Стиче се утисак да је “Исламска држава” – ДАЕШ пред очигледним војним поразом који може довести до њеног коначног нестанка. Да ли је таква могућност реална: НИЈЕ!

Док год постоје државе попут САД, Израела, Саудијске Арабије и Турске, постојаће Исламска држава не само као идеја него и као радикална и милитантна организација.

Тачно је да „Исламска држава” тј. ДАЕШ представља озбиљну пријетњу свјетском миру те да у овом тренутку губи најважнији рат за њу: како на тлу Ирака, тако и на тлу Сирије. Истовремено, руски војни извори су све увјеренији да су главног вођу ДАЕШ-а, Халифу Ебу Бекра ал Багдадија, убили у војном нападу на престоницу, град Раку.

Сигурно је улазак Русије на сиријско ратиште присилио Америку и Израел да властите снаге, у виду ДАЕШ-а, Ал Каиде, Нусре, Слободне сиријске армије, Ахрар ал Шам и Џаиш ал Фатах, консолидује и групише на линијама фронта према Сиријској арапској армији Башара ал Асада, проиранских војних јединица попут Хезболаха и руских ефектива у Сирији.

Чинећи многе мјере, САД и Израел су на крају дошли у прилику да морају присилити ДАЕШ да се бори против снага службеног Дамаска и Москве, избацујући га из Мосула и разарајући његову наводну престоницу у Раки.

Али та идеја и та организација ће и у наредном времену бити потребна и корисна америчкој стратегији разарања исламског свијета и „обуздавања“ Русије. Овакав приступ је био видљив када су Американци одлучили да убију Осаму бин Ладена и направе чврсти савез са Ал Каидом, која је данас потпуно послушна терористичка организација која на свим меридијанима поштује америчке и израелске интересе и нигдје их не угрожава ни у минималној мјери. Управо таква „Исламска држава“ треба Америци – као кооперативни извор страха широм свијета, по потреби и на западу па и на тлу самих Сједињених Америчких Држава али без лидерског ауторитета Ебу Бекра ал Багдадија. Очувати сукобљеност и ривалитет ове двије милитантне војно-политичке и терористичке организације, затим, једну уцјењивати са другом, час подржавати једну организацију а час другу – представља класични модел америчке манипулације геополитичким процесима, изазивањем и одржавањем сукоба и ратова.

Снажна медијска слика „глобалног страшила“ и пропаганда по којој све терористичке пријетње долазе са истог мјеста, из једне организације, уз преузимање одговорности у име те организације за све терористичке акције, представља класичну матрицу америчких специјалних операција.

У име Исламске државе углавном су се оглашавали пропагандни и обавјештајни часописи на енглеском, француском и турском језику.

Часопис Rumiyah, који се штампа и дистрибуира и у електронској форми (ПДФ формат), је ових дана доспијео у јавност због свог најновијег издања, тачније десетог броја. Створен у Лондону, написан на енглеском језику уз пропагандну матрицу да се преводи на десет језика, у стварности никада није био такав иако је понекад знао бити преведен на врло лош „модерни стандардни арапски језик“ који ДАЕШ никада није користио. Чак и овај десети број, са насловницом „Џихад у Источној Азији“ и интервјуом са наводним командантом Даеша са Филипина, те извјештајима са ратишта из појединих „Вилајета“ те фотографијама „Рамбо џихадиста“ говори само о енглеском плагијату „Dar al Islama“ објављиваног у Паризу на Француском језику и „Konstantiniyye“ објављиване у Истамбулу на турском језику. Уз објаве Hayat продукције из Турске и „преузимања одговорности“ у име разних часописа и портала, стварана је потребна слика чудовишта и главне пријетње свјетском миру али и привидне борбе западних савезника против њега. Јер западна „памет“ се и на тзв. Западном Балкану огласила у име Исламске државе и на нашим језицима, у наводном регионалном издању магазина Rumiyah, које иначе не постоји, са типичним западним насловом: “Крв за непријатеље, мед за пријатеље” које нас подсјећа на пропагандни филм Анђелине Џоли (In the Land of Blood and Honey – „У земљи крви и меда“).

