Бакир Изетбеговић наставља лажима, апелацијама и тужбама да провоцира политичке и правне сукобе између Бошњака и Срба, градећи највиши степен мржње међу њима. Неодмјерене и ничим изазване увреде које је Изетбеговић упутио Србији, оптужбама да је организовала и спроводила геноцидне акције на тлу БиХ, само су наставак политике конфликта, деструкције и дестабилизације коју води овај беспрукупулозни и корумпирани политичар из Сарајева. Баш зато Бакир Изетбеговић је највећи проблем Босне и Херцеговине, изградње њених институција, поштивања уставних права, обавеза и наравно „Европског пута“.

Одвратна политичка биографија, сина Алије Изетбеговића, пуна корупције, организованог криминала, политичких убистава и ратних злочина свједочи о нама самима и времену у којем живимо, као и о нашем заједничком моралном паду и политичком бесмислу договорне политике у којој афроазијске концепције доминирају док наводно предводе БиХ на путу ка ЕУ. Ових дана, успио је Бакир испровоцирати и негативне ставове пословично пријатељски расположених међународних званичника у БиХ према њему и његовим радикалним вјерским организацијама.

Сваки разговор о Бакиру Изетбеговићу углавном је полазио од улоге радикално фундаменталистичке организације СДА и њене политичке доктрине и тактике чиме је безлични али корумпирани фундаменталиста остајао на маргини интересовања јавности.

Покушај да се „у задњи час“, у својеврсном цајтноту поднесе захтијев за ревизију тужбе против Србије у име цијеле Босне и Херцеговине (јер само држава може пред овим судом тужити другу државу) није само правно питање; јер питање основаности захтијева за ревизију и његове унутар-бошњачке примјене, никога не треба занимати. Каквог смисла има папагајски понављана мантра да Изетбеговић не може поднијети тужбу у име БиХ или да таква тужба нема шансе на успијех?!

То уопште није питање, јер ова тужба, као и апелација којом се забрањује Дан Републике Српске установљен прије почетка рата, или, криминални истражни поступци против цјелог руководства Републике Српске и српског народа у БиХ, које проводи до краја криминализовано, неуставно, политички усмјеравано Тужилаштво БиХ има превасходно политичку димензију враћања у јавни простор тезе о геноцидности српског народа!

Овде треба поменути и однос према вехабијским заједницама и терористичкој пријетњи – потпуно контролисање уцијењеног министра безбједности Драгана Мектића, директора агенције СИПА Перице Станића и замјеника директора ОБА-е Трифка Бухе (кога у Бањалуци зову „Pediculus pubis“ а понекад и „Четворка“, што представља помоћника и половњака главног обавјештајца „Осмице“) – који не смију прокоментарисати ни консолидовани извјештај Савјета безбједности УН о активним терористима и терористичким организацијама у свијету и БиХ; не смију поменути терористички напад у Зворнику, убиство полицајца на дужности; или убиство два војника у Сарајеву (Рајловац је дио Сарајева). Испада да о томе више знају у Сједињеним Америчким Државама, наводећи оба ова акта, навели су и вријеме извршења, циљ акције и извршиоце: Нердина Ибрића и Енеса Омерагића. Ни тај списак нико није прокоментарисао, потврђујући главни разлог објављивања цјеловитог списка 78 терористичких акција у свијету – да акције нису адекватно праћене у јавности, па ни у бх јавности.

Штавише, и хапшење 14 лица у Аустрији, међу којима је 7 лица из БиХ, било је стидљиво прокоментарисано од стране директора СИПА-е Перице Станића – и неувјерљиво, јер је рекао: „Међу 14 приведених је четири до пет држављана БиХ“! И ова изјава, која умањује значај „Босанске терористичке мреже“ и њену моћ ван граница земље, открива степен укључености безбједносних агенција у рјешавање овог проблема.

Нико их није консултовао, нико их није укључио а податак да су „четири до пет лица из БиХ“ управо открива глупост и безобразлук, поданички менталитет неспособних полицајаца који Изетбеговићевој политици представљају само тоалет папир којим се уклањају трагови фекалија са једне одвратне политике која производи несрећу, мржњу, сукобе и жртве.

Отуда и питање за „сарајевске СЗП Србе“ – оне који дјеле власт у заједничким институцијама: „Зар вам се не гади бити дио тога?“ Бити дио такве власти и на тај начин представљати земљу и свој народ?!

Јер, у бити, о основаности захтијева за ревизију не одлучују ни Говедарица, Бореновић или Иванић – о томе одлуку доносе судије, у оном истом међународном суду правде који је већ адресирао дио кривице за Сребреницу самој Србији, наводећи поново тезу о „локалном геноциду“ који Србија није спријечила и због чега је сав војни и политички врх Србије и Републике Српске осуђиван, кажњаван и убијан по Хашким казаматима.

