Историја и развојни пут народа који данас живе на простору западног Балкана, нераскидиво су повезани. Различите епохе, политичка превирања, интереси великих сила, религија те ниво свијести о потреби заједничког живота, условљавали су животе обичних људи. Парадигма сукоба и стална инсистирања на разликама међу народима отварају нужност и оправданост активног али другачијег начина размишљања.

Препознатљива и деструктивна, већа мобилност политичке и вјерске квази-интелигенције у Сарајеву правдала се и хранила наводним растом српског и хрватског национализма, те међународном политичком констелацијом, истичући у први план и промјене у геополитичкој сфери и општи положај ислама и БиХ у политикама великих сила на Балкану (посљедице Анексије, Балканских ратова, Социјализма, протеклог рата и Дејтонског устава који је инаугурисао међународни протекторат једнако у теорији и пракси), битно су утицали на начин на који су се бошњачки политичари, вјерске вође и интелигенција укључивали у расправу о националном идентитету босанских муслимана.

Права дебата никада није ни постојала јер су о дилемама дефиниције властитог идентитета одлучивали недоучени политички комесари Странке демократске акције и вјерска улема, фокусирана на врједности ислама и његову компатибилност са друштвеном модернизацијом и новим уставним уређењем. Начин на који су Муслимани па Бошњаци постали таоци разумијевања свога колективног духа и идентитета само у оквиру вјерске свијести резултат је проистекао из учешћа народа у том вјерском покрету који је себе називао странком. Управо је СДА, као фундаменталистички покрет који је основао Алија Изетбеговић, са такозваниим Младим муслиманима, гурнуо Бошњаке у динамичну конфронтацију прво са Србима, затим са Хрватима и на крају, кроз рат у тзв. Цазинској крајини, и у рат са самим собом. Данас тај радикални покрет сарађује са свим познатим вјерским групама и организацијама у свијету – он идеолошки и логистички подржава и спонзорише највеће свјетске, терористичке организације (Ал каиду, Исламску државу-ДАЕШ, Фронт ал Нусра, Хамас, Ласхкар е Таибах, Боко Харам… чак и шитски Хезболах у одређеној мјери. Свим својим политичким мјерама и циљевима, лажним и површним обећањима властитом народу, СДА наставља сукобљавати властити народ са комшијама, регионом и цјелом Европом. На овај начин СДА спречава Бошњаке да формулишу властиту националну свијест са свим историјским и етногенетским консеквенцама, те уништава и могућност опстанка БиХ.

Шта су, у ствари, Бошњаци, данас?! Јесу ли баш „Бошњаци“ или су, још увијек, помало и „Муслимани“ ?! Да ли је ријеч о Јужним Словенима, трачком племену „Беси“ или Визиготима са илирским геном и педигреом – је ли, баш, ријеч о нацији, која је на пут властите посебности кренула са херетичких- богумилских позиција или тек о „правим муслиманима“ у којима се сплетом судбинских катаклизми и историјских околности, наталожило много смрада најгоре представе комунизма?!

Та неоспорна посебност – тај несавршени хисторијски колективитет и национални спецификум као сигнум једног ширег интереса и вишег облика групне свијести, све је од тога помало. Али шта је више од тога – шта је у њему дубље и трајније – то и јесте предмет ове анализе и њен задатак: да принципе нације и њена својства не изводи из главе већ из стварности – из онога што она јесте а не каква би могла или требало да буде.

Прича о Турској, о Аустро-Угарској или о „древном бошњаштву“ и богумилима је већ одавно пука митоманија о којој се не може разложно ни разговарати. Политички образац на коме је базиран идеолошки приступ таквом поимању властите националне заједнице најпотпуније и најбесмисленије је исказан у једном писму упућеном Адолфу Хитлеру у вријеме Другог свјетског рата:

ФИРЕРУ НАШ!

