У савременом свету смртна казна над појединцима је практично стављена ван закона. Државе у којима још увек није укинута смртна казна саматрају се репресивним и недемократским а чланство у многим међународним оранизацијама, попут Савета Европе, нераскидиво су повезани са забраном изрицања и извршења смртне казне.

Истовремено смртна казна над целим народима не само да није укинута већ се и даље масовно примењује. При томе док је за казну над појединцима неопходно претходно суђење на коме се износе докази, даје прилика оптужби и одбрани да кажу своју реч и сучеле чињеница, пре извршењења казне над народима ништа од тога није неопходно. Исти „центри моћи“ подижу оптужбу, реализују суђење, узричу казнe и приступају њиховом извршењу, често спроводећи све ове радње истовремено.

Убиство народа не мора пратити и убијање појединаца и њима се може дати могућност да преживе уколико напусте народ који је „осуђен на смрт“. Тако се млађима, радно способним и „прилагодљивим“ допушта одлазак у емиграцију, руководећој структури уколико сарађује у изрицању пресуде и извршењу казне прелазак на страну „центара моћи“ а појединим категоријама се омогућава и замена казне доживотном робијом у „менталним карантинима“ из којих не би били у стању да утичу на друге људе, догађаје и процесе а казна би се извршила природним одумирањем. Ипак основни вид извршења „смртне казне над народима“ ће бити укидање националног идентитета. Једноставно неки народи ће бити проглашени за неприлагодљиве „новом светском пиоретку“ и као такви осуђени да нестану.

Начин извршења смртне казне над народима може бити различит. Ипак, прва „ствар“  је покушај да се разбије хомогеност и солидарност неког народа ударом на основе његовог идентитета. Наравно наjпре језик, који се потискује и  мења „језицима међународног споразумевања“ уз обавезно латинично писмо. Истовремено ће се дробити јединствени језички простор „креирањем“ нових језика. Обичаји ће бити третирани као реликт прошлости и заосталости. Сопствене бајке и приче попут „Баш Челика“ замениће „Хари Потер“ а обичаје попут „Врбице“ – „Ноћ вештица“. „Деда мраз“ ће бити глобални забављач свих народа (укључујући и оне који немају јелке и снег) а „Холивуд“ глобални продавац представе о правди овлашћен да издаје сертификат ко су добри а ко лоши  момци. Али на удару неће бити само језик, обичаји и култура већ посебно национални митови као сведочанства заједничког порекла али и спремности на жртву да се неке основне друштвене вредности одбране. Кад је српски народ у питању прва тачка напада је „Косовски мит“ као кључна тачка наше заједничке прошлости и као полазна тачка нашег отпора сваком спољњем наметању. Лазерев избор „Царства небеског“ као потпуно неприхватљив и „некомпатибилан“ мора бити  уништен као злослутни пример на коме би се могле одгајати генерације будућих бунтовника. Јер да није било Кнеза Лазара, не би било ни Синђелића ни Тепића. Не би било људи спремних да положе свој живот за „ближње, као највиши израз љубави“. Потребно је разградити ту спремност на жртву за рачун заједнице јер само она гарантује да ће извршење смртне казне над народом бити коначна и неопозива. Физичко уништавање није довољно ефикасно јер увек оставља могућност да се после „гашења националног пожара“  из само једне искре пожар поново врати.

Посебан значај у одређивању „подобних и неподобних“ народа играће њихова верска опредељеност али не као пуко формално изјашњавање. Суштина верског опредељења је однос према фундаменталним вредностима. Православље а посебно „Светосавље“ као посебан, српски, облик изражавања своје православне вере неспојив је са међународним поретком који се намеће из међународних центара моћи. Савремено потрошачко друштво настоји да створи друштво појединаца, самодовољних  који се појављују само у две функције, као произвођачи и као потрошачи и временски ограничени на садашњост као тренутак у времену који захтева да се све уради одмах и за себе. У том свету места за вечни живот, царство небеско, покајање, прштање и искупљење једниоставно не може бити. Протестантизам као „прагматичан“ поглед на Свет добија пуну превагу. Социјал-дарвинизам који пропагира непрекидну борбу и такмичење са другима и у којој остају само најјачи. У таквом свету не може бити места за православну борбу у којој се Човек не бори против других већ против својих „демона“ падајући и устајући у трагању за љубављу и спасењем.