Бакирови партнери из Републике Српске се позивају на тај суд у Хагу и његов приступ, успут цитирајући традиционалне непријатеље који су тражили од Бакира да не подноси захтијев за ревизију у име БиХ: али, шта ће они урадити – коју политичку мјеру ће подузети?

То је најважније политичко питање: шта је одговор и шта су спремни учинити они Срби који у Парламентарној скупштини БиХ гласају усаглашено са Бакиром Изетбеговићем; они Срби који у Савјету министара подржавају Дениса Звиздића и генералну политику СДА; они Срби којима не смета табла на вијећници на којој се читав њихов народ именује злочиначким. До када ће ти и такви Срби у Сарајеву дјелити власт са особом која својата цијелу Босну и Херцеговину, чинећи све што може да сруши Републику Српску и њен уставни капацитет онако како је рушио све њене симболе (грб, заставу, Дан Републике Српске…) и у чему га једино спречавају Предсједник, Влада и Народна Скупштина Републике Српске, а они који могу нешто урадити у Сарајеву, назови представници Републике Српске, не осјећају потребу, да на та, еминентно политичка питања угрожавања укупног положаја српског народа у заједничкој држави, одговоре макар једном политичком мјером а не јадним и биједним саопштењима пуним мржње према институцијама у Бањалуци и прљавим нападима на изабраног Предсједника Републике.

Стварно, зар они не осјећају гађење због чињенице, да служе као јефтини алиби српске неравноправности у политици државе која забрањује долазак Предсједнику Србије, која организује атентат на Премијера Владе и агресивне обавјештајне продоре према Србијии. Шта је њихов политички одговор осим кукавичког подаништва!?

Бакир Изетбеговић не представља Босну и Херцеговину, ова држава није његова својина. О томе данас отворено говоре Бошњаци у: Зеници, Тузли, Високом, Живиницама, у сарајевској општини Стари Град, Горажду, Санском Мосту, Бихаћу, Завидовићима, Тешњу, Мостару…

Кад је ријеч о лажној борби против корупције која овој структури Срба из Сарајева служи као оправдање за антисрпску политику и нападе на све институције Републике Српске, да укажемо на нову чињеницу: према поузданим изворима из Тужилаштва БиХ, тужилаштво је примило обиман материјал против Бакира Изетбеговића за како наводе вишемилионску и вишегодишњу пљачку новца. Према истом извору, у истрази се наводи и дио који директно повезује Изетбеговића са власничким удјелом у ББИ Банци и ББИ Центру Сарајево, те објекту милионске вриједности на Пољинама изнад Сарајева.

Истрага Изетбеговића повезује и са 2 офшор компаније у Истамбулу преко којих је Изетбеговић купио 4 стана и кућу на име једног од директора тих компанија и име своје сестре, а који је под директном командом Ал-Схидија, контраверзног саудијског бизнисмена. Ал-Схиди се доводи и у везу са ратним прикупљањем новца породице Изетбеговић иако се већем дијелу тог новца никада није ушло у траг. Али Ал-Схиди је признао да се на снимцима са многих скупова из тог времена, налази и он.

Управо је то највећа корупција икада направљена и организована у БиХ у ратном и поратном времену: крађа хуманитарне помоћи у вриједности од преко пет милиона долара и крађа војничких плата Армије Р БиХ у висини од преко двадесет милиона марака, која је организовано откупљена за два посто номиналне вриједности од војника да би са тим огромним новцем, била присвојена сва имовина у државном власништву, зграде, фабрике, шуме и пољопривредна земљишта. што и јесте био основни циљ Алије Изетбеговића и његове СДА – у крви својих поданика, створити велико богатство, за неколико породица, које су углавном „сарајевске дошле“; досељени папци у друштву неких афро-азијских пљачкаша и убица. Колико су они „новца опрали“ да би финансирали вехабијске нехљебовиће и да би их припремили за вјерски рат шаљући их у Сирију, Ирак и Авганистан – плаћајући њихову евакуацију и повратак у земљу и финансирајући њихове џеназе или лијечење?

Чија је Вакуфска банка (удружена са Депозитном банком и УПИ банком) ако није у већинском власништву Јасина ел Кадија и Шафика Аyада, милионера, спонзора тероризма и велетрговаца оружијем. Шта се дешава у тој банци, у којој свој комад колача има и радикални вехабијски имам Џамије Краљ Фахд, Незим Халиловић Мудерис?! 

