НАТО представља најмоћнију војну организацију на Планети и несумљиво је најзначајнија полуга уз помоћ које САД реализују властиту надмоћ и проводе планиране политичке и економске пројекте. Посебан значај ангажовању НАТО представља опредељеност САД да је свака тачка планете подручје од „виталног интереса“ за њено ангажовање.

Да бисмо правилно сагледали борбену способност НАТО, најпре морамо констатовати да су ратови крајем прошлог и почетком овог века попримили другачије облике од оних који су карактеристични за цео 19. и већи део 20. века, кроз следеће показатеље:

1.- Сведимензионалност ратова. За разлику од класичног поимања рата као оружаног сукоба у коме се масовно примењује насиље и води оружана борба, савремени приступ рату показује да је оружана фаза (коју реализују оружане снаге-војска) само један сегмент рата као целине. Ратови се воде у економској, политичкој, дипломатској али и у културној, духовној и информативној сфери. Последице ових „неоружаних“ сукоба су по својим последицама често погубније по страну која је изложена овој нетипичној агресији од класичног рата. Тако су последице „транзиције“ по Србију далеко погубније него сам ток НАТО агресије и у материјалној али и у демографској и моралној сфери. Ипак, без обзира на све војна сила остаје као коначни судија који може, у случају да остала средства не дају резултат, својим ангажовањем обезбедити резултат који агресор жели.

2.- Промена у структури оружаних снага. Масовне армије које се попуњавају мобилисаним људством полако уступају место професионалним саставима. Оправдање за овај приступ је боља обученост и све захтевнија опрема која је неподесна за краћу обуку путем војног рока. Прави разлог је спознаја да је оружје у рукама „народа“ непоуздано и да се може окренути против налогодаваца. Моћ над апаратом физичке принуде мора бити строго контролисана и зато у рукама малог броја људи. Предност у рату се све више остварује надмоћношћу материјално-техничког фактора и коришћењем супериорних борбених система. У саставу оружаних снага све су бројније јединице за психолошке и сличне операције а чији циљ је да се утиче на мисаони склоп човека и његов систем вредности. У саставу војног дела приоритет је дат ваздухопловној компоненти јер она може обезбедити значајне резултате услед техничке супериорности а истовремено не излаже већи број припадника борбеним ризицима.

3.- Виртуелизација рата. Сам ток борбених дејстава је само један, мање важан, сегмент рата. Далеко значајнији је утисак о рату који се шири на учеснике, посматраче али и на жртве и сопствену јавност. Значајнији је „утисак“ који рат оставља него сами резултати. Применом пропаганде (усмерене према сопственој или „непријатељској“ јавности) креирају се ефекти који не морају имати директне везе са самим током рата. Везано за то је и промена тежишта рата који се сада води ради покоравања „умова“ а не уништавања тела, при чему је важније добити масу послушника него физички ликвидирати непријатеља.

Запажања о припремама и току агресије на СРЈ[1]:

Планирање и припрема агресије:

Већ у лето 1998. године се могло закључити да се терористичким методама не може променити ситуација на КиМ. ОВК је разбијена а полиција и војска су показале да су кадре да се изборе са њиховим оружаним отпором . Да би се реализовали циљеви даљег слабљења Србије, њеног територијалног смањивања, промене владајућег режима и стављања под контролу НАТО-а требало је отворено подржати ОВК, пружити им логистичку и ватрену подршку уз истовремене ваздушне ударе. Ултиматуми које је у име НАТО поставила „међународна заједница“ Србији, условили су да се у периоду октобар-децембар 1998. године српске снаге безбедности повуку са одређених простора које је одмах преузимала ОВК[2].

