Служба а пуштена је у јавност „попречним“ медијским каналима за време НАТО агресије 1999. године. Данас је у оптицају неколико верзија које се углавном поклапају по наведеним именима):

Al Gor (ALBERT ARNOLD „AL“ GOR, Jr.) – američki političar, potpredsednik SAD (1993–2001).

Alen Finkelkraut (ALAIN FINKIELKRAUT) – francuski filozof, globalistički aktivista.

Aleksandar Ruckoj (ALEXANDER RUTSKOY) – ruski političar.

Aleksandar Smolenski (ALEXANDER SMOLENSKY) – ruski finansijski magnat.

Alfred Koh (ALFRED KOCH) – Letonac, svojevremeno zamenik ruskog premijera.

Anatolij Sobčak (ANTOLY SOBCHAK) – ruski političar demokratske opcije.

Andre Gluksman (ANDRÉ GLUCKSMANN) – francuski filozof i pisac, globalistički aktivista.

Andrej Kozirev (ANDRI KOZYREV) – ruski političar, bivši ruski ministar inostranih poslova od 1990. do 1996. godine.

Bernar-Anri Levi (BERNARD­HENRI LÉVY) – francuski filozof i publicista, globalistički aktivista.

Bernar Kušner (BERNARD KOUCHNER) – Francuz, političar, specijalni predstavnik UN za Kosovo (1999–2001).

Boris Berezovski (BORIS BEREZOVSKY) – ruski milijarder, medijski magnat.

Boris Jeljcin (BORIS YELTSIN) – ruski političar, bivši predsednik Rusije.

Boris Njemtsov (BORIS NIEMTSOV) – ruski medijski magnat.

Bronislav Geremek (BRONISLAW GEREMEK) – Poljak, predsedavajući OEBS­a.

Česlav Miloš (CZESLAW MILOSZ) – poljski pisac, nobelovac, globalistički aktivista.

Danijel Kon-Bendit (DANIEL COHN­BENDIT) – francusko­britanski državljanin, vođa studentskog protesta u Francuskoj 1968. godine, globalistički aktivista.

Dejvid Kalef (DAVID KALEFF) – Amerikanac, humanitarac i biznismen, svojevremeno savetnik u Vladi jugoslovenskog premijera Milana Panića.

Dejvid Kaplan (DAVID KAPLAN) – američki dopisnik TV mreže Ej­Bi­Si (ABC) iz BiH.

Dejvid Hant (DAVID HUNT) – Britanac, član Međunarodne komisije za borbu protiv antisemitizma, zagovornik cionizma.

Dejvid Hanej (DAVID HANNEY) – Britanac, bivši britanski ambasador pri UN.

Đani de Mikelis (GIANNI De MICHELIS) – Italijan, bivši ministar inostranih poslova Italije.

Đerđe Konrad (GYÖRGY KONRÁD) – bivši mađarski disident, zagovornik građanskih prava i sloboda, i predsednik Svetskog PEN kluba.

Džejms Volfenson (JAMES D. WOLFENSOHN) – Australijanac, predsednik Svetske banke (1995–2005).

Džejms Rubin (JAMES RUBIN) – Amerikanac, portparol Stejt Departmenta (1997–2000).

Džerald Kaufman (GERALD KAUFMAN) – Britanac, član Laburističke partije.

Džefri Saks (JEFFRY SAX) – Amerikanac, tvorac ekonomskog programa za Istočnu Evropu.

Džon Dojč (JOHN DEUTSCH) – Amerikanac, bivši direktor CIA (1995–96).

Džon Kornblum (JOHN KORNBLUM) – američki političar, izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Džon Šetak (JOHN SHATTUCK) – pomoćnik državnog sekretara SAD za humanitarno pravo i demokratiju (1993–98).

Džordž Soroš (GEORGE SOROS) – Amerikanac, finansijski magnat.

Edgar Bronfman (EDGAR BRONFMAN) – Kanađanin, cionista, predsednik Svetskog Jevrejskog kongresa.

