Сарадња са Рамушем Харадинајем, доказаним вођом метохијског крила терористиче „УЋК“ представља кривично дело највишег ранга, како то прописује и српско законодавство. Ово можда понајвише јер је Рамуш Харадинај одговоран за настајање прве масовне гробнице на територији Србије од Другог светског рата наовамо али и та није једина. Масакр на Радоњићком језеру у коме је више десетина Срба и мањег броја Рома као и неколицина Шиптара католика убијано на најсвирепији начин. Према различитим подацима у самом језеру пронађено је између 30 и 40 тела, углавном Срба из околине, убијаних на најсвирепији начин.

С обзиром да је Рамуш Харадинај актуелни политички савезник српског режима из терористичке „УЋК“, овде ће бити још мало речи о тежини и непобитном кривичном делу које на овај чине највиши представници српске власти укључујући и председника Србије, Александра Вучића. Такође, достављамо и доказе да се све чини свесно и планирано и да се намере те врсте не завршавају са подршком Рамушу Харадинају.

Помало је несхватљиво због чега недостаје реакција српске стручне јавности на овакво безакоње и криминал Владе у Београду коју свесрдно још и медији потпомажу. Сасвим сигурно добрим делом објашњење лежи у фондовима и спонзорима организација, институција и медија у Србији аа делом у ставу да је Западна надмоћ изнад српског законодавства јер упркос њему успева да оствари све своје циљеве. То ипак није тако. Није и не може да буде. Такав привид постоји једино из тог разлога што се актерима на српској политичкој сцени управља споља а што они представљају приступањем Европској унији као највишим националним циљем. За то време чине се многобројни уступци отворено супротстављени домаћем Уставу и у складу са тим, на штету интегритета и суверенитета Републике Србије а од чега једино личну корист имају људи који су преузели сву власт у овој држави. Тако да овакво понашање може трајати све док траје њихова власт али се за ова кривична дела не може накнадно донети закон који би починиоце аболирао ретрактивно па се ни са евентуалним новим Уставом они неће спасити судског гоњења јер су починила дела која не застаревају.

С тога, без обзира што терористичку прошлост овог ратног злочинца називају другачијим именима на Западу, пред српским законодавством он је починио кривична дела која су пре свега описана у глави 281 члан 311. о оружаној побуни по својој природи препознат у члану 312., као тероризам – „намеру угрожавања уставног уређења или безбедности Србије изазове експлозију или пожар или предузме неку другу општеопасну радњу или изврши отмицу, узимање талаца или самовољно лишавање слободе неког лица или други акт насиља или прети предузимањем какве општеопасне радње … и тиме изазове осећање страха или несигурности код грађана“ а што је по истом члану „терористички акт политички мотивисан“ (1). Овде је битно додати и Хашима Тачија који је за своје терористичке активности, које су резултирале убиством припадника српског МУП-а, већ раније правоснажно осуђен пред домаћим Судовима, а са ким је 2013. године неуставни Бриселски дијалог парафирао Ивица Дачић, тадашњи министар МУП-а.

Сарадња српских власти са Харадинајем, исто као и са Хашимом, огледа се у низу неуставних уступака који се и данас отворено, и у извесној мери, насилно чине на Косову и Метохији уз претње отказима, разним врстама застрашивања и напада на имовину који се најчешће одигравају над опонентима Владине политике који би да у покрајини делују на исти начин али мимо њене контроле. За те нападе су раније оптуживани сви који су се противили издаји Косова и Метохије, разним начинима они су уклоњени са јавне сцене па се данас о овим нападима на Србе на КиМ напросто ћути или се прокометаришу врло уопштено док Владини представници, како видимо, сарађују управо са најокорелијим криминалцима.

Најпогубнија активност свакако је оснивање такозване „ГИ Српска листа“ 2013. која је активна једино у паралелној и илегалној тзв „Скупштини републике Косово“ али не и Скупштини Србије. Та листа је наметнута политичка опција којом је, захваљујући појединим Србима са КиМ, дат пун легитимитет раду илегалних власти албанских сепаратиста на Косову и Метохији.

