Турска је великим мигрантским таласом, који је организовала потпомогнута новцем из Сорошевих фондова, у руке Сједињених Држава предала политику и економију ЕУ. Стога су бомбастичне изјаве, присутне ових дана у јавности, о подјели Турске и прекрајању Арабијског полуострва, што су наводно договорили Путин и Обама, обичне дезинформације. Турска се декларисала као непријатељ Русије и очекује да њену политичку и војну експанзију подрже Велика Британија и Сједињене Државе.

Проузрокована страхом од мигрантског таласа, који би могао довести до распада Уније, али и притиском који врше Сједињене Државе, уочљива је попустљивост ЕУ према Турској. Тај страх потврђује изјава Могеринијеве приликом сусрета челника ЕУ са турским премијером Давотоглуом. Наиме, Могеринијева је навела да ће Еу наставити преговарачки процес са Турском отварањем преговарачког поглавља 17, јер је Турска постигла велики напредак по питању слободе медија и људских права. Када се има у виду јачање Ердоганове исламистичке власти, предизборна кампања током које су убијани опозиционари и Курди, евидентан је напредак Турске у супротном правцу. ЕУ је потпуно дестабилизована, присутна је велика неслога између држава чланица. ЕУ је оптерећена и борбом за лидерство која се води између Њемачке и Велике Британије, као и економском кризом. Укратко – ЕУ је на ивици распада.

Турска контролише вођство Исламске државе, а у постконфликтној Сирији заинтересована је за тзв. „тампон зону“ (сјеверни дио Сирије, уз Турску границу, настањен Курдима, иначе богат налазиштима нафте и изворима питке воде), а други циљ је да територија коју тренутно контролише Исламска држава (такође богата нафтним пољима) буде призната за нову, сунитску државу. Турска се нада да ће фрагментација Блиског истока донијети реконфигурацију овог простора на којем ће се створити нове државе, између осталих и, за Турску најважније, сунитске Исламске државе.  У позадини су путеви нафте, односно нови цјевоводи који би саудијску и катарску нафту, укључујући и Сирију као нафтно чвориште, транспортовали до Турске, а потом до Грчке и даље преко Албаније, Црне Горе и Хрватске у Европу, чиме би сваки руски „ток“ био елиминисан. У том контексту треба посматрати и позив Црној Гори за пријем у НАТО, који је услиједио након дужег двоумљења, а превагнула је процјена да је због диверсификације испорука енергетских ресурса у Европу[1], неопходно да и Црна Гора постане НАТО чланица.

Кад је ријеч о мигрантима, вриједи напоменути да свака група од 100 људи има вођу који је задужен да групу доведе у ЕУ. Мигранти су у скоро стопроцентном саставу сунити, што не чуди с обзиром на чињеницу да су јазиди, шити и хришћани у дијелу Сирије који је под контролом Исламске државе убијани, а преживјели су само који су прихватили сунитску интерпретацију ислама. У структури миграната доминира млађа популација, обучена у коришћењу ГПС-а, андроида, односно, информатички веома писмена. Како се нови значајнији талас избјеглица очекује на прољеће, ЕУ је практично пред капитулацијом, а то несналажење доводи у опасност европске културне вриједности и хришћанство. Турски предсједник Ердоган држи се начела „ако падне Балкан, пада и ЕУ“ те се агенти хаоса труде да Балкан додатно дестабилизују.

У америчком Конгресу већ циркулишу невјероватни приједлози, које пласирају разне неидентификоване лобистичке групе, да треба признати Исламску Државу, а као разлоге наводе да би то довело до заустављања ратних сукоба и политичке експанзије Русије на Блиском истоку. Недавно је поменуту идеју јавно изнио шеф турске обавјештајне службе Хакан Фидан[2]. Америчка дипломатија ради на „легитимном“ праву Турске да трупама уђе на територију Сирије, како би обезбиједила „тампон зону“ уз своју границу, ради наводне заштите Туркмена, а у ствари Турска намјерава да од „тампон зоне“ створи своју 82. провинцију. Својом амбицијом да ревитализује Османлијско царство Ердоган историју враћа неколико вијекова уназад, а на Балкану ствара исте односе – Турски савезници су Британци (сада англо-американци), а противници балкански православни народи, Мађари, Аустријанци, и Руси.

Исламска држава и њени инструктори обављају завршне припреме за слање људства које ће на Кавказу обезбиједити потенцијале за веће сукобе, који би се преко Закавказја пренијели у централну Азију. Обавјештајне агенције плету агентурне мреже и стварају предуслове за марионетске владе. Поставља се грандиозна сцена за активности које треба да доведу до геофрагментације Кавказа и Закавказја. Из Либије у Украјину и Закавказје већ се пребацују дијелови јединица које треба да радикализују сукобе. Други правац ширења Исламске државе је Авганистан, у којем тече процес „пресвлачења“ талибана у војнике Исламске државе. По истој матрици на основу које је терористичка ОВК на Косову постала политички фактор, и талибане ће све више представљати као политичку снагу која треба да преузме управљање својом државом. При томе нико неће ни споменути да је у Авганистану главна економска грана производња опијумског сира[3] са великих поља мака.

[1] rs.sputniknews.com/regioni/20151206/1101608831/Rusija-Amerika-Balkan.html

[2] „Зато позивам западне колеге да ревидирају своје погледе на исламски политички покрет, остављајући по страни свој цинични менталитет, и да не дозволе реализацију плана Владимира Путина да сломи исламску револуцију у Сирији“. Још је додао: „А да у Исламску државу не би стизали бојовници заврбовани по целом свету – у Истанбулу треба отворити њено званично представништво. Ми смо тврдо убеђени да би то било добро решење“. www.srbijadanas.net/sef-turske-obavestajne-sluzbe-mit-hakan-fidan-zatrazio-da-svet-prizna-islamsku-drzavu/

[3] поједине процјене указују да се ради о производњи од 4 000 тона сира опијума

33 гласa