У глобалном парламентарном спектаклу, мудро смо изабрали да што чешће – бирамо. Екстатично задовољење демократске правде поново се одлаже па се и задовољство натенане троши. Троши се и новац. Од изборних игара до изборних игара све је мање (наших) пара. Позамашна финансијска средства, ипак, делимично се троше и на оне који бирају. Углавном кроз забаву.

Да би се пасивни бирач и након саопштених резултата осећао безбедно, препредено се доскочило демократској замци – само неизвесност није извесна. Како и доликује једном регионалном лидеру, и пре Европе којој прете промене, изабрали смо чврсту антиевропски профилисану коалицију са европским уједињењем као једином солуцијом. Боље не може.

Растерећен, испражњених мисли, Бирач је спреман за трансцеденталну манипулацију. Каква му се разбибрига нуди, за сопствени новац? С једне стране има чврсто профилисану, политички коректну и евроатлантским интеграцијама наклоњену опцију (за коју ће гласати), са кампањом која је дозлабога досадна. Од прохујалих избора није било времена за опсежна нова испипавања бирачког тела, али је плагирање рекламног спота ипак испод очекивања за прескупе професионалне агенције. Кад се већ рециклира понуда, ваљда може и реклама? На опозиционој страни, затичемо слично политички коректно стање, само друго паковање (за које Бирач неће гласати). Где пронаћи обећану забаву и спас?

И за разбибригу је задужен фаворизовани табор, као инспирација. Јефтин али ефикасан (у смислу забаве) „банана критицизам“ преплавио је алтернативно тржиште информација. Преко бројних званичних и незваничних интернет гласила, блогова, форума и видео портала може се пратити демократија на делу. Обичном пуку коначно је дозвољено да се подсмехне оном недодирљивом који већ рачуна на глас народа.

Данас је и анти-реклама изразито ефикасна јер импонује сензибилитету циничне миленарске генерације. Мора се признати, фото и видео-монтажа, ток-шоу (talk show) или римовани стихови крајње су врцави, како и доликује једном креативном народу. Судећи по посећености / гледаности која достиже и суме од неколико десетина до неколико стотина хиљада „погодака“, ово је општеприхваћени вид забаве. Или зараде? Или обмане?

Демонизација непријатеља саставни је део сваке „озбиљне“ политичке кампање, али у постмодерном свету анти-пропаганде није увек најјасније коме овакав вид спектакла иде у прилог. То је друштвено прихватљив начин пражњења потиснутог негативног психичког наелектрисања колективно несвесних. Расипа се снага неопходна за промене. Ко преузима ту битну друштвену регулативу? По свему судећи, као и већина других услужних сектора, и ова „услуга систему“ приватизована је и препуштена довитљивости појединаца и организација које заузврат добијају на популарности.

У западним демократијама позитивна страна „банана критицизма“ и „обрнуте психологије“ препозната је и широко призната од стране званичног естаблишмента. Насупрот почецима оваквог вида забаве када су њени творци жигосани и протеривани, данас ништа слично нити једном „озбиљном“ демократском режиму не пада на памет. Сетићемо се примера немачког дадаистичког уметника Џона Хартфилда (John Heartfield рођен као Helmut Herzfeld), који је уз Георга Гроса родоначелник савремене уметности политичке карикатуре и пионир политичке анти-рекламе. Хартфилд је успешним фото-монтажама толико испровоцирао фашистичке вође, да је пред прогоном 1933. године био принуђен да пешке пребегне у тадашњу Чехословачку. Како није одустао од активне анти-фашистичке пропаганде, Гестапо га је поставио на високо пето место на листи најтраженијих противника нацистичког режима! Из данашње перспективе тако „висок статус“ обичног уметника у очима једне власти делује невероватно. Пародија више није делотворно политичко оружје. Зашто?

Навешћу прво већ класичан пример успешне анти-маркетиншке кампање из корпоративног универзума. Култни енглески слани намаз Мармајт (Marmite) у облику тамне меласе од екстракта квасца изазива код потрошача, услед јако карактеристичног укуса, крајње поларизоване реакције. Не желећи да се лише снажног маркетиншког потенцијала оних које Мармајт провоцира, компанија је прибегла довитљивом пропагандном решењу. Званична интернет страница производа подељена је на два сектора: један за оне који „воле“ а други за оне који „мрзе“ намаз. Испоставило се да су обе фракције подједнако моћно на друштвеним мрежама промовисале / поспешиле продају. Фантастични резултати овакве тржишне тактике обезбедили су кампањи место у уџбеницима ефикасне анти-рекламе.

