Већ дуже времена београдском политичком чаршијом круже гласине о спремању „српског Мајдана“. Да ли ће га бити? Где има дима, има и ватре. Како од, данас су шансе да до организовања „српског Мајдана“ дође много веће него што је то било јуче. Разлог је, зашто је тако, треба тражити у „сребреничкој епопеји“ САД и Велике Британије, која се завршила неславно у СБ УН. То је кап која је прелила чашу.

Шта се десило са британским предлогом резолуције о Сребреници? Зашто је овако неславно завршио? Прво, могуће ја да се ради о лошој процени. Друга школа мишљења је да се иза свега „нешто крупно ваља“, те да су Лондон и Вашингтон претпостављали да ће се све овако завршити, али да им овакав расплет отвара могућност за нову акцију. Другу варијанту не треба искључивати, али би оправданије било сагледавати је као подваријанту прве. Као и са Арапским пролећем, када је циљ био свргавање Гадафија, Мубарака, Асада… Пошто пројекат није успео, прешло се на подваријанту: коришћење ИСИЛ-а за контролисање кризе која ће још дуго трајати. Подваријанта за наш део Балкана може бити даља радикализација муслиманског корпуса, што ће водити ка дестабилизацији БиХ, али и Србије и Црне Горе. Што се Црне Горе тиче, овај механизам је већ успешно коришћен неколико пута. Сада ће бити стављен у функцију уласка у НАТО. Порука је једноставна: ако нећете у НАТО, биће дестабилизације северног дела земље. Али, Црна Гора је овде секундарно питање. Приоритет су БиХ и последично-Србија. „Сребреничком резолуцијом“ је требало ударити печат на тезу о „геноцидној творевини Републици Српској“ (уз додатак да су дечаци, које Срби већ нису стигли да побију „били силовани“!). Тако се легитимизује процес промене Париско-дејтонског мировног споразума и широм отварају врата за укидање Републике Српске. Иначе, припреме за „спаљивање Дејтона“ се већ дуго одвијају, од марифетлука са положајем Дистрикта Брчко, преко фамозног трансфера надлежности, установљавања уставне категорије „заштите виталних интереса“, до Прудског споразума и Бутмирског процеса. Политичко-правни оквир за „нову БиХ“ већ је спремљен, само још треба срушити Српску.

Због тога је претходних месеци вршен притисак на званични Београд да Милорада Додика „пусти низ воду“. Српској се није смело помагати, поготово не око „сребреничке резолуције“. Зашто се актуелна српска власт укључила у цео процес? Можда је то због историјских разлога (британски предлог је био тешко прихватљив чак и за многе евроатлантисте у Београду, барем када су свој став саопштавали у приватним разговорима), можда је Русија инсистирала да Србија затражи вето (ово није везано само за руске интересе на Балкану, већ би било проблематично да се први пут у историји СБ УН једном резолуцијом на овакав начин третира један злочин), можда постоји све већи јаз између председника и премијера, па је Томислав Николић повукао потез који је Александар Вучић могао само да прати, али не и да му се успротиви (због могуће осуде јавности), а можда су и истраживања јавног мњења показала да би бирачи неповољно гледали на анемичне реакције наше власти. Како год било, својим постављањем Србија је допринела томе да англоамерички блок не заврши посао у БиХ, а због тога мора бити неких последица. Прва последица ће највероватније бити много оштрији наступ Ангеле Меркел у Београду, него што је то првобитно требало да буде (Немачка је то једва дочекала због својих интереса на Балкану, не треба два пута да им из Вашингтона поруче да „додају гас“ у разговорима са Николићем и Вучићем), а затим ће уследити и наредни кораци.

Један од корака је свакако и изазивање политичке кризе у земљи. Показало се, наиме, да и оваква каква је, Србија може да „чува леђа“ Српској, што компликује целу операцију у БиХ и организовање (обојене) револуције против Додика. Уз то, питање свих питања је Косово, а ту се више неће очекивати преговори о Газиводама, позивном броју и ЗСО, већ „јасне поруке“ да ће у догледно време доћи до потписивања Свеобухватног споразума између Београда и Приштине, а којим би се омогућио пријем тзв. Републике Косово у УН. Уз додатак за српску јавност, да Србија „никада неће признати“ ту нову државу. На начин, како то није учинила СР Немачка са ДДР-ом.