Планирање и припреме за агресију су отпочеле у месецу јуну 1998.године а завршене до краја августа. Према речима самог Веслија Кларка, сви фактори су били више заинтересовани за ваздушну операцију а далеко мање за копнену. Разрађене су две варијанте агресије ЛАО и РАО. Прва је била мањег обима и обухватала је дејства само по територији КиМ и територији која јој гравитира а друга би представљала свеобухватну ваздушну операцију над целокупном територијом СРЈ. Након тога, прешло се на фазу дипломатске, медијске и психолошке припреме која је садржала три сегмента: припрема властитог јавног мњења, припрема међународног јавног мњења, држава и политичких организација и коначно припрема жртве. У јасно оркестрираној медијској кампањи створена је атмосфера да је интервенција неопходна и да је то једини начин да се спречи „хуманитарна катстрофа“. Кроз наметање неприхватљивог ултиматума у Рамбујеу створен је и „алиби“ за агресију а непосредни повод је измишљен случајем „Рачак“ (за који се испоставило да се касније није нашао нити у једној оптужници МКТЈ у Хагу)[3].

Верификациона мисија ОЕБС била је само оруђе у припреми за агресију кроз обавештајно праћење снага ВЈ на терену, давање легитимитета будућој агресији кроз лажне и модификоване извештаје и најзад, након 19.фебруара 1999. године, остављање комуникационе опреме припадницима ОВК и „маркирањем“ објеката за будуће нападе.

Политичким и дипломатским притисцима и политичким „подмићивањем“ НАТО је успео да дисциплинује савезнике и за коришћење територије, ваздушног простора и инфраструктуре суседних земаља обезбеди потпуно заокруживање територије СРЈ. Тако је под потпуну контролу ставио стање у ваздушном простору и обезбедио идеалне услове за рад властите авијације која се над територијом СРЈ задржавала веома кратко, са могућношћу да користи аеродроме у окружењу у случају потребе. Чак је и СФОР стављен у функцију агресије па је диверзантским дејствима пресекао железничку комуникацију Србије и Црне Горе.

Ангажоване снаге: НАТО је у агресији на СРЈ ангажовао знатне снаге[4]. Ипак се показало да те снаге нису биле довољне да сломе отпор војске и реализују планиране циљеве[5]. План да се за неколико дана дана сломи отпор Војске Југославије показао се нереалан. Од већег значаја није била ни дуготрајна психолошко-пропагандна припрема и сатанизација Срба а ни врбовање агентуре у врховима политичких партија па и Војске.

Од посебног је значаја чињеница да је на крају агресије НАТО против ВЈ ангажовао већину својих ваздухопловних борбених потенцијала и да није постојао значајан простор за даље нарастање ових снага без ширег ангажовања потенцијала са других континената и позивања националне гарде.

Копнена инвазија: Посебно неуспешна показала се копнена инвазија која је требало да се проведе снагама ОВК са територије Републике Албаније, за шта је било ангажовано око 15.000 бораца ОВК, неколико хиљада припадника регуларне армије Албаније (артиљерија, старешински кадар, логистика) и известан број припадника специјалних снага НАТО. И поред жеље да се успостави непосредна веза из Албаније са, у то време разбијеним деловима ОВК на територији КиМ – у томе се није успело. Тепих бомбардовање српских граничних положаја и снажна артиљеријска подршка обезбедиле су само незнатне продоре (200 до 300 метара) у дубину територије СРЈ, који су плаћени знатним губицима. Показало се да ни снажна ватрена подршка ни квалитетна логистика не могу од недовољно обученог и немотивисаног људства направити борце „по стандардима“ НАТО.

Ваздухопловна компонента агресије: Прецизност ваздухопловних дејстава била је веома слаба. Осим инфраструктуре која је због непокретности била лака мета вођених убојних средстава, НАТО није успео да нанесе озбиљније штете Војсци Југославије. Са друге стране убиства цивила која су окарактерисана као „колатерална штета“ била су масовна и учестала. Бацање касетних бомби на градски центар Ниша и кориштење муниције са осиромашеним уранијумом несумњив су злочин који више говори о очају командног кадра НАТО него грешкама ваздушних посада.