Ми Бошњаци као Готи, тј. као германско племе под именом „Босни“, дошли смо у Трећем вијеку са сјевера на Балкан у тадашњу римску провинцију Илирију. У Шестом вијеку, за вријеме владавине Теодорикса краља Источних Гота, чијој држави је припадала и Илирија, као готска, гранична провинција, која је на истоку допирала до Дрине, измјенили смо стари римски назив за нашу земљу, народним именом „Босна“, у старом наријечју „Босен“, што је значило „добри човјек“. Супротно од „бијесан“ што значи „лош човјек“. Пошто је наша земља била надалеко позната по лијепим предјелима, дали смо новој домовини име Босна, у намјери да је означимо као добру и лијепу земљу. Због тога смо и главној ријеци у земљи дали име Босна.

У шестом вијеку дошли су Словени у нашу земљу под именом Срба и Хрвата. Наши преци, као Готи, узели су их за раднике на својим посједима, јер су тада били уплетени у ужасне борбе са царем Источног римског царства, Јустинијаном. Разлике у духовним и антрополошким особинама између нас Бошњака с једне стране и словенских племена, дакле Срба и Хрвата с друге стране, одржале су се до данас. Деведесет посто Бошњака имају танку, плаву косу, плаве очи и свијетлу боју коже а осамдесет посто Срба и Хрвата, дебелу црну косу, црне очи и тамну боју коже. Бошњаци су познати као људи отвореног карактера, а Словени су понизни, о чему, код нас у народу, постоје многе анегдоте.

Срби су одмах, по доласку на Балкан прихватили Источно хришћанство, Хрвати римо-католичко, док су Бошњаци остали чврсто при својој готској, аријској вјери, према којој Исус није Бог, већ само божанско биће, али најсавршеније. Ову вјеру под народним именом Богумила, што значи вјере Богу миле, задржали су до доласка Турака 1463. године. Онда су сви одједном, примили исламску вјеру, јер су Ислам, као и наша богумилска вјера у длаку исти по вјерским начелима, тј. у односу на божанство – да је Бог свемогућа, невидљива сила, а Исус његов пророк. Они су остали упорни у томе да задрже кукасти крст, који су као Готи донијели у Илирију, односно Босну и своје гробове украшавали тим знаком да би нагласили разлику између себе и досељених Словена – Срба и Хрвата (види приложене фотографије 1, 2, и 3.). Након прихватања Ислама они су као муслимани, премда Ислам не трпи никакве друге ознаке осим исламских, на надгробним споменицима, задржали тај знак на појединим од њих (види фотографију бр. 4). Кукасти крст се веома често среће на босанским, народним везовима и ткању. У Србији и Хрватској нема нигдје трага кукастом крсту.

Један од главних разлога преласка на Ислам, поред горе поменутих, истих основних начела вјероисповјести, био је што је источно-римска црква (Срби) и западно-римска црква (Хрвати и Мађари), водила против наше државе крсташке ратове због тога што смо, наводно, невјерници. Томе напротив, од упада цара Јустинијана у нашу готску државу па до оснивања наше, босанске бановине и каснијег краљевства, богумилска вјера је државно, била призната…

Босна има своју сопствену културу која се огледа у босанском начину градње, сопственој орнаментици, народним везовима и ткању, у босанским пољопривредним оруђима, а особито у љепоти и богатству наших народних пјесама, које су се и великом Гетеу (Гоетхе) допале и за које је он рекао да су најљепше на свијету. Шта више, он је једну и превео (Хасанагиница).
Наш босански говор узели су Срби и Хрвати (Вук Караџић и Људевит Гај) за свој књижевни језик, јер док су Срби скоро 500 година били робови Турака, а Хрвати то исто 800 година били Мађарима, ми Бошњаци, смо сво то вријеме били слободни и били у стању и имали могућности да наш народни говор изградимо и усавршимо. Фиреру наш! …“!