Eli Vajsel (ELIE WIESEL) – Amerikanac, borac za ljudska prava i dobitnik Nobelove nagrade za mir 1986 godine, zagovornik „Novog svetskog poretka“.

Entoni Lejk (ANTHONY LAKE) – američki političar – bivši glavni savetnik za nacionalnu bezbednost SAD (1993–97).

Freimut Duve (FREIMUT DUVE) – Nemac, prvi predstavnik OEBS­a za slobodu štampe.

Gabi Glihman (GABI GLEICHMANN) – Šveđanka, bivša predsednica švedskog PEN kluba.

Grigori Javlinski (GRIGORY YAVLINSKY) – ruski političar demokratske opcije.

Helmut Kol (HELMUTH KOHL) – nemački političar, bivši kancelar Nemačke (1982–98).

Henri Kisindžer (HENRY KISSINGER) – američki političar, bivši državni sekretar SAD (1973–1977).

Horhe Sampajo (JORGE SAMPAIO) – Portugalac, predsednik Portugalije.

Izrael Kelman (ISRAEL KELMAN) – Austrijanac, finansijski mešetar.

Ira Magaziner (IRA MAGAZINER) – Amerikanac, bivši savetnik u Vladi Bila Klintona.

Jegor Gajdar (YEGOR GAIDAR) – ruski političar, bivši premijer Rusije.

Jefin Zvigilski (YEFIM ZVIAGILSKY) – bivši premijer Ukrajine.

Jozef Joška Fišer (JOSEPH JOSCHKA FISCHER) – Nemac, bivši ministar spoljnih poslova Nemačke i član borda Međunarodne krizne grupe (ICG).

Julij Vorontsov (YULLY VORONTSOV) – bivši ambasador Rusije pri UN.

Karlos Vestendorp (CARLOS WESTENDORP) – Španac, visoki predstavnik međunarodne zajednice za BiH.

Leri King (LARRY KING) – Amerikanac, poznati voditelj i politički komentator TV mreže Si­En­En (CNN). Zagovornik NATO intervencije na Jugoslaviju.

Loren Fabiju (LAURENT FABIUS) – francuski političar, bivši premijer Francuske.

Lorens Iglberger (LAWRENCE EAGLEBURGER) – američki političar, bivši ambasador SAD u Jugoslaviji i bivši državni sekretar (1992–93).

Luk Levi (LUC LEVY) – Francuz, direktor Francuskog kulturnog centra u Beogradu.

Malkom Rifkin (MALCOM RIFKIND) – Škotlanđanin, bivši ministar odbrane Velike Britanije.

Marak Goulding (MARAK GOULDING) – Amerikanac, podsekretar Ujedinjenih Nacija do 1997.

Medlin Olbrajt (MADLEINE ALBRIGHT) – američki političar, bivši državni sekretar SAD (1997–2000).

Mihael Fridman (MIHAEL FRIDMAN) – ruski finansijski magnat.

Mihail Zadornov (MICHAEL ZADORNOV) – ruski finansijski magnat.

Mihail Hodorkovski (MICHAEL KHODORKOVSKY) – ruski finansijski magnat.

Moris Goldstin (MAURICE GOLDSTEEN) – Amerikanac, ekspert za međunarodne ekonomske odnose.

Moris Sači (MAURICE SAATCHI) – Britanac, osnivač agencije za marketing Saatchi & Saatchi, organizator globalističkih studentskih buntova u socijalističkim zemljama.

Najdžel Loson (NIGEL LAWSON) – Britanac, bivši ministar finansija Velike Britanije.

Nora Belof (NORA BELOFF) – britanska novinarka, dopisnik Obzervera.

Peter Aven (PETER AVEN) – ruski biznismen i političar.

Petre Roman (PETRE ROMAN) – rumunski političar, lider partije Demokratske snage, bivši premijer Rumunije.

