Често се дешава да изјаве политичара буду тако далеко од стварности да се човек пита да ли ти људи живе у реалности или у неком другом, измишљеном свету. Управо тако су посматрачи схватили речи премијера Србије Александра Вучића, који је за време своје посете Тирани изјавио да је „Србија спремна да диверсификује избор испоруке гаса, конкретно, тако што ће се припојити гасоводу из Азербејџана“. То је, како је рекао српски премијер албанској агенцији, „такође врло важно за наше америчке пријатеље“. Изјава је направљена пред саму посету Вучића Вашингтону,  што га је, очигледно, и повукло да демонстрира своју лојалност  Американцима.

Говорећи о азербејџанском гасу, српски премијер је мислио на пројекат  Трансјадранског гасовода  (ТАР) који подржавају САД и Европска комисија. Тај гасовод, које понеко види мал’те не  као јединствену могућност за снабдевање гасом Југоисточне Европе, за сада је на стадијуму пројектовања. Предвиђен је за испоруке природног гаса из Прикаспијског региона и са Блиског Истока Западној Европи.  Његова дужина, а он треба да иде преко Грчке, Албаније, Јадранског мора и  Италије, је 871 км, максимални капацитет испоруке на годишњем нивоу је 10 милијарди кубних метара. Претпоставља се да ће њим од 2019.године    транспорт природног гаса из Азербајџана  почети да се отпрема  југу Италије.

Важну улогу у том пројекту игра Албанија, преко чије територије треба да иде 211 километара гасовода. Зато је српски премијер у Тирани и објавио своје наде да ће се гас добијати преко трансјадранске маршруте. Истина, већ следећег дана он је,  или зато што је схватио немогућност за такву наду, или зато што је закључио да му је боље да не изазива питања експерата о  једином реалном испоручиоцу гаса Србији – руском Газпрому, покушао да унеколико ублажи своје изјаве тако што је рекао да, како би се обезбедила сигурност  у снабдевању земље гасом, постоји тежња за диверсификацију испорука. Вучић је објаснио да се под „диверсификацијом подразумева  жеља Србије да се гас прима „са свих страна“. „Ако могу да помогну Руси – хвала им, ако могу Американци – хвала и њима; свима који могу – хвала“, – изјавио је српски премијер. Међутим, чињеница је да за сада Срби „хвала“ могу да говоре само Русији која Србији редовно испоручује свој гас. Пре две године, 2013, потписан је дугорочни уговор  о испоруци руског гаса Србији  у количини од 1,5 милијарди  м3  годишње, у следећих 10 година, и прошле године је тај   уговор био поштован. Што се тиче осталих личности  у  српској гасној драми, буквално одмах после Вучића је свој однос према нама изнео и специјалиста – први човек  националне компаније „Србијагас“  Душан Бајатовић.  Он је изјавио да земље Југоисточне Европе не могу да рачунају на испоруке потребних количина из Азербајџана, који се сматра за  алтернативу испорукама руског гаса. Ако се посматра јужни правац испорука тог гаса, његов највећи део  остаје у Турској. Остаци припадају Србији, Босни и другим земљама. „Ми не можемо да рачунамо на гас из Азербајџана у количинама које су нам потребне, јер их тамо у одређеном тренутку – нема“ – објаснио је Бајатовић, говорећи 28.маја на међународној конференцији у Београду.

Ако хоћемо да будемо прецизни, од 10 милијарди кубних метара гаса који се испоручује  Трансјадранским гасоводом планира  се да се 6 милијарди оставља у Турској, а укупно 4 милијарде – балканским потрошачима. Бајатовић је потпуно реално проценио и америчке могућности за снабдевање региона гасом из шкриљаца. „Мислим, да у следећих неколико година, прелаза на тај гас неће бити“ – рекао је.

А чега за сада није било у тој полемици? Није било процене ресурсних могућности самог Азербејџана као хипотетичког испоручиоца гаса Балкану и југу Европе. Укупне резерве гаса у тој држави  нису велике:  према подацима BP Statistical Review of World Energy  објављеним 2014. оне су износиле 0,9 билиона кубних метара. Ради упоређења:  резерве Русије и Ирана у тој истој години су износиле 31,3 (Русија) и 33,8 билиона кубних метара (Иран). Уз експлоатацију у 2013.г. од 16,2 милијарде м3 Азербејџан је потрошио 8,6 милијарди м3. Уз темпо раста експлоатације од 1,5% (2013) уопште се не види излаз за азербејџанску индустрију – како да се створи 10 милијарди м3  за ТАР, а да се и не говори  о нечем већем.

Највише наде за експанзију азербејџанског гаса Европи има преко остварења пројекта „Стадијум-2“ – налазиште „Шах-Дениз“ на Каспију. Тај пројекат предвиђа изградњу две пловеће платформе и бушење са њих 26 бушотина, проширење Сангачалског терминала и изградњу нових уређаја за прераду и компресију. Вредност тог пројекта се процењује на 28 милијади $. Дата је и могућност да се укупни трошкови премаше за 20%. Тај износ садржи и опремање индустрије и проширење инфраструктуре Јужно-кавкаског  гасовода. За почетак експлоатације гаса се планира крај 2018.године. Експлоатација и извоз гаса у пројектованој количини од 16 милијарди мсе планирају тек за крај 2019. Укупна количина гаса је предвиђена за извоз. Од тога 6 милијарди м3  се шаље западним деловима Турске, 1 милијарда  Грчкој, 1 милијарда  Бугарској и 8 милијарди  Италији.

Транспорт гаса са локалитета „Шах-Дениз“ Турској, Грчкој, Бугарској и Италији

iran_map

 

Оператор пројекта ТАР-а, компанија ВР,  је 1.децембра 2013. објавила основне карактеристике пројекта, у којима јасно пише: «First gas is targeted for late 2018, with sales to Georgia and Turkey; first deliveries to Europe will follow approximately a year later». Односно: прва година испоруке гаса у пројектованој количини може да буде тек 2020.

Тако потпуно транспарентна информација о чињеничном стању у гасном сектору Азербејџана показује да као испоручилац гаса Европи азербејџански гас тешко да ће се икада наћи као конкурент Русије. А што се тиче снабдевања Србије и њених балканских суседа, чак и уколико у тим земљама пројекат ТАР буде успешно изведен, оне од стране испоручилаца гаса нису планиране као примаоци ни 2020.године.

Прочитај без интернета:
9 гласовa