Александар Вучић је, дакле, у све већем проблему. Од њега се очекује све више. А дешавања око „сребреничке резолуције“ показала су да он та очекивања неће моћи да испуни. Иначе, ово му је у очима западних центара моћи други фаул. Први је био неувођење санкција Русији. Сасвим су други разлози због чега он наведено неће моћи да испуни? То је битно за наше унутрашње расправе, али не и за постављање Запада према српском премијеру. Као што је Кристофер Хил одговорио једанред Слободану Милошевићу: ако хоћете да нам будете партнер, морате нас увек и свуда подржавати. Односно, испунити сваки услов којим вам поставимо.

Наравно, Александар Вучић ће покушавати да се „вади“. Затезање око „сребреничке резолуције“ пратила су три нова катастрофална уступка моћном спољном фактору. Прво је уследила одлука о признавању РЕКОМ-а, затим једнодушна подршка Народне скупштине споразуму са НАТО, да би на крају уследило и саопштење о одласку на комеморацију у Поточаре. Могуће је да ће се после посете Меркелове убрзати процес продаје Телеком, наставити са „реструктурирањем ЕПС-а“ и уводити у јавност прича о легализацији хомосексуалних бракова (протекле недеље је о овоме већ говорила повереница за заштиту равноправности). Међутим, свим тим уступцима он може само да купује време. И то време које се већ сада мери месецима, а не годинама. Он више не може оваквим уступцима да реши свој кључни проблем. Поред тога, када је о његовом кључном проблему реч, треба имати у виду још две ствари. Прво, за „сребреничку резолуцију“ су у Влади Србије гласала три и по министра које је номиновала Српска напредна странка (Михајловић, Удовички и Вујовић, а Јоксимовић гласала па повукла глас). Од укупног броја СНС кадрова у Влади, то је трећина. Ако се овом списку додају још два која ће пре изабрати амбасадоре него премијера (јер су их амбасадори и довели на то место), проценат се повећава. У случају прављења „српског мајдана“ Вучић ће имати огроман проблем у својим редовима. И ту главобољу му неће стварати Томислав Николић, већ ће долазити сасвим са друге стране. И друго, економско-социјални амбијент у земљи је све неповољнији. Срби су почели да ћуте, што указује да ће се незадовољство излити на улице. До изражавања протеста (на неки начин) мора доћи, то је закономерност. Тешко је да тако нешто може промаћи оку оних који о „српском Мајдану“ размишљају.

Свакако, за очекивати је да Александар Вучић доживљава могућност организовања Мајдана као битку против њега. То је и разумљиво. Међутим, циљ овог чланка је порука, да се не сме дозволити да то буде и перцепција српске политичке јавности. Уколико централно питање Мајдана буде-да ли су Срби за или против Вучића-Србија ће изгубити. Јер, Вучић ће у таквом развоју догађаја тешко моћи да одбрани своју позицију. Чак и када би се одбранио, то би било кратког даха. Као и Груевски у Македонији, он не би имао другог излаза, већ да поново седне за сто са истим оним странцима који су покушали да га оборе и пристане на нове условљавања. Једном када се уђе у тај ток, из њега се не може испливати.

Са бесним народом који ће изаћи на улицу (оно што се у теорији назива „окидач“ може бити свашта, у Бугарској и Јерменији је народ изашао због повећавања цене струје), са странцима који ће тај протест темељно спремити, са министрима који ће радити против њега, и на крају са медијима који ће се за „једну ноћ“ свом снагом окренути против њега (када добију директиву за тако нешто) Вучић сам не може да се одбрани. Опет, у таквом развоју догађаја, њега неће имати ко да брани. Сав онај пристојан свет, који је већ неколико година гурнут на маргину, а који се труди да нешто простора освоји пишући и објашњавајући шта су државни и национални интереси, неће устати у одбрану српског премијера. Зашто? Па управо због свих уступака које је правио, од Бриселског споразума, до ових нових, који следе, а којима се само купује време.