Piter Galbrajt (PETER GALBRIGHT) – bivši ambasador SAD u Hrvatskoj (1993–98).

Piter Justinov (PETER USTINOV) – Britanac, poznati olivudski glumac i aktivista UN, zagovornik „Novog svetskog poretka“

Piter Mendelson (PETER MENDELSON) – Britanac, komesar EU za trgovinu.

Piter Tarnof (PETER TARNOFF) – američki političar, pomoćnik državnog sekretara SAD.

Redžinald Bartolomju (REGINALD BARTHOLOMEW) – američki političar, specijalni izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Rik Salutin (RICK SALUTIN) – kanadski pisac, organizator globalističkih studentskih buntova u socijalističkim zemljama.

Ričard Goldstoun (RICHARD GOLDSTONE) – Južnoafrička Republika, bivši predsednik takozvanog „Haškog tribunala“.

Ričard Kauzlarič (RICHARD KAUZLARICH) – ambasador SAD u BiH (1997–1999).

Ričard Holbruk (RICHARD HOLBROOKE) – američki političar, izaslanik SAD za bivšu Jugoslaviju.

Ričard Šifer (RICHARD SHIFFER) – američki diplomata.

Robert Badenter (ROBERT BADINTEUR) – Francuz, predsednik čuvene „Badenterove komisije“ koja je legalizovala raspad Jugoslavije.

Robert Gelbard (ROBERT GELBARD) – američki političar, specijalni izaslanik SAD za Balkan i pomoćnik državnog sekretara.

Robert Frovik (ROBERT Holmes FROWICK) – Amerikanac, prvi šef misije OEBS­a u BiH (1995–1996).

Roj Gatman (ROY GUTMAN) – američki novinar, zastupnik ideja „Novog svetskog poretka“.

Rupert Merdok (RUPERT MURDOCH) – Amerikanac australijskog porekla – medijski magnat.

Sendi Berger (SAMUEL R. „SANDY“ BERGER) – američki političar, savetnik za nacionalnu bezbednost (1997–2001).

Ser Alfred Šerman (SIR ALFRED SHERMAN) – Britanac, bivši savetnik premijera u Vladi Margaret Tačer.

Ser Lion Britan (SIR LEON BRITTAN) – Britanac, bivši Komesar EU za spoljna pitanja (1995–99).

Sergej Kirijenko (SERGEY KIRIYENKO) – ruski političar, bivši premijer Rusije (1998).

Simon Vil (SIMONE VEIL) – Francuskinja, bivša predsednica Evropskog Parlamenta.

Stiven Oksman (STEPHEN OXMAN) – američki političar, bivši pomoćnik Državnog sekretara SAD za Evropu.

Stiven Spilberg (STEVEN SPIELBERG) – Amerikanac, čuveni filmski reditelj, zagovornik „Novog svetskog poterka“.

Stjuart Ajzenštat (STUART EINSENSTAT) – američki političar, bivši pomoćnik državnog sekretara za bezbednost i bivši američki ambasador pri EU (1993–96).

Tedi Kolek (TEDDY KOLEK) – Izraelac, gradonačelnik Jerusalima, zagovornik ideja globalizma.

Tim Guldiman (TIM GULDIMANN) – Švajcarac, šef Misije OEBS u Hrvatskoj (1997–1999).

Tom Lantoš (TOM LANTOS) – američki političar, kongresmen.

Vesli Klark (WESLEY KANNE CLARK) – američki general, bivši Vrhovni komadant NATO snaga (1997–2000).

Vilijem Koen (WILLIAM COHEN) – američki političar, sekretar odbrane SAD (1997–2001).

Vitalij Malkin (VITALY MALKIN) – ruski političar i finansijski magnat.

Vladimir Gusinski (VLADIMIR GUSINSKY) – ruski medijski magnat, prvi predsednik Rusko­jevrejskog Kongresa.

Volf Blicer (WOLFF BLITZER) – američki novinar, izveštač Si­En­Ena (CNN).