То прљаво прање новца због финансирања терористичких организација и терористичких активности, прљавих банака и фондација које томе служе – то се не помиње због СДА.

У начелу, Странка демократске акције је нескривено и агресивно, наступала као радикална вјерска група настала на фундаментализму Алије Изетбеговића, његовој програмској оријентацији исказаној у „Исламској декларацији“ и геополитичком пројекту неоосманских амбиција успостављања „Зелене трансверзале“. Алија Изетбеговић, злочинац поремећених друштвених вриједности и дискурса непримјереног традицији БиХ, бивше Југославије и Европе, који је „одлучно“ и злочиначки жртвовао мир због наводне суверености, тешко да је могао завршити свој политички пут на другачији начин. Али, његово политичко наслијеђе наставило је да живи кроз његову странку и „Принца исламизма“, сина Бакира. Одрећи се Алије, свога оца, Бакир није ни могао ни хтио, јер и странку и национално лидерство, добио је на том наслијеђу а не на својој способности.

Није се одрекао ни оне Босне која представља аманет његовог оца, кога често истиче и кућни пријатељ династије Изетбеговић, предсједник Турске Ердоган. Захваљујући Алијином политичком тестаменту, сарадња милитантног исламистичког фактора у региону Балкана је на највишем нивоу, персонално и организационо. Вехабије БиХ, Косова, Санџака и Македоније су међусобно повезане – врше заједничка предавања, окупљања, финансирање заједничких пројеката и оријентисани су на Босну као центар дјеловања и базу. Иако вехабијске вође из БиХ не управљају структурама на Косову, Санџаку и Македонији, ипак је њихов утицај огроман, сталан и неоспоран.

Кад је ријеч о безбједносним агенцијама у региону, њихова сарадња је увијек везана само за одређено вријеме и одређену, конкретну акцију. Није перманентна и није интензивна. Још увијек не постоји спремност да се у потпуности надзиру и контролишу све идентификоване групе радикалних исламиста у региону те да безбједносне агенције (Босне и Херцеговине, Србије, Косова и Македоније) подузимају адекватне мјере синхронизовано и континуирано. Сарадња међу безбједносним агенцијама је недовољна и сведена на размјену информација о већ утврђеним починиоцима кривичних дјела за којима је издата међународна потјерница. На тај начин слање бораца на ратиште у Сирију и нарочито интензиван повратак након тешких војних пораза, одвија се несметано. Врло мало радикалних вођа се вратило са ратишта; и кад је ријеч о одласцима, повратку или погибијама – углавном је ријеч о мање познатим, младим лицима који из социјално-економских разлога или због идеолошке индоктринације исламистичком идеологијом осјећају везаност за судбину Сирије.

Јавност и безбједносне службе на западу су били шокирани снимком на којем се види особа која стоји изнад једног убијеног сиријског војника. Послије се установило да је ријеч о једном од комаданата побуњеничких снага, Халиду ал-Хамаду, познатом и као Абу Сакар. Он се сагиње, вади нож и почиње да сјече тијело убијеног сиријског војника. Из тијела ножем вади орган убијеног војника, држи га у руци, те узвикује према камери: “Кунем се да ћемо вам појести срца и јетру, ви Асадови пси”. У позадини се чује мања скупина која узвикује ”Аллаху екбер”. Одмах затим Абу Сакар приноси крвави орган устима и почиње да га гризе, послије чега се снимак завршава. Тако су на Возућој и Тешњу убијани Срби, у злочиначком походу муџахедина под заштитом полиције којом су управљали Шефик Џаферовић и Шемсудин Мехмедовић.

Прва поука западним земљама је била да се овај снимак не емитује на контролисаним медијима на западу и арапским земљама (Ал Џазира, Анадолија, Федерална ТВ или БХ ТВ…) и на ту чињеницу скренуо је пажњу предсједник Трамп. У Сарајеву ту тему не отварају ни кадрови СДС-а који су задужени за безбједност земље и који су плаћени да се боре против тероризма. Ни Драган Мектић, Трифко Буха као ни Перица Станић – ни Мирко Шаровић као ни Игор Црнадак из Савјета министара – не желе да насекирају Бакира Изетбеговића помињући му рањенике који су са сиријског и ирачког ратишта збринути у болницама Сарајева, Зенице и Тузле. О таквом повратку са сиријског ратишта још ниједан Бакиров Србин из Сарајева није проговорио.

Ових дана политика Савеза за промијене постаје прочитана књига издаје и кукавичлука, док лидери те групације поручују цјелокупној српској јавности да ништа не брине и да тужба није основана. Хаг ће то за Србе, правно и праведно завршити – имају они повјерења у тај суд и знају каква ће бити одлука. Јадно.

336 гласовa