У процесу одлучивања, команде НАТО су касниле за ситуацијом на терену. Време од уочавања покрета или рејона размештаја јединица ВЈ на терену до ватрених дејстава било је исувише дуго тако да су јединице Војске Југославије благовременом променом положаја успевале да избегну веће губитке. Нанон агресије на СРЈ и сам НАТО је предузео мере да се овај недостатак отклони усавршавањем беспилотних летелица и праћењем ситуације „у реалном времену“.

Пасивне мере ПВО и маскирања биле су нерешив проблем за НАТО при чему је у жељи да пропагандно утиче на припаднике ВЈ и становништво губио кредибилитет саопштењима о великим губицима које је нанео јединицама ВЈ а у ствари често ударајући по макетама и лажним положајима.

Напад на цивилно становништво и невојне објекте и инфраструктуру: Суочен са немогућношћу да сломи отпор Војске Југославије и нанесе јој озбиљне губитке[6] НАТО се окренуо дејству по цивилним објектима и објектима инфраструктуре. Искључиво цивилни објекти били су мета преко 3.100 пута, односно 37% свих напада. Напади на електро-енергетске објекте, мостове на северу Србије или градска насеља у Алексинцу и Нишу имали су искључиво терористички карактер, димензиониран тако да изазове страх и неспокојство становништва.

Однос НАТО и САД: САД су дале преко 70% свих снага у агресији НАТО на СРЈ[7]. Учешће осталих земаља имало је углавном пропагандни карактер, посебно како је агресија одмицала. Одбијање учешћа, резерве по питању циљева, одустајање из техничких разлога и други изговори „савезника“ нису могли да спрече нити битно утичу на ток и циљеве агресије које су диктирале и реализовале оружане снаге САД. Посебно је значајно да су се први пут након Другог светског рата у улози агресора (кршећи и властити устав) нашле оружане снаге СР Немачке. Трошкови су на крају распоређени свим чланицама НАТО.

Пропагандни рат: Захваљујући потпуном монополу у сфери информација НАТО је могао да српску страну прикаже као агресоре, да код властитог јавног мњења створи условну подршку за агресију без обзира на њен противправни карактер. Са друге стране покушај НАТО да утиче на јавно мњење у Србији показао се неуспешан. Разарањем инфраструктуре информационе мреже, пре свега репетитора државне телевизије РТС учињен је покушај да се грађани Србије лише сваке информације сем оне коју је сам НАТО креирао. У времену од 5. априла па до 3. јуна срушени су скоро сви објекти за емитовање телевизијског програма а ноћу између 22 и 23. априла бомбардована је и зграда РТС при чему је убијено 16 запослених. Овај несумњиви злочин није наишао на осуду најзначајнјих новинарских удружења[8].

Прикупљање обавештајних података пре и у току агресије: Заблуду у погледу отпора српске стране НАТО је стекао и недовољним и неправилним прикупљањем обавештајних података, ослањајући се искључиво на техничка средства и сопствену агентуру. Обавештајне структуре НАТО нису успеле да прибаве квалитетне податке о размештају, покретима и снагама ВЈ и показале су се неспособним да обезбеде да се ватрена надмоћ, пре свега ваздухопловна, валоризује на терену.

Контрола запоседнуте територије: НАТО не поседује решење за контролу привремено запоседнутих (окупираних) подручја. Сам не поседује систем за контролу територије а губици у неконвенционалном и герилском рату су за њега неприхватљиви. На КиМ се НАТО ослонио у потпуности на помоћ ОВК ради контроле територије, препуштајући својим савезницима конролу свега за шта НАТО није имао недвосмислени интерес.

Поштовање одредби међународног права: У току агресије НАТО је прекршио многе одредбе међународног права, почев од саме агресије која је извршена без одобрења јединог тела које има овлашћења да је одобри, Савета безбедности УН, преко забрењених метода борбе (насумични напади на цивилна насеља), напада на заштићене категорије лица и објекте (цивили, рањеници, болнице…) па до коришћења забрањених оружја (муниција са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе…).