Подсетимо, у првом кругу квази-избора на целој територији КиМ новембра 2013., за чији се бојкот залагао српски народ, ову листу је промовисао Александар Вучић својим ликом на предизборним плакатима. Ово представља кривично дело позива на промену уставног уређења члан 309., став два према коме је крив онај „ко у намери растурања израђује или умножава материјал који је по свом садржају такав да позива или подстиче на промену уставног уређења, или ко упућује или пребацује на територију Србије такав материјал или држи већу количину тог материјала у намери да га он или неко други растура“. То растурање могли смо да видимо на сваком зиду зграда које гледају на улицу на северу КиМ, па чак и на стубовима јавне расвете, стаблима дрвећа, киосцима…

Како се ни једно безакоње не може сакрити другим безакоњем, већ се њиме само продубљује, то су представници српске власти који непрестано понављају да „једино Српска листа има подршку Владе Србије“ директно одговорни и за следећа кривична дела прописана Кривичним законом Републике Србије такође у глави 28, члан 306. „грађанин Србије који потпише или призна капитулацију или прихвати или призна окупацију Србије или појединог њеног дела, затим члан 307. „ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи неки део територије Србије или да део те територије припоји другој држави“, казниће се затвором.

Ова недела уследила су након извршења кривичног дела о оружаној побуни из члана 311., такође држављанина Србије Рамуша Харадинаја, а ради циљева наведених у члану 308. према коме је крив онај „ко силом или претњом употребе силе покуша да промени уставно уређење Србије или да свргне највише државне органе“. У овоме се придружује домаћи режим, нарочито кроз своје деловање у медијима путем свакодневних изјава подршке и притисака да се та странка прати али још теже међу српским народом на територији КиМ, а по члану 309., који каже да је за позив на промену уставног уређења крив „ко у намери угрожавања уставног уређења или безбедности Србије позива или подстиче да се силом промени њено уставно уређење“ нарочито ако то чини „уз помоћ из иностранства“ исти члан, став два.

За ово нема бољег доказа од Бриселског дијалога који се води „под покровитељством Европске уније“ а снажно га подржавају америчка Влада и врх НАТО пакта који још и активно учествују у спровођење па су и оружани интервенисали неколико пута у периоду од 2011. до 2013. што сада представља игру у коју је укључен и Рамуш Харадинај који важи за „кључног америчког човека на Косову чији повлашћен положај у Вашингтону нису могли да угрозе ни бројни инциденти(2) у које је Харадинај био укључен и после доласка КФОР-а 1999. године.

Ово би требало да нас чуди једино ако би смо у потпуности сметнули са ума да је НАТО, предвођен америчком Владом, по свим основама поступио грубо кршећи баш све норме Међународног права, пошао у агресију против Србије и, у много мањем обиму, Црне Горе, остављајући за собом небројено жртава од убистава током бомбардовања, покровитељства албанских злочина након окупације до оних људи оболелих од разних врсти карцинома изазваних уранијумским пуњењем бомби којима смо засипани. Онима који на такав начин воде политику не могу да затребају људи од закона, напротив. Управо су људи попут Харадинаја најподобнији.

Самозвани „упућени“ тврдили су да Харадинај своју позицију чува и тиме што је „један од ретких лидера који је уистину могао да испуни све договоре и смири тензије настале због међународних захтева“(3). Али британско војно особље које је било веза Рамушу Харадинају пре и током НАТО бомбардовања, даје сасвим другачију слику описујући га као „психопату који терорише своје људе и локално становништво како би их приморао на лојалност себи. Тукао је своје војнике како би задржао какву-такву дисциплину“(4). Важи за најокрутнијег од свих команданата у саставу јединица шиптарских терориста.

