Док поносно гледамо у оне три пркосне боје које красе српски барјак морамо да знамо откуд нам тај осећај поноса и откуд у њима толико оног лепог и искреног пркоса. Док се барјак виори сви морамо да знамо да црвено, плаво и бело нису само боје неког обичног барјака, већ оног који су наши преци славом овенчали. То је она застава коју је Србин увек са поносом носио. Док се поштујући и бранећи своју заставу храбро борио за веру, правду и истину Србин је тиме бранио и поштовао и своју Отаџбину. Данас смо дозволили да се нашом земљом виоре неке туђе заставе. Заставе нама непознатих ознака и боја, оне које представљају друге вере и народе.

Док се оне тако по разним деловима Србије виоре, српска се тек понегде види. Чим смо и помислили да нешто са тим није у реду западни изасланици и њихове невладине испоставе су почели да нас убеђују да је то нормално. Дакле, кажу, морамо да прихватимо да је потпуно нормално да се, рецимо, на српским стадионима за време утакмица српских тимова виоре неке туђе заставе. Оно што такође желе да нам објасне, а важно је да ми српске „незналице“ схватимо, је да је истицање српских застава за време тих утакмица – чист шовинизам.

Како се данас односимо према својим обележјима и знамењима тако нам се враћа. Колико се боримо за слободу толико је и имамо. Србију имамо не зато што су наши преци дозвољавали да се виоре туђе заставе већ зато што наши ђедови ником нису дозвољавали да склони српски барјак. Када су они Србију чували и својим се барјаком дичили Србија је била поносна, имала је шта да остави својим потомцима. Како су они то радили најлепше можда приказује период од 1912-1918. Зна се кроз историју да су се за барјактаре бирали само најхрабрији. То је потпуно логично кад се зна шта барјак представља за сваку војску. Губљење барјака означило би губљење поноса, то српски војник никад не би дозволио.

Током периода који су обележила два Балканска и Први светски рат, Србија је пролазила кроз небројене битке. Борили су се српски јунаци са вишеструко јачим и бројнијим непријатељима. Прошла је српска војска и Албанску голготу, ударали су Србију са свих страна, нападали с леђа, савезници „случајно“ каснили, али војничку и српску част ни тада нисмо губили. Од када је Петар Први Карађорђевић 1911. лета Господњег уручио педесет једном пуку српске војске, заставе оне нису престајале да се вијоре без обзира на услове у којима смо се налазили. И данас се у војном музеју у Београду чува 47 барјака војних из тог периода.

Није можда толико важно колико се још барјака чува у музеју, много важнији је онај други део приче, приче о њима. Онај преседан у историји ратовања који нигде другде није забележен. А како би и могао да буде негде другде кад је за њега потребна неизмерна вера и љубав ка Отаџбини. Онакву какву су само наши ђедови, они храбри и поносни Срби, могли да имају. После Балканских а током Првог светског рата немачки цар Вилхелм II тражио је од Аугуста фон Мекензена нешто што је у том периоду ратовања било уобичајено. Затражио је да му се донесе једна заплењена непријатељска застава. Заборавио је да је то у овом случају српски ратни барјак, а он се не може одузети. На свој захтев добио је одговор који га је запрепастио, генерал Аугуст фон Мекензен морао је да разочара свог краља рекавши му да не поседују ни једну.

Ниједан барјак Српске војске није пао у непријатељске руке за цео период Балканских и Првог светског рата. Ни онда када су нас сматрали само малим деловима растурене Српске војске нико није могао да се похвали поносним српским барјаком. Није такав догађај нигде другде забележен. Хвала нашим ђедовима што су својим чињењем учинили потомке поносним. Потомцима остаје путоказ да ђедове наследе на том часном путу, да би својој деци оставили бар део оног за шта су се преци изборили.

Нико тада није могао да узме српски барјак, нико да нам некажњено гази по гробовима дедова. Нажалост данас неки који се представљају као српски државници не газе само по гробовима својих ђедова. Не, они док се рукују, водају, снисходљиво утркују у комплиментима, љубе са онима који су нас до јуче убијали – газе по гробовима наших очева, браће, кумова, по хумкама наше деце, газе без милости по душама свих светосаваца.

Дедин гроб

 

Знаш ли Србине ко ти је био деда?

Сељак поносан, стамен, снажан и јак;

Велики јунак…

 

Он је бранио земљу, народ и стоку,

Газио блато, снег, лед и воду;

Умирао од болести, зиме и глади,

По беспућима албанског крша страдао,

Дизао се и падао

Али се и такав борио и надао …

 

А ти?

Ти седиш и чекаш да те понизе,

Да те продају,

Да те купе,

Занемео, оглувео, обневидео,

Полако постајеш роб …

 

Да ли се понекад запиташ

Како ћеш такав отићи

На Свети Дедин Гроб …

Љ. (ЛУНА) Марковић

Није увек било тако, нису нас одувек представљале кукавице. Даће Бог па ће се променити времена а Србију представљати поносни Срби. Нису Срби изгубили свој понос а још мање памет и памћење. Онај ко нас је једном убијао и клао нема више права на наше срце. Можда су мењали одела али нису ћуд, таквима не смемо дозволити да нас опет тлаче. Не мрзимо ми никог па ни њих, јер светосавац то не зна.

Једноставно не можемо да дозволимо да се понижавамо, морамо поштовати и волети своје. Србија и даље у својим њедрима чува оне праве Србе који ће јој вратити понос, поново храбро подићи барјак. Пуна је Србија оних светосаваца који ће са поносом отићи на дедин гроб и тамо му се заветовати да није залуд за Србију војевао, да је његов унук поносни Србин остао.

Душа никад није нашла мир повлачећи се пред неправдом. Једино борећи се успевамо да нађемо духовни мир. Наши ђедови су га давно нашли а нама оставили стазу којом ћемо га и ми наћи. Србине, немој да мењаш свој пут зато што си на њему уочио препреке. Схвати да си препреке видео онда када си свој поглед склонио са циља. Подигни храбро барјак да се завиори, и настави ка циљу који су ти ђедови показали а препреке ће саме тада падати.

Да ли је ико кад је одрастао сломио колевку у којој га је мајка љуљала? Наравно да није, свако је био поносан да и његово дете буде бар на тренутак љуљано у њој. Отаџбина Србија је колевка свих светосаваца. Откуд онда некоме право да нам ломи колевку? Морају да знају када крену то да раде да ће им се сваки прави Србин јасно и без размишљања супроставити. Никада нам неће одузети српски барјак, никад натерати на ропство. Нико не сме да ломи колевку наше деце.

слика http://www.pravda.rs/2015/12/14/presedan-u-istoriji-ratovanja-niti-jedan-srpski-barjak-nikad-nije-pao-u-ruke-neprijatelju/

 

Прочитај без интернета:
176 гласовa