Посебно важно је то што се уочило да су сва обећања и гаранције, укључујући и оне писмене, дате од стране органа НАТО безвредне и само у функцији што ефикасније реализације циљева агресије. Примера ради, одредбе „Војнотехничког споразума“[9] су само маска и заваравање јер их НАТО од самог почетка није намеравао спровести.

ЗАКЉУЧАК:

1.- НАТО је успео да у невојним средствима оствари потпуну надмоћност. Медијски, економски, финансијски, дипломатски, културно…. и на све друге „невојне начине“ кадар је да изолује жртву, сатанизује је и обезбеди макар минималну подршку сопствене јавности за агресију. Превлашћу у међународним телима (УН, међународни судови, СТО, итд) у стању је да жртву присили на предају и без употребе војне силе или уколико је она ипак неопходна да је ослаби пре коначног напада и знатно умањи њену одбрамбену моћ. Невојним методама у стању је да жртву прикаже као агресора и покрене цео систем кажњавања.

2.- САД су у стању да остале чланице НАТО „дисциплинују“ и присиле на покоравање и сарадњу тако да је свака могућност отпора у оквиру те организације или узалудна или неважна.

3.- Мада организована као моћна ратна машина, НАТО нема потенцијале за вођење више сукоба истовремено или дужег војног сукоба са иоле организованим противником. Покушај да противника сломи дејством по војним објектима и јединицама противничких оружаних снага показао се као неуспешан. НАТО једини успех може остварити применом терористичких метода односно масовним дејством по цивилним објектима. Изазвати патње цивилног становништва је једини начин да се сломи отпор оружаних снага решених на одбрану. Зато после прве фазе у којој се нападају војни објекти обавезно долази до напада на цивилну инфраструктуру, производне капацитете, објекте за обезбеђивање основних животних потреба или медицинске заштите. Напади на цивиле, дакле, нису изузетак већ правило, и једини начин да се победи у рату са противником који се брани на сопственој земљи.

4.- НАТО не поседује довољно обученог резервног састава за вођење дуготрајног рата сем делимично у САД а и потенцијали САД су ограничени уколико би сукоби били истовремено на удаљеним тачкама или са противником опремљеним макар делимично савременим борбеним системима.

5.- Због недовољне војне моћи НАТО мора прибећи организацији квислиншких снага (обично их зову продемократске) које морају преузети обавезу провођења проамеричке политике и без америчког присуства или након краја војне операције. Без довољног броја сарадника на терену, покоравање других земаља је немогуће јер САД више не поседују потенцијал да властитим вредностима задобију поверење и симпатије целих народа.

6.- НАТО успева да влада информацијама о рату које постају важније од самог рата и фабриковањем митова покушава да одржи слику о својој убојитости, прецизности, одмерености или опремљености.

У борбеном смислу вредности и потенцијали НАТО су знатно прецењени. Он више није у стању да води ратове широких размера без чврстог ослонца на регионалне силе (на пример Турску или Пакистан). Снажни потенцијали почетног удара би се у случају иоле значајног отпора губили релативно брзо па би у случају дуготрајног рата наступила дужа оперативна пауза док државе чланице а посебно САД не би прешле на озбиљну ратну организацију и мобилизацију ширих размера. Оно по чему је НАТО непревазиђен и за шта не постоји могућност да ускоро буде угрожен су неоружани облици моћи изражени у пропагандном и неокортикалном рату. Његова моћ да утиче на ставове људи је импресивна и то може постати основно поље борбе у будућем рату.

Општи модел отпора „малих земаља“ агресији НАТО био би:

- Отпор организовати у савезу са другим земљама чиме се територија за дејство авијације и дубина територије повећавају а могућности маневра властитих снага проширују и „развлаче“ снаге за агресију.

