24.августа Турску је званично посетио потпредседник САД Џозеф Бајден који је познат по својој способности да представља интересе  Беле куће у сложеним ситуацијама  и да са партнерима гради личне односе. То је била прва посета високог представника једне западне земље после неуспелог покушаја војног преврата у Турској. Под утиском оштећења која су учињена на згради турског парламента оне драматичне ноћи 15. на 16.јули  амерички гост је изговорио  неколико фраза  прожетих осећајношћу, које су садржале паралеле са догађајима од 11.септембра 2011.године, што једноставно изгледа двосмислено.

Путовање је прошло уз компликације у америчко-турском дијалогу и бурне догађаје који потресају Блиски Исток. Сиријска криза,  чије јачање је потпомогао и Вашингтон, а Анкара дала свој значајан допринос, спремна је да се прошири и на друге регије, док америчка подршка курдским формацијама које делују на северу Сирије директно утиче на интересе Турске. После напада на територију коју контролишу побуњеници групације „Исламска држава“ (ИД), забрањене у Русији, више од  десет турских тенкова  је пресекло сиријску границу.  Министар унутрашњих послова Турске Ефкан Ала је изјавио да ће се  операција „Штит Еуфрата“  наставити до ликвидације  терористичке претње. Тако Анкара покушава да помогне фракцијама „сиријске слободне армије“ које су под њеним окриљем, а које желе да контролишу погранични пункт Џераблус, и да не дозволи да град заузму Курди из „Сиријских демократских снага“ које подржавају Американци.

Спајање курдских кантона севера Сирије преко Џераблуса и Азаза би значило даљу аутономизацију региона, што турске власти оцењују као крајње непожељну варијанту, између осталог и због сукобљавања које на југоистоку  Турске никако не јењава. Одустајање од  сарадње са сиријским Курдима је један од главних захтева који Анкара поставља Вашингтону, али он тешко да ће бити прихваћен, обзиром на могућу улогу Курда у америчком спектаклу који се зове „Борба против тероризма“, као и планова САД који иду у далеку будућност, а односе се на прекрајање граница „Великог Блиског Истока“. Уосталом, САД обезбеђују заштиту турске операције у Џераблусу из ваздуха, саопштио је високи чиновник из Бајденове свите.

Наравно, трвења у Сирији не представљају једини проблем у турско-америчким односима, у којима је дошло до извесног захлађења. Ројтер помиње сложен спој питања каква су подршка савезника из НАТО-а, наилажење на многобројне претње у безбедносној сфери и критика због кршења људских права у Турској, која долазе са Запада. Анкара упорно покушава да од Вашингтона издејствује изручење проповедника  Фетхулаха Гулена који живи у Пенсилванији, и кога у његовој отаџбини оптужују за све смртне грехе. Тесне везе Гулена и његове организације „Хизмет“ са америчким структурама су допринеле ширењу гласина о учешћу Американаца у јулским догађајима. У свести турског друштва  урезало се да су амерички савезници били ако ништа друго, а оно бар прилично добро упознати са претходним – успешним – превратима из 1960, 1971. и 1980.године, тако да садашњи, неуспели, тешко да је изузетак. Уосталом, такве оптужбе Вашингтон одбацује као лажне и све штетније по билатералне односе. Што се тиче Гуленовог изручења, оно тешко да је уопште могуће не само из правних разлога, већ и због политичких.

Неразумевање које се појавило у дијалогу са америчком страном турски вођа  је покушао да компензује тактичким маневром према Москви и Техерану. При том Турска остаје јужно крило НАТО-а, а војна инфраструктура на северу Сирије коју илегално проширује Пентагон неће Американцима моћи да замени базуу Инџирлику. Пре неког времена једне европске новине су објавиле непотврђену информацију о могућој предислокацији нуклеарног оружја које се тамо налази, у објекте у Румунији, што представља још један посредни доказ „полагања наде“  у емоционалном дијалогу међу партнерима. Врло су значајни позиви који су се појавили по турским медијима, у којима се тражи да се контакти са САД успоре до доласка на власт нове вашингтонске администрације, која треба свој посао да почне обновом поверења Турака у Америку, које је Обама подрио.

