Сваке године средином маја, од проглашења нове независности крајем прошлог века, државно руководство Хрватске одлази на мису задушницу у Аустрију.

masak

Ту, на Блајбуршком пољу, одају почаст хрватским фашистима, који су далеке `45. одбили да положе оружје, свесни своје неминовне судбине коју су сами креирали.

Када говоре о тој „домовинској жртви“, искреност са којом саучествују, јасно показује да нема битне разлике између наследника хрватског фашизма и тзв „хрватске левице“.

765-430-ae1b2bbf92b57a00a786311ad615a4b1

Мит о „blajburškim žrtvama kao kršćanima palim za pravu vjeru“, које су без суда поубијали ти „злочести Срби као комунисти“, почео је да се гради одмах после пресуде хрватском RKC метрополити и војном викару NDH Аlojziju Stepincu, као саучеснику у ратном злочину.

Помогнут од планера пропагандних акција против „мрских комуниста, који су окупирали пола кршћанске Европе“, стекао је мит право грађанства, тим пре што тадашња заједничка држава Југославија није изнела стварну истину о самом догађају, на видело.

Браварови пропагандисти, покушавали су да стварну истину обуку у тесно оделце лажи, јер су морали да крију прљаве трагове предратне сарадње два терористичка покрета, усташког и комунистичког, а постали су октроисани победници, и то као антифашисти.

Заједнички циљ, рушење државе Југославије, био је императив те сарадње а средства се нису разликовала, једино су усташе у својим начелима без сакривања објавиле да ће се разрачунати физички са српским народом, а комунисти су то обукли у идеолошку обланду борбе против „великосрпске хегемоније, која тиранише угњетене народе“.

Притом су без увијања набројали све новостворене „народе“ који трпе „монархофашистичку диктатуру“, како су називали легитимни одговор правне државе на дело тероризма.

У заједничкој држави, шаролика лепеза антисрпских покрета ослањала се на иностране газде, налогодавце и финансијере, те су им интереси почесто били опречни, али антисрпство није никад, као темељ на ком се граде сви споразуми.

Током трајања државе NDH, различите групе које су одушевљено поздравиле њено стварање, раслојавале су се под утицајем ратних догађања, и покушаја неких актера да упливишу на даљу судбину NDH, узрокованих и догађањима у Италији и самој Немачкој.

Позиви које су браварови емисари слали разним групама и истакнутим појединцима у Загребу, нарочито пре одржавања „историјског заседања у Јајцу“, имали су за циљ да се спаси већина хрватских војника и чиновника, који су заједнички учествовали у остварењу пројекта геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, као државног пројекта у NDH.

Сви који су прихватили тај позив, прелазећи после у редове NOV са свим привилегијама које су стекли у фашистичкој држави (чинови, звања), што се тумачило као „освешћење хрватског народа“, нашли су се у ситуацији да сада као део снага NOV воде борбу са остатцима фашистичке хрватске војске, током маја месеца 1945.године, када се одиграва последњи чин државности NDH.

Педантни хртатски емигранти израчунали су потом, да је чак и тада, хрватска фашистичка војска вишеструко бројчано надмашила онај део Хрвата који је био у NOV, као антифашисти.

Део шпекуланата, који су рачунали да ће успети да се као антикомунистичке снаге престроје у неминовном сукобу са тим архетипским злом, свесно су остали доследни борци за „слободну Хрватску“, само су имали проблем како да јој сачувају постојећи оквир, омеђен геноцидом.

Играјући на Ватикан и Британце, као већ доказане антисовјете, нису желели никакав споразум са тамо неким браваром, макар им он отворено и нудио прелазак на победничку, антифашистичку страну, уз извесне неминовне корекције великохрватских снова, барем привремено.

Нису рачунали са старом изреком, да је опасно бити британски пријатељ, јер они немају пријатеље али увек имају интерес, који их руководи при доношењу практичне одлуке.

Прерачунали су се и за тренутни утицај Ватикана, јер каубоји (као одлучујући демократски део коалиције) никада нису беспоговорно слушали светог оца, али јесу банкаре, а Ватиканска банка је ипак држава у држави.

Ни свети отац није тада смео, баш толико отворено да гура прст у око антифашистичкој коалицији, јер је његова претходна подршка фашизму била и јавна и знана.

Тако се склопише маказе судбине над „viteškim hrvatskim braniteljima NDH“, као прагматична одлука и Ватикана и Винстона, а бравар мудро схвати да ће једним ударцем да убије две муве, елиминисаће све који су одбили његов позив на сарадњу, а притом се Србима доказати као бескомпромисни борац против хрватског фашизма,чији су извршиоци починили дело геноцида.

Након своје предаје британским трупама, као доказ победничке сарадње, уступљени су хрватски фашистички бојовници браваровим јединицама, на даљи третман.

Да ли је журба у реализацији браваровог плана, допринела да се заборави на ситницу звану суд, макар и преки војни на бојишту, јер борбе још увек трају иако је службено капитулирала нацистичка Немачка, или је неки далековиди кроатокомуниста још тада рачунао са будућим митом, као основом за негирање почињеног геноцида над Србима, Жидовима и Ромима, макар и неуверљивом, али дављеник се и за сламку хвата.

Ипак, бравар се сетио да организује суђење групи хрватских генерала који су били његови надређени у Великом рату, када је као подофицир царско-краљевске казнене експедиције учествовао у бројним ратним злочинима у Мачви, што је хитно морало да се заборави.

Блајбуршки мит је нарастао и пре стицања хрватске независности, а затим је ношен ватиканском и британском подршком, током грађанског рата у Хрватској и БиХ нарастао до „неколико стотина хиљада невиних жртава“, па сада бројчано надмашује „јаsenovačke tlapnje“ како тумаче домољубиви повиестничари.

Зато је разумљиво да наследници и фашистичке и антифашистичке традиције, заједнички обавезно говоре о „великосрпској агресији на хрватску домовину“, што не сме никако да се доведе у сумњу, јер тада нема хрватске подршке за толико жељени пут у „еуропску будућност“ Србије.

20170510220944_236369

Истина о стварној судбини хрватских фашиста није ту битна, али је врло битно да се никако не уруши мит, јер је основ за још нереализоване великохрватске снове, а циљ оправдава средство, казао је још давно драги чика Гебелс, толико хваљени узор многих хрватских филмских стваралаца, који увелико експлоатишу Блајбург, нису гадљиви на паре, а истина је релативна, било фашистичка, било антифашистичка, јер и нема битне разлике у „хрватској истини“.

Чак и када у документима NOV, црно на бело пише, да су ликвидације заробљених хрватских фашиста обавили припадници XI далматинске бригаде, који су већински били Хрвати.

Милка Планинц, девојачки Малада, комесар, која је спровела налог своје партије, прозивана је деведесетих година прошлог века за то „недело“, а од суда ју је спасило тешко здравствено стање које није омогућавало фарсу са суђењем за комунистичке злочине, у једној „демократској“ земљи савремене Европе.

___________________________________________________________________

Тlapnja – новохрватски израз за измишљотину

30 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