Шта ће онда радити тај део српске јавности? Једна варијанта је да седи кући и чека расплет. Расплет, према којем ће „жута Србиза“, у циљу „одбране социјалних права грађана“ рушити Вучића због повећавања цене струје или неког сличног повода. Па ћемо врло брзо добити све ово што другосрбијанци називају 6. октобар. Веровати да нам странци спремају нову владу да би нам олакшали живот, не треба ни коментарисати.

Друга варијанта је да се организује српски Антимајдан. Да се окупља све што може и хоће око покрета који би имао два основна циља: заштита српских политичких интереса (кроз неприхватање нових условљавања било да се ради о Српској, Косову или евроинтеграцијама) и излазак из смртоносног загрљаја међународних финансијских институција (то је главни узрок економског таворења и претња да у догледној будућности можемо завршити као Грчка). Антимајдан као контра Мајдану. Антимајдан као средиште за артикулацију ставова и идеја којима ће се Србија супротставити даљим уценама и као покрет који ће ударити трасу за наше кретање у будућности.

Наравно, треба упозорити и на најслабију тачку овог предлога. Антимајдан може послужити за одржавање Александра Вучића на власти. Односно, сав тај свет који би се скупио да брани Србију, у политичком систему какав данас постоји, може одрадити део посла за актуелну српску власт, како би добила још један мандат. Још један мандат у којем би наставила са уступцима и вођењем штетне политике. Ово је реална опасност и треба је бити свестан. Међутим, две су битне ствари на које треба упозорити. Прва, да то чему ће послужити Антимајдан зависи пре свега од његове снаге. Ако се Антимајдан формира као јак и утицајан покрет, онда неће бити опасности да га актуелна власт може злоупотребити. Онда ће Алексанадар Вучић морати да се прикључује Антимајдану, ако то буде у обостраном интересу, а не обрнуто. Уколико се, пак, испостави да је Антимајдан слаб, па да може бити злоупотребљен, онда би се од те идеје могло и одустати. Али, са свим последицама које то са собом носи, а најкрупнија је сазнање да нисмо чак ни успели да се одупремо. И друго, оне који размишљају о организовању Мајдана не руководи тежња да се руши Александар Вучић. У њиховим очима Вучић је, као и сваки други политичар, само потрошна роба. Њих руководи тежња да се руши Србија. Посао са Србијом није завршен, а сада, када је заслугом ове власти додатно ослабљена, идеалан је тренутак да се „дода гас“ и остваре циљеви који су пре свега једне деценије били недокучиви. Антимајдан се прави у циљу одбране Србије, са жељом да се промене околности у земљи. За Антимајдан је питање одласка или опстанка Александра Вучића тактичко, а не стратешко. Тако се према њему треба и односити. Уколико се ово питање постави као стратешко, пада у воду сваки покушај прављења Антимајдана на самом његовом почетку.

У сваком случају, без обзира на наведену мањкавост предлога, порука која се шаље јесте да уколико Александар Вучић буде предводио Антимајдан, због свих наведених разлога, тај покрет ће доживети неуспех. Због тога ће Србија трпети. Међутим, уколико Антимајдан буде организовао онај део Србије који представља суштински антипод Мајдану, то има шансе за успех. Већи него што се на први поглед чини. Зато о овој идеји треба размишљати и даље је разрађивати. Без икакве претензије да се сада формира нека организациона структура, формално оснива нови покрет и сличних глупости. То је гарантовани пут у пропаст. У овој фази, Антимајдан треба да се афирмише као идеја, да се спонтано формира и политички уоквирава. Да се јасно супротстави и свим уступцима које српске власти чине како би „куповале време“, али и да се позиционира као јасна алтернатива Мајдану. Као што су постепено прављени алтернативни покрети у другим државама.

Прочитај без интернета:
28 гласовa