/Дјелови „Меморандума“ који је у јесен 1942. године упућен Хитлеру са назнаком: „Његовој екселенцији Адолфу Хитлеру, Фиреру њемачког народа – Берлин“/

Као аутори овог писма помињу се Узеирага Хаџихасановић, његов зет Мустафа Софтић (градоначелник Сарајева) и инжењер Суљага Салихагић из Бања Луке. Овде се једино могу видети политички мотиви и ништа друго што би било вриједно коментара на овакав приступ, тим прије јер су приче о Готима и кукастом крсту, у историји, први и задњи пут поменуте.

Идеја „муслиманске нације“ као етничке групе глобалног типа, каквим год конотацијама била означена, представља појаву везану за раздобље социјалистичког политичког система у Босни и Херцеговини, што значи да је у том периоду настала и своју функцију завршила, окончањем непосредно након краха тог поретка у крвавом међунационалном рату. Подјеле и разумјевање властите етничке групе као нације у овој етничкој заједници, видљиве су и крајем деветнаестог вијека, након аустро-угарске окупације те у периоду пред Први свјетски рат. Одређене елите, посебно писци, попут групе која се везује за „Бехар“, изјашњавали су се као Хрвати, други, окупљени око „Гајрета“, били су ближи српском националном покрету. Трећи, пак, попут интелектуалаца који су писали и објављивали у „Бисеру“, сматрали су да Бошњаци треба да се прикључе ширем, наднационалном покрету панисламизма. И да им, поред Ислама, други идентитет не треба.

Међутим, чак и површан осврт на историјску и културну конструкцију националног идентитета у часописима Бехар, Гајрет и Бисер показује да је национални идентитет схваћен доста површно, тачније да је формулисан више као политичко опредељење него као унапред дати, јасно дефинисани, разумљив и фиксиран специфични идентитет народне заједнице, како су себе схватали и промовисали српски и хрватски национални покрети.

Док се права дебата на страницама бошњачких часописа фокусирала на врједности ислама и његову компатибилност са друштвеном модернизацијом, национална идентификација (Србин или Хрват) била је, чини се, више питање политичког опредељења.

Сваки разговор о почетку разумијевања муслиманске заједнице као етничке групе глобалног типа неодвојив је од залагања краља Петра Другог који, у духу породичне традиције Карађорђевића, показује посебан сензибилитет, добру намјеру и разумијевање положаја босанских муслимана те њихове важности у политичким односима. Залажући се искрено, у избјеглиштву, у утицајним земљама западне алијансе, за рјешавање националног питања босанских муслимана, краљ Петар (то је онај краљ који је малољетан напустио Југославију 1941. године – и није крив никоме ни за што) је, упућујући Божићну посланицу и честитајући нову 1963. годину, зажелио све најбоље народима Југославије: Србима, Хрватима, Словенцима и Муслиманима. Након оштрих критика које су му упућене од екстремне српске емиграције коју је предводио Момчило Ђујић, краљ Петар је скоро читаво своје обраћање на Свесрпском конгресу, 23. јуна 1963. године у Чикагу, посветио овом питању:

„…Недавно сам од једног паметног мислиоца чуо једну дефиницију политике која ми се много свидела и која каже: „Политика је разумно и смишљено организовање народног живота и државне стварности“! Почињем са овим наводом како бих додирнуо питање, које је потекло баш од једне ваше саставне организације, поводом моје Божићне посланице. Замерено ми је што сам посебно споменуо муслимане. Сматра се то као некакво цепање српског народа, као признање извесне четврте народности у Југославији. Па се изјављује бојазан да ми таква изјава није на неки начин подметнута. Није краљево да води политику, али је краљева дужност да објасни своме народу свој став. Тим увјерењем сам инспирисан кад приступам овом објашњењу.

