Босна и Херцеговина није држава него протекторат чију привидну кохезију и константне сукобе контролише и продукује тзв. међународна заједница, тачније неколико моћних западних земаља, а прије свега Велика Британија и Сједињене Америчке Државе. Та квази држава егзистира пуно више у паралелним центрима моћи, организованом криминалу и тероризму, него кроз властито уставно уређење, институције и прописе. Центар за немилосрдно управљање земљом је у Сарајеву, које је већ више од двије деценије једнонационално, шовинистичко и привидно бошњачко а у стварности исламистичко и Бакирово. У њему су угрожени углавном Бошњаци јер Срби и Хрвати су давно, или побијени или протјерани. Њихова имовина је углавном опљачкана.

Бошњаци у Сарајеву нису нити могу бити свјесна национална и вјерска заједница јер нису слободни. Они јесу и могу да наставе бити уплашени пред мртвим вођом кога су сами створили у крви своје дјеце и богатству својих предака; могу бити лојални и послушни његовом сину. Да буду стадо, то је њихов избор који већ неко вријеме не прихватају ни у Мостару, ни у Тузли, Бихаћу, Зеници, Травнику, а поготово то не желе у Бањалуци.

Сарајлије знају да није могуће бити муслиман ако ниси слободан – да муслимани не могу живјети као покорени и уплашени примитивци или као „вјерско робље“ глумити гротескну жртву пред свјетом, водити измишљене ратове и борити се за „правду“ и „слободу“ а кукавички испуњавати све налоге из неколико амбасада и из луде главе свога Бакира.

Гомила полтрона, ситних лопова и квази-интелектуалаца, лажних опозиционара са црвеном бандом на челу, хорски, тачније као стадо, одало се блејању у ритму Бакирове приче, покушавајући блејањем прикрити срамни положај и одсуство властитих стремљења и идеја.

У Сарајеву то називају патриотизмом и подижу на пиједестал жртвовања за државу.

А држава је час „СДА“, час Бегова џамија“ или сећија у Конаку на којој сједи син највећег злочинца бошњачког народа, творца идеје исламске власти и исламског друштва на Западном Балкану. Шта политичко, оно исламистичко и квази комунистичко Сарајево уопште зна о држави?! Некад је за њих Партија била исто што и држава; данас је држава Бакир, син суверена, првог предсједника и неосуђеног ратног злочинца који је читав бошњачки народ угурао у радикалну композицију којом управља Муслиманско братство и која ће, прије или касније, одвести муслимане у обећану Европу. Иако иде обилазним путем преко Авганистана, Ирака, Сирије – можда стигне већ сутра. Наравно – мало сутра.

Све што је из Сарајева дошло као манифестациа правне и политичке воље или свијести више припада политичкој и правној филозофији Саудијске Арабије, Ирана или Републике Турске. Најстарији и најпрепознатљивији начин промишљања права, својеврсна концепција природног права која полази од постојања двије врсте права: позитивног права (које може бити различито) и општег права. Прво је познато као „ius voluntarium“, а друго као „ius naturale“. Да постоје закони, устави, њихове модификације, правно искуство, тј. све оно што чини позитивно право – то је у Тамном вилајету тј. у сарајевској Проклетој авлији непознаница.

На платформи правног незнања, глупости и мржње изграђен је Захтијев за ревизијом пресуде против Србије и упућен Међународном суду правде у Хагу.

О томе је све речено: захтијев је написан и уручен од стране нелегалне особе и о њему се није изјаснио ниједан државни орган у Босни и Херцеговини. Игнорисање државних органа, жестоки политички напад на интегритет Србије са циљем обрачуна са Републиком Српском, свакако има своју моралну, политичку и правну димензиу и о њој су већ, на страницама Фонда стратешке културе, директно и отворено, писали врсни интелектуалци попут Предрага Ћеранића и Милана Благојевића.