У овом јединственом позиву на убијање Срба и Хрвата, баш као и британским процјенама о могућем терористичком нападу у БиХ, саопштењима Еуропола и Обавјештајно безбједносне агенције БиХ… видљива је, потпуно јасна, само жеља да се тежиште терористичких активности пресели са запада на Балкан и да за то буде оптужена „Исламска држава“.

Када се анализирају западни приступи, увредљиво површна пропаганда о неким идејама, појавама, организацијама и државама, некада се просто мора поставити питање: занима ли било кога ко је тај Абу Бекр ал Багдади и шта је то „Исламска држава“ или ДАЕШ?

Ал Багдади се у јавности прије оснивања хилафета, тј. „Исламске државе“, није много спомињао. Његова прва аудиопорука објављена је 2012. године, кад је најавио успоставу, односно побједу Исламске државе. Међутим, како је његов утицај растао, почеле су пристизати и разне информације о њему. Турки ал бин Али, бахреински учењак турског поријекла, који се прикључио Багдадију, написао је његову биографију у којој се наглашава да је он потомак племена којем је припадао и посланик Мухамед.

У тој биографији наводи се да је Багдади одбранио докторат на Исламском универзитету у Багдаду и то је учинио прије инвазије САД-а на Ирак. У образовању се фокусирао, наводи се даље, на шеријатско право, исламску културу и образовање.

Ипак, без обзира на информације о докторату, врховне га исламске образовне институције, какав је египатски Ал-Азхар, не признају. Извори новог времена потврдили су да ако се неко сматра учењаком, иза себе мора имати поуздане учитеље, да се, како истичу, “зна ко је њега учио и кога је он учио”. Према доступним информацијама, Багдади није имао било какав научни опус те је стога и његов вјерско-политички ангажман био упитан. Оно што му је помагало код присталица јесте то да није, за разлику од осталих чланова екстремистичких група, образован на пољу “свјетских” него на пољу вјерских наука, док је код секуларних Ирачана имао значај јер је сматран личним пријатељем и сарадником мучки убијеног сина Садама Хусеина, Кусаја, са којим је имао важну улогу у управљању специјалном предсједничком гардом, параполицијском структуром „Федајини“.

Иначе, формацију „Садамови Федајини“ основао је 1995. Удај Хусеин, старији син ирачког предсједника. Бројала је око 30.000 припадника. Мада није ријеч о толико „елитној“, колико о политички поузданој јединици, на коју се Садам Хусеин раније ослањао у борби против опозиције али и у заустављању САД и НАТО-а. Федајини су били у црним одорама и пружили су најснажији отпор коалицијским снагама на југу Ирака.

Иако име Федајин на западу сугерише жртвовање, они нису бомбаши самоубице у терористичком смислу, већ прије добровољци за врло опасне мисије, или оно што овај изворно палестински назив значи: герилци или партизани. У марту 1996. године, Удај је организовао наоружавање Федајина софистицираним оружјем из складишта Републиканске гарде, без очевог знања. Због тог инцидента Удаја је на мјесту команданта 1997. године, замијенио млађи брат Кусај. Након америчке инвазије на Ирак од 20.03.2003-01.05. 2003. године, у телевизијском обраћању Ирачанима 24. марта 2003. године, Садам је похвалио улогу Федајина у заштити Ирака од америчких и британских нападача.

Управо је то Ал Багдадијево дјеловање и учешће у одбрани земље у озбиљнијем обиму видљиво кроз његово учешће у Федајинима и отпор америчкој окупацији.

Багдади је након војног пораза формирао “Jammat Yaysh Ahl al-Sunnah wa-al-Jamaah” (ЈЈАSЈ), народну сунитску војску која је била активна у Багдаду, Самари и Дијали. Иако се Ал Багдади обично “питао” за шеријатска питања, снажно је био присутан на пољу одбране земље.

Његов ЈЈАSЈ је 2006. године дао заклетву (прикључио се) организацији “Majlis Shura al-Mujahidin” (Муџахединско вијеће шуре), која је у основи организација с готово истим ставовима. Учествовао је у формирању “Devletul Iraqi“ тј. „Владе Ирака“; ова организација је на западу лошим преводом постала, „ИСИ“, („Islamic State of Iraq“), чији је лидер био Абу Омар ал-Багдади, који је умро 2010. године.

Након смрти Абу Омара, наслиједио га је Ебу Бекр ал-Багдади, који поновно мијења имена, дошавши на данашње Исламска држава – Хилафет или Халифат.