Није краљ Петар Други измислио муслимане, но су се они као такви афирмисали од првог дана заједничке државе. Њихова огромна већина је од првих уставотворних избора гласала за своју Југословенску муслиманску организацију. Кроз све пописе становништва изјашњавали су се великом већином за муслимане – Југославене. Наши муслимани су увијек били државотворни, служили држави и њезином јединству и никада нису застранили странпутицом сепаратизма… То је њихово право самоопредељења и ми га имамо поштовати.

Ми Срби се никада нисмо бавили насилним посрбљивањем. Најмање би нам такав посао био данас потребан. Ми Срби не треба да заборавимо да су у одбрану српског живља у НДХ од усташких злочина, први устали баш најугледнији муслимани. Било је, истина, муслиманских отпадника и у усташама, али је олоша било увек и у свим народима. Народ се међутим не цени по олошу но по својој елити… и зато, следујте пример ваших највећих политичких предака и узора, и попут њих, прихватите најтешњу сарадњу са муслиманима, као једну од основних аксиома наше конструктивне политике. На том плану имаћете вазда и моју краљевску подршку, и подршку баш нашег народа из земље. Јер ми је и отуд скренута пажња на муслимане и учињена сугестија да се с њима ступи у везу и сарадњу. Можда ће неко од вас помислити: „Зар је питање муслимана толико важно да му краљ толико пажње посвећује?!“ Бићу категоричан: ЗАИСТА ЈЕ ВАЖНО“!!!

За српски и бошњачки народ (тада непризнати муслимански) ово је био вишезначан говор политички важне особе, нарочито у круговима западних земаља (а посебно у Великој Британији) које су битно утицале, упркос социјалистичком уређењу Југославије, на многа важна унутрашња и међународна питања. Несумњива је важност међусобних односа два народа, позиви на разумијевање и заједништво, умјесто мржње која рађа страх а окончава убијањем. Краљ Петар Други Карађорђевић био је велики пријатељ муслимана-Бошњака а то је била и читава краљевска породица Карађорђевића. Њихова политика је респектовала и никада није спутавала ту позитивну историјску и националну свијест као јединствено стремљење једне заједнице да се њен идентитет и суштина, та објективна реалност позитивне свијести, не само политички потврди него и да се испољи.

Пријатељ свих народа бивше Југославије, краљ Петар Други је малољетан дочекао рат (претходно је земљом у његово име владало намјесништво, све до 27. марта 1941) – и малољетан је отишао из земље. За разлику од фанатика из Сарајева, он је имао снаге, прије Титових форума, Централних комитета, и свих муслимана у комунистичкој власти, да на међународној сцени отвори то питање и убрза процес признавања једног европског идентитета – нације која мора знати да само осјећања, инстинкти и рефлекси не значе ништа ако не постоји развијена свијест о припадности великим народним заједницама и људском роду у цјелини.

Упркос добрим намјерама, све дилеме око разумијевања властитог колективног идентитета остале су неразјашњене и средином двадесетог вијека, када су одлуком партијских форума комунисти одлучили да у формалном смислу одреде име новог националног субјективитета а да суштински садржај и његово дефинисање препусте времену и политичким приликама. Раскорак између става комунистичких елита и популације (и туторски однос елита према популацији), те екстремна фрагментација унутар исте етничке заједнице одлично илуструје изјава Хасана Грапчановића, једног од истакнутијих социјалистичких политичара, шефа Службе државне безбједности, у интервјуу датог Слободној Босни, непосредно по окончању рата, 22. марта 1996. Том приликом Грапчановић подсјећа да су се многи истакнути босански интелектуалци “муслиманског поријекла” прије пописа становништва 1971. декларисали као Срби и Хрвати и да су увођење нове нације видјели као притисак власти у односу на властити идентитет. Међу њима су били и Меша Селимовић (Србин) и Мак Диздар (Хрват). Ево како је ново име (Муслиман) промовисано и како је то “ријешено”:

“…Ми, рецимо”, каже Грапчановић, “држимо у једном граду предавање у којем муслиманском народу објашњавамо да не треба имати страха да се на попису изјасне као Муслимани, а одмах иза нас долази књижевник Алија Наметак да поништи све што смо рекли и објасни да Муслимани не постоје већ да су то Хрвати исламске вјероисповијести. Али, ми смо били власт, па ја зовем Наметка да му најприје објасним ствар, а онда му мало припријетим да ћу објавити све што знам, а знам доста о његовом држању у студентским данима у Загребу прије Другог свјетског рата када је био укључен у актуални политички тренд у Хрватској. Ту се он препадне и обећа да више неће оспоравати партијску политику гледе Муслимана”.

Тако је, уведено име Муслиман – што заједничком агитацијом комуниста и вјерских вођа, а што силом и пријетњама. Да не би било неспоразума: на мање-више сличан начин, комунистичка, партијска елита је “увјеравала” грађане и у све остало: нпр. у нужност и исправност подјеле земље на шест република и двије покрајине, или у изнимну важност и “непогрешивост” сваког новог устава и сл. Многи који би се супротставили “линији” коју је утврдила Партија и њена елита, нарочито у првим поратним годинама, били би онемогућени да наставе дискусију, а кад се тема односила на национално питање, постојала је опасност да буду проглашени националистима сепаратистичког или унитаристичког типа. Тај цитат је важно запамтити јер он показује механизам који се, једним дијелом, и касније поновио – кад су истакнути бошњачки интелектуалци, вјерске вође и политички врх Странке демократске акције одлучили, усред рата, без референдума и упркос значајним отпорима у неким интелектуалним круговима, увести ново национално име за Муслимане – Бошњаци. Промјена имена нације резултат је рата, вањских околности, као и политичке опортуности – и то у односу на план (Овен-Столтенбергов) који је, заправо, пропао, тј. никад се није остварио. Промјену имена из 1993. посебно треба повезати с потребом да се “удовољи Западу”, који је тада постао не само највећи него и једини могући пријатељ опстанка државе Босне и Херцеговине али и самих Бошњака. Прихватањем новог имена Бошњаци су се хтјели легитимисати пред том извањском силом, која је постала главни конструктор државе и самог бошњаштва.

Политика “извањског конституисања” идентитета наставила се, само сад у новом облику. Социјалистичка Југославија била је родно мјесто “муслиманства”, а потреба да се задовољи Запад и тиме опстане и осигура међународно призната државност Босне и Херцеговине – родно мјесто “бошњаштва”.

Због Европе, и „Запада“ уопште, било је потребно смислити ново национално име, јер “тко у Европи нема национално име, нема ни државу”. У том контексту “напуштање муслиманске номинације сматрано је приближавањем, али и уступком Европи” (Филандра – стр. 195). Оно је, истина само маркетиншки, значило деконфесионализирање и секуларизацију, односно “отклон од религијског и културног дефинисања према политичком”. Ново име наглашава, у формалном смислу, да “категорија државе, а не религије, постаје одлучујући фактор националног идентитета народа” (Филандра – стр. 196).
Ради се о етничкој групи чији се идентитет у 20. вјеку вишекратно реинтерпретирао. Од непризнате групе коју су на почетку 20. вјека други третирали као “остале” или тек као вјерску скупину без етничке самоидентификације, Бошњаци су крај 20. вјека дочекали као нација која себе више не жели (или барем друге увјерава да не жели) ни именом везати уз религијску детерминанту. Усред најтежег рата на постјугославенском простору, оног у БиХ , „Муслимани“ мијењају име и постају Бошњаци. Изгледало је то као покушај реализације идеје “националирања” босанских Муслимана, тј. претварања из вјерске групе у нацију. То је преименовање привидно парадоксално: у доба кад нису били потицани да буду муслимани (него су владале секуларне вриједности) босански Муслимани названи су Муслиманима, а у доба кад је дошло до обнове религиозности и вјерске радикализације, па и осамостаљене улоге Исламске заједнице у обликовању њихова националног идентитета – њихова им елита “забрањује” да се називају Муслиманима и инсистира на националном имену – Бошњаци.