Према званичним саопштењима, у току Бајденове посете потврђена је приврженост Америке заједничком раду са Турском која представља драгоценог савезника  и партнера НАТО-а, између осталог и у ствари супротстављања претњама међународног тероризма. Истовремено у контексту „курдског фактора“  Анкара на парадоксалан начин  постаје, уз Москву и Техеран,  још мало па најзаинтересованији поборник територијалне целине Сирије, за чије уништење  је и сама, по свему судећи, последњих година чинила колико год је могла. Сада се та политика одазива крвавим одјеком у различитим деловима Турске: од терористичких акција са карактеристичним рукописом ИД гину десетине људи.  Испоставља се да Анкара очекује већу подршку Америке у борби са ИД, а тероризам – баш необично, зар не  – представља „егзистеницијалну претњу“.

Већ сама по себи та околност представља јасну потврду неизбалансираности турске спољне политике, која је осетљива, без обзира на сву њену амбициозност, на различите спољне утицаје. Располажући јаким позицијама у Ираку и Сирији (где се подржавају не само Курди, већ и отворени терористи), уосталом –  и не само тамо, Американци чине све како би турског савезника задржали  у својој орбити. Рокови предвиђене посете Реџепа Тајипа Ердогана Техерану за сада нису званично објављени, а корекције позиција Анкаре у односу на Сирију, које је поменуо Бинали Јилдирим, за сада изгледају превише неодређене. Неодрживост турске политике у Сирији је била, макар и посредно,  призната од стране потпредседника Нумана Куртулмуша, али – речи су једно, а поступци – сасвим друго. Почетак активности турске армије  и специјалних јединица на северу Сирије подвлачи важност делимичне нормализације руско-турских односа (укључујући  и недавни сусрет председника две земље у Санкт-Петербургу) и обнове пуноважних канала за размену информација. Без тога операција „Штит Еуфрата“, лоше прихваћена и код Курда, и код званичног Дамаска, била би још проблематичнија.

Могући руско-турски договори о Сирији, који би могли да доведу до, на пример, ублажавања чврсте антиасадовске реторике турских власти, дугорочно би сигурно били подвргнути озбиљној провери трајности. Русија не представља најбољег пријатеља Турске, и не може да га замени, пише The National Interest. Шта више, један од трендова у раду америчких центара мозгова – разрада сценарија ескалације  оружаног конфликта у Сирији, укључује и јачање скривене подршке терористичких банди, све до омогућавања да оне уништавају противничку авијацију и да наносе циљане ударе по државним објектима. Таква политика омогућује  Сједињеним Државама да добије низ предности, стичући нову полугу притиска на савезнике и противнике. То до сада није изазивало, да тако кажемо, посебно противљење Анкаре, која је из уништења суседне земље извлачила само корист, али пре или касније (наравно, боље је пре) од турског руководства ће се затражити одговор на питање о његовом односу према таквим плановима.

Американизам Турака до сада ако и није био препрека заједничком раду Вашингтона и Анкаре по широком кругу питања, то је било баш минимално. Без обзира на појединачне егзалтиране изјаве, нема разлога да се мисли да је „Запад изгубио Турску“ – земљу која је дубоко увучена у систем међународних односа које је формирао Запад. Како је у сличним случајевима говорио покојни Сулејман Демирел, немогуће је да се сашије одело за дете које није рођено. Друкчије тумачење турске елите о свим негативним последицама њихове везаности за евроатлантизам – то није питање данашњег, па чак ни сутрашњег дана. Наравно, продубљивање сарадње Москве, Техерана и Анкаре би допринело промени правца спољне политике Турске у вези са Сиријом али за сада је још рано да се о томе говори.

Прочитај без интернета:
3 гласa