Обзиром да је ово у најмању руку израз потпуног одсуства за било какву стабилност и својеврсни покушај изазивања најављених конфронтација и могућег ратног сукоба, морам у неколико тачака додатно указати на забрињавајућу ситуацију која је створена како не би било илузија ко је угрозио мир, ко призива међуетничке сукобе Срба и Бошњака у БиХ и на Западном Балкану, ко не жели регионалну сарадњу, ко руши државу БиХ и њено Дејтонско уставно уређење а нарочито како и зашто то чини.

1. Бакир Изетбеговић вјероватно инструиран и подржан од британског и америчког амбасадора у Сарајеву (Фергусона и Кормакове) радио је на новој тужби тј. Захтијеву за ревизију пресуде Међународног суда у Хагу више од годину дана. У ту сврху ангажовао је давно именованог агента Сакиба Софтића а да ниједна безбједносна агенција у Сарајеву (ОБА или СИПА) и ниједан појединац из Републике Српске није реаговао на ове активности нити је о њима обавијестио институције Републике Српске и Србије, како би дипломатском и политичком акцијом правовремено дјеловале.

2. Функционери Савеза за промијене су знали за ову активност али нису реаговали на њу и нису подузели ниједну мјеру која би одговарала значају ове деструктивне и неуставне активности.

3. Такозвани агент БиХ Сакиб Софтић самовољно је тај захтијев сачинио, у друштву неовлаштених људи, обмањујући полуписмену исламистичку јавност у Сарајеву да у БиХ постоји мандат који траје 15 година и да је он носилац мандата, без икакве накнаде, без плате или уговора о дјелу. Изетбеговић је потврдио 23.02.2016. да се та активност финансира неопорезованим прљавим новцем наводних фондација или удружења којима ни он не зна име. Наравно да је Софтић имао право да у правном промету, пред одговарајућим судовима заступа те организације са којима учествује у прању новца, али Међународни суд правде у Хагу није одговарајући суд за те сумњиве организације а Босна и Херцеговина, у чије име наступа, нема право прихватити да се нека „њена активност“ финансира из таквих извора.

4. Овлаштења Сакиба Софтића никада, па ни када је био именован, нису подразумијевала да је он „доживотни високи представник за суђење У Хагу“, јер ниједан функционер или службеник власти у БиХ нема овлаштење да тајно састави тужбу, да о њеном садржају не упозна ниједан орган, да нико не одобри ту тужбу те да на крају, у друштву неовлаштеног Американца Шефера и Холанђанина Бисена, у име државе створи обавезу на начин и садржајем потпуно непознатим институцијама БиХ.

5. Тужба у Хагу је објава рата и увреда за цјелокупни српски народ. Бакир Изетбеговић је своју активност скривао и није о њој обавјештавао политичке представнике из реда српског и хрватског народа, оптужујући их на тај начин да би они „сприечили правду“ и да би га онемогућили да он поднесе ову тужбу. Иако зна да постоји правоснажна пресуда да Србија није починила или помагала геноцид, Бакир Изетбеговић упорно наступа са позиције кривице цијеле Србије, оптужујући Србију преко Милошевићевог режима, „великодушно истичући“ да данашња Србија није онаква каква је била деведесетих. Али, управо је та Милошевићева Србија, та Србија из деведесетих правоснажно ослобођена у Хагу.

6. Свакако је начин на који је захтијев за ревизију припреман одвратна увреда на рачун цјелог српског народа јер је законито и логично било, да све институције у БиХ буду обавијештене ако постоје нове чињенице о одговорности Србије. 

Зар је могуће да Бакир Изетбеговић мисли да би људи који нису упрљали руке у протеклом рату, часни и поштени Срби попут Милорада Додика, Жељке Цвијановић, Недељка Чубриловића, Драгана Лукача, Марка Павића, Петра Ђокића, Небојше Радмановића, Николе Шпирића, Душанке Мајкић, Сташе Кошарца, Радована Вишковића па и Лејле Решић, Антуна Касиповића… и многих других носилаца одговорних дужности у Републици Српској… зар мисли да би шутили или прикривали злочин а да су упознати да се он десио?! Изетбеговић очито људе гледа у искривљеном огледалу разумијевања своје корумпиране и злочиначке природе.