Да такво понашање сматра регуларним посведочио је сам у својој књизи која га је и довела пред Хашки трибунал јер је детаљно описивао злочине против српских цивила и припадника служби безбедности. Харадинај је, на самом почетку књиге „Приче о рату и слободи“, у предговору записао: „Ликвидирао сам српске полицајце, убијао српске цивиле, уклањао непослушне Албанце. Још као дете постао сам свестан да је решење албанског и косовског питања могуће само силом. Од малих ногу спремао сам се за обрачун са Србима, а у ОВК сам ступио 1994. године, када сам, до зуба наоружан, са својим истомишљеницима из Швајцарске, преко Албаније, стигао на Косово и Метохију“. Убрзо након тога стигао је и пред Хашки трибунал али случај је неславно завршио јер није било никога да потврди оно што је сам написао у књизи па је Хашки трибунал одлучио да се ради о „уметничкој слободи“. Разлог недостатка оних који би потврдили писање био је страх узрокован убиством преко 30 до чак 40 сведока и чланова њихових породица(5) до чега је углавном дошло током самог истражног поступка што поменути Трибунал није узео у обзир и чак негирао да се то десило!

Хашком тужилаштву нису били потребни никакви сведоци јер ни њихов циљ није привођење злочинаца правди већ „кажњавање“ оних који се НАТО агресији. Зато су и земље НАТО-а обезбедиле буџет Трибунала и међу највећим су финансијерима па се због тога налазе „на истој страни“(6) потвдио је Џејми Шеј, портпарол НАТО-а у време агресије 1999. године.

Због тога никакав ефекат није изазвала ни богата архива коју су примили српски новинари у децембру 2004. када им је предат „ЦД на коме је нарезано око 220 доказа који терете Рамуша Харадинаја за ратне злочине почињене над Србима и осталим несрпским становништвом у јужној српској покрајини“.

Тадашњи министар иностраних послова СР Југославије, Владан Батић, још у октобру 2000., доставио је Хашком трибуналу „око 400.000 доказа за почињене злочине над становништвом Косова. Харадинај је специфичан терориста који је у појединим злочинима и непосредни учесник“ изјавио је Батић за ‘Време’. По његовим речима „Рамуш Харадинај непосредно је извршио 67 убистава, наредбодавац је за 267 убистава и за више од 400 отмица српских цивила. Међу отетима на Косову је и 65 деце“!(7). Чињеница која више од деценије не привлачи пажњу ни једног српског медија!

Да је Рамуш Харадинај „најутицајнија криминална личност у Метохији, заједно са Екремом Луком и Насером Кељмендијем“ тврде српски полицијски кругови. По њима, породица Харадинај држи монопол над прометом дроге, оружја, дувана, краденим возилима, трговином белим робљем, нафтних деривата као и рекетирањем албанског становништва на територији Пећи. Без њеног одобрења се у том крају ниједан посао не може завршити, а ко им је стао на пут, скупо је то платио. Новцем зарађеним од криминала финансира албанске терористе у Македонији(8).

Ово су свакако само „најзанимљивији“ изводе из криминалне биографије Рамуша Харадинаја који је, како је сам написао, од раног детињства схватио да је једини начин да Косово и Метохију Албанци отму од Србије, заправо оружани начин. Узрастајући са тим убеђењем он је себе припремао да постане све окрунији и изгледа да је више него било од терористичких вођа са Косова и Метохије, био спреман да у томе истраје.

Видећемо да ли су ово кораци ка остварењу његовог сна а америчке замисли да Косово и Метохија коначно добију званично признање од стране српске Владе. Најјаснији сигнал биће формирање Заједнице општина али не српских јер су по Уставу све општине на територији државе Србије – српске, али се кованица „српске општине“ користи како би јавност била обманута. Према документу који се налази на сајту Канцеларије за Косово и Метохију, то би била „Асоцијација/Заједница општина у којима Срби чине већинско становништво на Косову“ а формирана „у складу са косовским прописима“(8), дакле такозване „републике Косово“. Како ће све државне надлежности бити „пренете“ овој Канцеларији а она бити потчињенина „централним органима власти Косова“ јасно је на какав се то корак усудила актуелна српска власт.