- Још у миру уложити напоре на јачању властитих оружаних снага, посебно јединица „специјалне намене“ и ПВО. Поред професионализације технички најзахтевнијих родова не лишавати се опште војне обавезе и обуке што већег броја грађана за вођење оружане борбе. Организовати широку мобилизацију становништва за отпор и организовати герилске јединице, посебно за одбрану у градским центрима. Још у миру припремити пасивне мере заштите кроз маскирање, обмањивање, израду макета и лажних положаја.

- Пре агресије спречити инфилтрацију обавештајних служби у властите редове а након почетка агресије по сваку цену, чак и најгрубљим средствима, спречити успостављање квислиншког апарата на привремено запоседнутој територији и окупатору оставити организацију власти и реда, за шта он нема капацитета.

- Организовати властити систем информисања ослонцем на властити ТВ програм, интернет и локалне радио станице као и технички застареле али и даље ефикасне методе преношења информација. Упозорити велике медијске куће да у случају ратне пропаганде у корист НАТО и саме могу постати легитимни циљ одбране.

- Организовати нападе на војну инфраструктуру НАТО и ван своје територије и присилити га да знатне снаге одваја на обезбеђење база и комуникација.

Драган КРСМАНОВИЋ – Командант војног аеродрома Поникве током НАТО агресије.

[1] Конкретни подаци и чињенице преузети су из зборника радова „Агресија НАТО-узроци, карактер и последице кризе на КиМ“, Беокњига, Београд 2008.

[2] Ову активност је октобра 2000. године констатовала и сама скупштина НАТО следећом оценом:

„Под утицајем верификационе мисије ОЕБС-а попустила је репресија Србије у раздобљу октобар-децембар 1998. године. Са друге стране нисмо имали ефикасне мере да обуздамо ОВК. Од децембра 1998. године био је на делу снажан пораст напада ОВК на српске снаге безбедности и цивиле. Конфликт је поново ескалирао и изазвао хуманитарну кризу, која је мотивисала НАТО на уплитање“.

Посматрачи ОЕБС-а су истовремено констатовали „да је ОВК побила више косовских Албанаца него Срби“.

[3] Под притиском Вилијама Вокера и финских званичника, Хелена Ранта, фински форензичар је 17.марта 1999. године у Приштини саопштила резултате свог истраживања на којима је изнела претпоставке о томе да је у Рачку учињен злочин (мада нигде није поменула масакр, сакаћење…). Девет година касније је признала да је у ствари била присиљена да изнесе преправљени извештај који је требало да послужи за оправдавање предстојеће агресије.

[4] За копнену агресију НАТО је имао на територији БЈР Македоније око 16.500 властитих припадника са преко 150 тенкова и 300 оклопних борбених возила пешадије чији број је нарастао до 20.000 са преко 300 тенкова и 600 БВП. У Албанији на дан почетка агресије није било снага НАТО, али су оне током агресије нарасле на око 6.000 припадника. НАТО је у Албанији рачунао и на око 10.000 припадника регуларне армије Р.Албаније и око 15.000 бораца ОВК у камповима на територији Р.Албаније. Као своју компоненту „на терену“ НАТО је рачунао и на снаге ОВК, које су у њиховим проценама могле нарасти на 25.000 бораца.

[5] Ваздухопловне снаге су са 464 ваздухоплова нарасле на Д+70 на 1040 ваздухоплова (односно 124%) а само у задњој седмици маја бачено је више убојних средстава него у целом првом месецу агресије.

[6] Без обзира на тврдње НАТО да су ВЈ нанети огромни губици, показало се да је у току целе кампање уништено укупно 18 тенкова, 10 оклопних транспортера и 4 самоходна артиљеријска оруђа и убијен 271 војник и полицајац.

[7] На крају агресије САД су ангажовале 748 властитих авиона или 71% свих ангажованих летелица.

[8] www.srpskadijaspora.info/vest.asp?id=5734

[9] www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=19947

Прочитај без интернета:
26 гласовa