Ал Багдадија је америчка војска у Ираку ухапсила 2004. године, али су га на слободу пустили крајем те године, уз образложење да не спада у ред “опасних терориста”. Управо тај догађај представља могући почетак сарадње америчких служби и самог Багдадија, у тренутку када постаје свјестан пораза постојеће политичке платформе одбране Ирака. Амерички обавјештајац и најпознатији отпадник, Едвард Сноуден, објавио је да је Ел-Багдадија годину дана обучавао Мосад, истичући да су организацију „ИСИС“ оформили Израел и САД, а као прилог томе навео је да је “једино рјешење да се јеврејска држава заштити креирање непријатеља близу њених граница”.

Амерички однос према овој организацији, њено јачање и наоружавање праћено војним побједама у Ираку и Сирији, те касније одустајање од америчких циљева и интереса, те кажњавање и избацивање из Мосула и Раке, углавном потврђује овакве информације.

Али Багдади је очито узимао онолико колико је требало њему, његовој организацији и идеји сунитске државе на тлу Ирака и Сирије. Међутим, са Американцима то није дуго трајало. Одмазду коју је покренула влада САД проводиле су на терену многе исламистичке формације, Влада из Багдада али и коалиционе снаге у Ираку и Сирији.

Чак и кроз такво кажњавање дојучерашњег сарадника, видљиво је било да ни САД ни Израел не желе слабљење а поготово не уништење ДАЕШ-а него његову лојалност у рату са највећим непријатељима: секуларном владом Башара ал Асада и Русијом.

Све велике геополитичке подјеле и сукоби, једнако као површна и прљава пропаганда, видљиви су били и у БиХ, кроз однос Ал Каиде и ДАЕШ-а. Наиме, први Завахиријев војник на Балкану, који од 2013. године ратује за Нусра фронт (Front Fethu Sham), Нусрет Имамовић је у свом „Свједочењу о фитни у Сирији“ објављеној 13. августа 2014. године, у име свих „босанских муслимана“ дао „присегу“ Ал Каиди и Аиману Завахирију те одбацио Исламску државу и Багдадија, образлажући вјерске разлоге оваквој одлуци. То свједочење је и данас на порталу Ал Каиде у БиХ – (putvjernika.com/) који контролишу радикални исламисти из Маоче. На страницама овог портала који несметано и агресивно дјелује, сви се могу упознати са актуелним дешавањима у Сирији, и чути изјаве водећих људи Ал Каиде: Шејха Ебу Катаде, Шејха Тарифија, Шејха Мухејсинија, Шејха Ејмена… и других.

Ту је и Проглас о формирању „Тахриру Шам“ уз изјаву о подршци шест шејхова.

Држава БиХ није нашла за сходно да за Нусретом Имамовићем путем Интерпола распише црвену потјерницу него је тек објавила „плаву објаву“ која значи само прикупљање података о лицу које може бити и кривац и свједок, али кога не треба хапсити. На страницама овог Ал Каидиног интернет гласила видјећемо јасно да су под америчком заштитом и да чак подржавају часописе које издаје Исламска држава у Паризу (Dar al Islam) који је доступан и за даунлоуд. Иако су ове организације у рату – иако једна другу прозивају за отпадништво, о чему свједочи и писмо Нусрета Имамовића, исламисти из Маоче, Ал Каидини војници, знају да треба рекламирати америчке пројекте, па то чине лицемјерно и примитивно. А безбједносне агенције не реагују, као да је Ал Каида у БиХ хуманитарно друштво и легална терористичка организација.

Иначе, кад је ријеч о најомраженијој организацији на планети, по имену „Исламска држава“, мора се признати да је имала своју управу и најважније људе који су њом управљали. Неки су у међувремену погинули (попут портпарола Ал Аднанија).