У складу са тим одвија се, и то без поговора, процес заокруживања државе албанских сепаратиста уз помоћ и подршку Владе Србије и њеног инструмента на терену за стваривање те намере „Српске листе“. Њу чини група људи без икакве биографије, барем не часне, а већина од њих свакако је „од раније позната полицији“. Изабрани су управо да би били послушни а за то богато награђени. Тако се десило да су маја ове године „унапређени“ у странку(9) што је представљено као „одлука приштинске Kанцеларије за регистрацију при Централној изборној комисији“. Као да било ко може да „одлучи“ хоће ли неки покрет бити или не политичка странка осим тог покрета пре свега. Овим је сакривена чињеница да су захтев за регистрацију сами предали управо људи који ову листу воде.

Поводом регистрације политичке партије, односно странке, „ГИ Српска листа“ се обратила јавности театралним саопштењем у коме се између осталог каже “будућност нам доноси велике изазове и од нас самих зависи да ли ће Срби и народи који живе са нама у слози имати комад слободне земље и неба на Косову и Метохији, или ће подлећи притисцима оних који би да од нас начине безобличну масу без идентитета и колективних права“(10).

Зашто је регистрација странке представљена као „туђа одлука“ и какав ће то, са овом наметнутом странком, „комад слободне земље“ имати Срби којима у личним, и другим званичним, документима које издају власти косовских сепаратиста не пише националност „Србин“ већ „Косовар“, открива нам документ без кога је незамислив званични сајт било које странке на свету а кога ипак нећете наћи на сајту „Српске листе“ – њен Статут. Без Статута ни једна странка ни организација, па ни удружење грађана не може да постоји. Међутим, „ГИ Српска листа“ управо њега крије као змија ноге. Јер како објаснити ове фразе ако вам је пред очима Статут странке на Косову и Метохији која „једина ужива подршку Владе Србије“ а да се као „политичка странка Грађанска иницијатива Српска листа региструје у складу са Законом о општим изборима бр. 03-Л/073 Републике Косово“.

Вест о Српској листи сепаратистичких тежњи како је „комплетирала захтев за регистрацију који је поднела у Канцеларији за регистрацију политичких партија“ налази се на сајту „републике Косова – Централне изборне комисије“(11) на крају кога су доступна документа која су приложили Програм, Статут(12) и Лого.

Има ли икаквог смисла после овога говорити о сврси оснивања странке и њеним „циљевима“ који су за собом подстакли још неке минорне појаве да узму учешће у креирању албанске државе на тлу Косова и Метохије?

 

__________________________________________________________________________________________________

(1) Страна 216 и даље где се налазе сви чланови чланови закона наведени у овом тексту drive.google.com/file/d/0B3HZ1pctTIvUUmNkMnlyRUNWZkE/view
(2) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/1952153/ramus-haradinaj-od-decana-preko-haga-do-ljubljane.html
(3) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/2716182/ramus-haradinaj-od-glodjana-do-kolmara-i-nazad.html
(4) www.theguardian.com/world/2000/sep/10/balkans.internationalcrime
(5) www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/948592/nezasticeni-haski-svedoci.html
(6) www.kmnovine.com/2014/08/zlocinci6.html
(7) www.vreme.com/cms/view.php?id=430999
(8) www.kim.gov.rs/p03.php
(9) srpskalista.net/srpska-lista-politicka-stranka/
(10) srpskalista.net/proglas/
(11) www.kqz-ks.org/Uploads/Documents/Statut_detwgdqxml.pdf
(12) директни линк до Статута „ГИ Српска листа“ www.kqz-ks.org/Uploads/Documents/Statut_detwgdqxml.pdf

16 гласовa