7. Нарочито је дужност Бакира Изетбеговића била да упозна своје сараднике у заједничким институцијама у Сарајеву, Србе из Савеза за промијене и да им стави на увид чињенице и доказе до којих је дошао. Он и њих оптужује да би, и када би знали те чињенице, прикривали најтеже злочине – а са њима дјели власт и привилегије.

8. Ових дана Европски парламент је затражио да се свим народима омогући да бирају своје овлаштене представнике и нагласио да „Бриселски пут“ подразумијева нужну федерализацију БиХ а не исламизацију или унитаризацију. Потврдили су и забринутост због постојања изолованих вјерских заједница недоступних институцијама земље и осудили радикализацију муслимана у БиХ. Истовремено на страницама „Дневног аваза“ – водећег штампаног листа у БиХ, који излази у Сарајеву, већ седам дана се објављује серија текстова о повезаности Бакира Изетбеговића са политичким ликвидацијама и убиствима многих значајних личности, носилаца овлаштења у безбједносним агенцијама и службама. Наравно да је и хапшење првог страначког сарадника, генералног секретара његове криминалне и злочиначке организације СДА, Амира Зукића, од стране кантоналног суда на приједлог кантоналног тужилаштва у Сарајеву, тежак шамар Бакиру.

То и јесу главни разлози ове дириговане кризе: управо онако како су покренули рат деведесетих, Американци и Британци, изазивајући сукобе и подстичући мржњу, желе да казне европску политику у БиХ и да на Балкану заувијек ослабе утицај Турске и Русије, покрећући сукоб међу њиховим савезницима, Бошњацима и Србима. А боља личност за жртвовање и убијање Бошњака и Срба од Бакира Изетбеговића не постоји: уцијењен, корумпиран и глуп, спреман је све учинити „за долар више“!

Искуство и породична историја, уз снажни исламистички набој који не трпи различитост, гарантују интензитет конфронтације а прикривају сурову истину да Бошњаци у овом конфликту немају партнера ни у Хрватима ни у Србима, али и да је Европска унија прочитала и одбацила ту матрицу радикализма која себе правда статусом жртве.

У Босни и Херцеговини, на овај или онај начин, сви народи јесу жртве бескрупулозних политичара попут Бакира Изетбеговића али и одређених геополитичких интереса.

Иако је ова активност подржана од Лагумџијиног политичког отпада (разних Дамира Машића и Дениса Бећировића) ипак никада раније једна политичка одлука, која се маркира жртвом и крије иза Сребренице, није наишла на толико оспоравања од бошњачке нестраначке интелигенције, јавних и утицајних личности, универзитетских професора. Јавили су се и стручни људи који су више од деценије радили у Хагу и његовим судовима и објашњавали методологију погрешног избора, којим се прикрива биједа, сиромаштво и лоповлук и који, у крајњој линији, цјелом бошњачком народу доноси само сукобе са комшијама и несумњиви правни пораз обиљежен историјским значајем.

Јер ни Бошњаци, као ни Срби и Хрвати, још увијек нису упознати са евентуалним новим чињеницама и шта уопште пише у том квази захтијеву, тој новој тужби, нити су имали прилику да их било ко пита да ли би овај садржај и овај акт подржали и одобрили.

Страначки пигмеји гурају Бошњаке у проблеме а и даље, по угледу на Алију Изетбеговића, народу поручују: „Неће бити ништа“ или, још горе: „Мирно спавајте“. Послије деструктивних Бакирових акција, нико нормалан не би требало мирно да спава. Ово је врло озбиљна и застрашујућа ситуација, чији развој више не зависи од разума или од нас самих. Већ су на нашој тајној сцени присутни они моћници са Запада који тако успјешно покрећу дуготрајне ратове, које је немогуће без њихове воље зауставити.

336 гласовa