Економско убијање непослушних народа не мора увек бити циљ, оно може бити и средство за извршење казне. У широкој палети оружја за економско убијање „моћницима“ су најомиљеније санкције. Покушај да се народима укине економска основа опстанка осудом на уништење властите индустрије, инсталирањем прљавеих технологија, подстицањем на задуживање а потом навлачењем „дужничке“ омче чиме се дестимулише и демографски раст и ствара атмосферу безнађа која је добар предуслов за успешно извршење казне.

Смртна казна нема само спољна обележја, она се мора инсталирати у вредносни систем жртве и због тога се при извршењу казне користе средства на различитим пољима људске активности. У политичкој сфери се  народу пропагандом и притисцима намеће политичко руководство које је неспособно, корумпирано и послушно. Потом се, да би се створио општи осећај кривице и апатије,  тврди да народ „има руководство какво заслужује“. Кроз медије се покреће кампања у којој су главне личности лопови и преваранти како би се створила „мрачна слика“ о неспособном и дегенерисаном народу. Војници-браниоци осуђених народа не могу бити хероји, они морају бити жигосани као злочинци лишени сваког витештва а борба против њих представља се као процес „уништавања гамади“ у којој се жртви не признаје статус људског бића већ „штете“ као да се ради о старој пегли или фрижидеру. Спортисти који наступају под заставом народа-државе жртве, одједном постају допинговани, примају голове из „офсајда“ и ударце „након гонга“. Којекакве „Нобелове награде“ могу добити само „дисиденти“ а највећа препорука им је количина жучи изливена на сопствену земљу. Све то треба да изазове фрустрацију и жељу способних да напусте губитнички народ јер као његови припадници не могу остварити своје способности и потенцијале.

Малим народима би требало да буде јасно да се њихови интереси не морају поклапати са интересима моћника и да морају развити механизме како да се заштите. Примера ради, када је Србија у питању, можда Немачка има интерес да на Балкану створи базу емиграната као неисцрпни резервоар јефтине радне снаге који би користила за попуну својих привредних потреба али без икаквих социјалних и политичких обавеза. То је њен интерес а где је интерес Србије? Или је њен интерес да на подручју Србије створи депонију отпада, а где је интерес Србије?

Србија  као држава а Срби као народ, дефинитивно, су осуђени на СМРТ. Србија као независна држава мора нестати и то је поклич који се чује још од времена с почетка прошлог века. Србија као колонијални протекторат и Срби као аморфна маса без државотворне идеје и свести о сопственом интересу можда могу таворити још неко време док их талас глобализације не потопи заувек.

Није ово први пут да су се Срби нашли у сличној ситуацији. Вековима нас осуђују на смрт и покушавају да униште. Али никада до сада Срби нису били спремни да сарађују у сопственом уништењу. Одупирали су се и у том отпору задивили свет и постали познати по свом пркосном отпору сваком завојевачу. И увек је до сада било онако како је говорио свети Владика Николај: „Од кад је света вукови кољу овце, али како време протиче све је више оваца а мање вукова“.

Али за нову победу биће потребни Срби спремни на жртву, на подвиг и борбу. Спремни да у светском рату који је већ отпочео, како је прорекао Самјуел Хантингтон, стану уз остале народе који бране вредности православно-хришћанске цивилизације. Јер као што су баш САД поручила европским народима суоченим са немачком агресијом почетком Другог светског рата: „Ко није спреман да се бори за слободу – тај је и не заслужује“.

 

42 гласa