Политичар није развучени слано-горки намаз преко танке кришке хлеба (иако понекад „слажемо киселу фацу“), али се из оваквих примера могу извући важни закључци. У западним парламентарним демократијама, политички избори су већ традиционално вид трговине која неизоставно захтева и пажљиво рекламирање „производа“. Уколико једна опција наведе другу да се фокусира на пародирање противника, онда је она – успешна. Супротни табор ради за вас, на овај или на онај начин. То је правилно усмерена снага оне друге половине која „мрзи“ производ. У Америци је, на пример, током последње кампање осванула квази-уметничка инсталација пет копија голе фигуре председничког кандидата у природној величини (са минијатурном мушкошћу) на улицама пет метропола (San Franciscо, Los Angeles, Cleveland, Seattle, New York). Ефекат?

Негативна реклама још увек је – реклама. Овакав вид промоције заправо доприноси популарности кандидата на другој равни: нецензурисана анти-пропаганда наводно је најбољи доказ демократског опредељења и практиковања толеранције. „Диктаторима је важан доказ да слобода да се каже не код њих није изумрла.“[1] Да подсмевање није препознато као реална опасност говори и све чешћа пракса појединих политичара да у кампањи прибегавају самопародирању истицањем парола упућених против њих. Звучи познато?

Овде дотичемо други ниво (намерне?) тактичке омашке. Пародира се личност, а не политички програм или идеја / идеологија, што је дилетантски чин, јер се таква „критика“ ефикасно дисквалификује као производ емоција, а не рационалних аргумената. „Уметник“ се у очима аудиторијума своди на пуког забављача (он то најчешће и јесте). Што јача помпа и гласнија галама осујећене протестне ноте, снажнији и „бумеранг“ ефекат учвршћивања положаја пародираног. У то смо се могли недавно уверити опет у америчком случају. Једна од поменутих голишавих глинених фигура продата је на аукцији за 22.000 долара. Самопрозвани уметнички „анархистички колектив“ Indecline који је одговоран за инсталације, наставља са продајом скулптура упркос неуспеху „анархистичке“ кампање. Наводни револт се исплатио.

„Банана критицизам“ услед површности и није критика. То делимично одсликава и сам медијум – музика, слика и видео запис (или скулптура од глине), доступан и разумљив свима. Део гласача задовољан је брзом успутном „критиком“, чиме се исцрпљује / блокира потреба за дубљим промишљањима. „Разоткривени“ председнички кандидат, рецимо, послужио је као непревазиђена туристичка атракција и неодољиви магнет за „селфи“ фотографе, што му је подигло цену / рејтинг. Како двојнику од глине, тако и оригиналу од крви и меса.

„Банана критицизам“ напослетку оставља горак укус јер је израз немоћи да се промени реалност. Отужно је што су код нас најчешћи актери колажа и монтажа анонимни представници једног дела осиромашеног, неписменог и на друге начине деградираног народа који се у некој врсти тупог очаја заправо радује сопственој духовној и материјалној беди. Смешно? То је потресан аутопортрет друштва које скоро патолошки слави политичку јаловост. Такву атмосферу је можда понајбоље описао чувени графит са београдских улица из 90-тих година: „Уживајмо свеопшту немоћ“. Пророчанске речи француског дипломате и мислиоца Токвила, прецизно описују начин на који једна „деспотска демократија“ функционише: „Тешко је заправо схватити како би људи који су се сасвим одрекли навике да сами собом управљају могли успети у томе да ваљано изаберу оне који треба да их предводе.“[2]

Да би се такво стање суштински променило, потребно је много више од демократског предизборног циркуса. Бирача треба описменити и научити да се одговорност не завршава заокруживањем броја на некаквој листи.

Прави избор je: здрава (духовна) храна или лака забавна банана?

P.S.

Аутор је покушао да демонстрира реалну могућност анализе принципа и идеја без именовања њихових локалних персонификација, како би умањио ефекат анти-рекламе.

[1] Ернст Јингер, „Одметник“, Градац, 1994

[2] Алексис де Токвил, „Деспотска демократија“, Службени гласник, 2016

18 гласовa