На челу ове квази државе тј. војно-политичке организације која се користи и тероризмом као методом борбе су:

1. Ебу Бекр ал-Багдади, изворно име – Ибрахим Авад ал-Бедри / халифа, вођа Исламске државе

2. Ебу Муслим Турки, изворно име – Фадил ал-Хаyали, бивши официр у ирачкој војсци / замјеник вође Исламске државе, ал-Багдадија

3. Ебу Абдур-Рахман ал-Беyлави, изворно име – Аднан Исмаил Неџм, бивши официр у ирачкој војсци / главни војни заповједник Исламске државе

4. Ебу-л-Харис, изворно име – Бешар Исмаил Џерџер, из Мосула / предсједник Врховног војног суда Исламске државе

5. Ебу Касим, изворно име – Абдулах Ахмед ал-Мешхедани / одговоран за пријем нових бораца и осигурање погинулих у бомбашким акцијама

6. Ебу Хаџир ал-Асафи, изворно име – Мухамед Хамид ал-Дулејми / генерални координатор Исламске државе

7. Ебу Салах, изворно име – Мустафа ал-Кермуш / води финансије у Исламској држави

8. Ебу Али ел-Туркмени, изворно име – Абдул-Вахид Ахмед Худаир / задужен за опћу сигурност Исламске државе

9. Ебу Мухамед, изворно име – Бешар Исмаил ал-Хамдани / задужен за досијее затвореника Исламске државе

10. Ебу Абдул-Кадир, изворно име – Шевкет Хазим Ферхат / задужен за административне послове у Исламској држави

11. Ебу Кифах, изворно име – Хајри Абд Хамуд ал-Тајави / одговоран за експлозивна дејства

12. Ебу Сеџа, изворно име – Авф Абдур-Рахман ал-Афви / задужен за социјална питања у Исламској држави

13. Ебу Шејма, изворно име – Фарис Ријад ал-Нуајми / одговоран за магацине наоружања у Исламској држави

14. Ебу Мејсере, изворно име – Ахмед Абдул-Кадир ал-Џеза / вођа Исламске државе у Багдаду

15. Ебу Мухенед, изворно име – Аднан Латиф Ласувејдави / вођа Исламске државе у Енбару

16. Ебу Џернас, изворно име – Ридван ал-Талиб ал-Хамдуни /задужен за границу између Ирака и Сирије

17. Ебу Фатима ал-Џухејши, изворно име – Ахмед Мухсин ал-Џухејши / вођа Исламске државе у јужном Багдаду

18. Ебу Фатима ал-Џебури, изворно име – Ни’ме Абд Најиф ал-Џебури / вођа Исламске државе у Киркуку

19. Ебу Небил, изворно име – Весам Абд ал-Зубејди / вођа Исламске државе у мјесту Салахудин

20. Ебу Мухамед ал-Аднани, изворно име – Таха Субхи Фелаха. Он је једини Сиријац међу вођама Исламске државе / задужен је за медије у организацији.

Динамични процеси у Сирији и на цијелом Блиском истоку сигурно ће попримити нове форме и неће бити завршени нити просто угашени. Потребно их је пратити.

И у новим облицима биће присутна организација под именом Исламска држава. Она ће имати неке нове људе и оглашаваће се из Лондона, Париза и Истанбула – у акције ће је покретати америчке и израелске тајне службе и ту се неће много промијенити. И даље ће многе терористичке акције бити почињене у име те организације, али, позадина и структура, логистичка подршка и усмјеравање, ће и даље бити дио специјалних западних операција.

Ал Каида и ДАЕШ представљају фундаментални пројект застрашивања народа и држава али и америчког друштва оријентисаног на моћ и глобално управљање свијетом. Када та америчка геополитичка филозофија доживи коначни слом и када се успостави стварна подијела моћи, баланс и равнотежа – те својеврсна подијела интересних сфера – када се успоставе границе између агресивног запада и свих других, тада више неће бити потребе за постојањем оваквих терористичких организација.

Те организације никоме нормалном неће бити потребне и нико неће бити спреман финансирати ту својеврсну индустрију злочина, која се легитимизује убијањем невиних и незаштићених у име бесмислених циљева изједначених са вјерским интересом. Крај америчке хегемоније у начелу ће представљати и крај ових организација и метода.

Ипак је важно због даљег аналитичког приступа овој појави евидентирати оно што јесу објективне чињенице и одбацити ту медијску прашину која се из западних медија баца у очи цјелог свијета, само зато да наше разумијевање и праћење оваквих феномена не буде на нивоу друштвене потребе те да наши одговори не буду адекватни нашој намјери да живимо у миру и без страха од сталних безумних терористичких акција.

Прочитај без интернета:
224 гласa