Ипак је кључни разлог одлуке коју је Алија Изетбеговић донијео тада био у чињеници да су његови радикални исламистички ставови и покушај планирања изградње исламског друштва, исламске власти и исламске државе, те присуство разних муслиманских вјерских милиција и паравојски (са Блиског Истока, из Авганистана, чак и из шитског Ирана) дубоко компромитовали отворену подршку са Запада у њиховим матичним државама. Западна политика је одлучила да Муслимани постану Бошњаци, да дође до формалне промјене имена а да се суштински, културни, вјерски и политички садржај не мјења.

Изетбеговић је остао радикални и корумпирани фундаменталиста а „његов народ“ својим именом више није изазивао политичку нелагоду на Западу, као партнер коме се толерише све, ритуална одсијецања глава хришћанима, етнички мотивисани прогони, убијање властитог народа. Западни политичари су оправдали избор партнера промјеном имена.

Али: Бошњаци су остали исти – једнако неартикулисани као нација, пуки објекат обликовања. Зашто су муслимани/Муслимани/Бошњаци изабрали баш име Бошњаци – није тешко погодити, а није тешко ни у називу језика који су одабрали (босански) препознати њихову тежњу ка унитарној БиХ, у којој би владали и представљали државу Босну и Херцеговину те кроз овако именован језик, као босански, експлицитно они представљали идентитет земље. Није тачно да се језик у Босни у Средњем веку и у време турско звао босанским језиком. У уговорима босанских господара с Дубровчанима, наводило се, да је уговор писан у четири примјерка – два на српском и два на латинском језику. Да је свијест о припадности муслимана српском стаблу било међу народним првацима одњеговано пре стварања Југославије, показује муслиманскоправославни уговор о уређењу Босне и Херцеговине од 1902. године, као покушај спречавања аустријске намјере да све дошљаке у Босну и Херцеговину (странце) представи за Хрвате и да српски језик прогласи “земаљским”, или “бошњачким”. Зато су Глигорије Јефтановић, Војислав Шола, Алибег Фирдус и Бакирбег Тузлић унели Члан 11: ”Народни и службени језик је српски, а писмо ћирилица. Не признаје се право завичајности никоме — ко је дошао с окупацијом или после ње, па ни њиховим потомцима, макар да су у Босни рођени”.

Ипак се мора констатовати да је „Муслиманска нација“ као први корак у конституисању ове глобалне етничке групе и као политичке категорије, не само културног или вјерског идентитета, те истовремено и конструкција националне политике тадашњег руководства Савеза комуниста, покренута због страха од српских и хрватских националних интереса као могућег извора нове политичке организације и дистрибуције власти у земљи. Свакако да је постојала и одређена сагласност политика и историографије на овом плану и да је она потврђена такозваним Студијским извјештајем Центра за друштвена испитивања Факултета политичких наука који је преузео улогу носиоца пројекта под насловом „Став муслимана БиХ у погледу националног опредјељивања“.

Исписујући странице властите националне самосвијести Бошњаци, овај пут заједно са Србима и Хрватима, исписују рјечи епитафа за Босну и Херцеговину и посљедње странице историје заједничког живота у слози и разумијевању, што у суштини и јесте намјера великих западних нација-држава. Свјесни неминовности сазријевања нације, њеног неизбјежног освјешћења, они знају да се тај процес ни на који начин не може зауставити – зато га подстичу и убрзавају, стварајући том приликом Бошњацима и нужну компактност територија на коме ће се тај дух и та свијест испољавати и реализовати. Таквим приступом, у ствари, изричу пресуду Босни и Херцеговини у оном историјском и државном облику, којем Бошњаци теже.

Прочитај без интернета:
215 гласовa