Voren Kristofer (WARREN CHRISTOPHER) – američki političar, bivši državni sekretar (1993–97).

Voren Zimerman (WARREN ZIMMERMAN) – bivši ambasador SAD u Jugoslaviji (1989–92).

Zbignjev Bžežinski (ZBIGNEW BRZEZINSKI) – američki političar, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost SAD (1977–81), ideolog globalizma.

Žak Atali (JACQUES ATALLI) – Francuz, prvi predsednik Evropske banke za obnovu i razvoj (EBRD) i nekadašnji specijalni savetnik bivšeg predsednika Francuske F. Miterana.

Žak Derida (JACQUES DERRIDA) – francuski filozof, zagovornik ideja globalizma.

Žak Klajn (JACQUES KLEIN) – Amerikanac, bivši izaslanik UN u RS Krajini a zatim šef Misije za Bosnu i Hercegovinu.

Žak Lang (JACQUES LANG) – Francuz, bivši ministar kulture Francuske.

[1] Ради се о организацијама које су настале у касном средњем веку у круговима европске аристократије да би негде од XVIII и XIX века постале окосница тајног окупљања новоуспостављене буржоазије као новог вида квазиплемства, са циљем формирања независних центара моћи за заштиту сопствених уских интереса. Формално су засноване на идејној мешавини традиција раног хришћанства и јудеизма.

[2] Књига је иначе преведена на многе светске језике и такође спада у грађу која је незаобилазна за све оне који се баве проблематиком глобализма.

[3] Напомињем да себе не сматрам антисемитом. Напротив, имам неколико драгих пријатеља Јевреја са којима сам често расправљао о наведеној књизи која је, иначе, нанела велику срамоту, па и опасност по јеврејску популацију у ширем смислу. Међутим, проблем је у томе што, док се један део Јевреја изричито супротставља идејама изнесеним у Протоколу сионских мудраца, други део, у оквиру интерних коментара то сматра својом националном афирмацијом, рачунајући и Јевреје који у реализацији тих идеја активно учествују, што је лако закључити на основу имена и презимена водећих заговорника глобализма.

[4] Др Џон Коулман, Хијерархија завере.

[5] Др Џон Коулман, Хијерархија завере.

[6] Џон Коулман, у раније наведеном делу, сликовито описује како су се ефекти политике наметнуте глобализације одразили на америчко становништво: „Да бисмо као нација били обуздани више нису потребни ланци и конопци. Наш страх пред непознатим обавља посао ефикасније од било ког физичког средства. Мозгови су нам испрани да бисмо одустали од својих елементарних уставних права, да бисмо одустали од самог Устава, да бисмо дозволили Организацији Уједињених Нација да преузме контролу над нашом спољном политиком, да бисмо дозволили Међународном монетарном фонду да преузме контролу над нашом фискалном и монетарном политиком. Једном речју мозгови су нам испрани до те мере да ћемо као нација, без питања, пристати на сваки акт безакоња.“ Циљ глобализације је да се такав ефекат наметне целом човечанству.

[7] Хенри Кисинџер је познат као политичка личност која је неколико пута, на необјашњив начин, постављана на функцију државног секретара администрације у Вашингтону и то само у ситуацијама када је америчке председнике требало довести у ред или их сменити са функције, као што је то био случај са Ричардом Никсоном. Иначе, Кисинџер никада није показао жељу да лично заузме положај председника Америке, јер му је статус сиве еминенције обезбеђивао неупоредиво већу политичку моћ. Сличне околности и непознанице везане су и за наименовања Збигњева Бжежинског.

[8] Светозар Радишић – Рат свих против свих.

[9] Др Богољуб Шијаковић

[10] Цитирано према: С. Радишић – Рат свих против свих.

[11] Цитирано према: С. Радишић – Рат свих против свих.

(Филипович, М Драган Анатомија глобалистичког смрада. Београд: Метафизика, 2012. С. 155-181.)

Наставља се…

22 гласa