Сви су знаци да је истрага о узроцима и околностима смрти Алберта Нисмана, специјалног државног  тужиоца Аргентине, још далеко од краја. Његово тело је пронађено на плочицама пода у купатилу ноћу 18. на 19. јануар. Испод десне руке му је лежао пиштољ „Берса“ калибра 22. Улазни отвор ране од метка на слепоочници  је указивао да постоји могућност самоубиства.

argentina-attack-prosecutor-death.si_1

Међутим, та верзија је у опозиционим круговима прихваћена непријатељски. Зачуле су се оптужбе на рачун председнице Кристине Фернандес де Киршнер и министра иностраних послова Ектора Тимермана, уз тврдње да   су њих двоје умешани у смрт  тужиоца Нисмана. Нисман се бавио истрагом терористичке акције у Јеврејском културном центру у Буенос-Аиресу из 1994. године и управо је требало да поднесе извештај парламенту о резултатима те истраге. До његове смрти је дошло само дан пре његовог извештавања  парламента тако да су многи аналитичари у томе видели обрачун како би се компромитовала председница Аргентине. Као идејни творци и организатори акције најчешће су именовани ЦИА и МОССАД.

У медије је процурила и информација да је у свом извештају Нисман желео да оптужи Кристину Фернандес де Киршнер да је сакрила улогу Техерана у том терористичком акту. Своју истрагу тужилац  је зидао на подацима који су добијани од Антонија Стиусоа који је до краја 2014.године заузимао руководеће положаје у аргентинској обавештајној служби (SIDE) и био у блиским контактима  са резидентурама ЦИА и МОССАД-а.  Конкретно, Стиусо је преко њих дошао до снимака телефонских разговора који су посредно указивали да је аргентинска влада преговарала са Техераном о испорукама пшенице у размену за иранску нафту. Не сумњајући у аутентичност снимака које је направила Агенција за националну безбедност САД тужилац је тврдио да најбитнији услов иранско-аргентинског споразума треба да буде амнестија Иранаца за којима су постојале потернице, и за које се сумњало да су учествовали у терористичкој акцији. Са великом дозом сигурности може да се претпостави да је тај хипотетички посао  представљао „послић“ непријатеља Аргентине у тајним службама САД и Израела.

Још неколико недеља пре него што је требало да се појави у парламенту Нисман је схватио да његова оптужница пати од недостатка озбиљних чињеница и да  не може да се искористи као основа за  мало озбиљну оптужницу. Тужилац је поново покушао да критичну ситуацију реши преко Стиусоа, али тај више није радио у обавештајној служби, а и почео је да избегава  комуникацију са Нисманом. Стиусо је схватао разлог за паничну активност тужиоца кога је уз диктат својих тутора из амбасаде САД много година убеђивао да Кристина „игра своју тајну игру са Иранцима“ на уштрб  интересима своје земље.

Нисман је и сам осећао да се око њега облаци навлаче све јаче. Бојао се атентата: на његове телефоне и компјутер су редовно стизале поруке са претњама да ће се са њим обрачунати и да ће му ћерке бити отете. Зато је он за Буенос Аирес и путовања по земљи радије користио оклопљени аутомобил са директном  везом, који му је дала Амбасада САД.

Његова бивша жена, Сандра Салгадо, судећи по професији, била је једна од првих која је стигла на место Нисманове смрти. Била је сигурна да њен бивши супруг није у стању да изврши самоубиство. Недељу  дана после тога, позивајући се на независну експертизу која је била извршена на њен захтев, Салгадо је на конференцији за штампу изјавила: „Нисман се није убио. То није био ни несрећан случај. Он је убијен.“

…Тужилац Нисман који је потицао из имућне јеврејске породице био је познат као љубитељ слатког живота. У његовој електронској архиви иследници су ископали десетине фотографија девојака у  ситуацијама  које су их компромитовале. Лик борца против „поступака власти који нису били одмерени, а односили су се на правдање иранских терориста“ тужиоцу су направили одређену популарност: подржавале су га невладине организације   под патронатом САД, западноевропских земаља и Израела, представници слободних професија, активисти социјалних мрежа, студентарија и јеврејске организације које су биле врло утицајне у Аргентини. Антивладина расположења у тој средини су  подгревали и медији  који су припадали опозиционом медијахолдингу „Кларин“. У Буенос-Аиресу и у низу великих градова дошло је до демонстрација у којима су учествовале десетине хиљада људи. Демонстранти су у рукама држали мале  плакате „Ја сам Нисман“, „Сви ми смо Нисмани“ „Освета због Нисмана“. Са Мајског трга поред председничке палате директно су  преношене телевизијске и радиорепортаже. Чули су се и добро смишљени узвици против владе: „Нек сви иду…“, „Крај диктатури Киршнерових“, па чак и „Кристина је убица“.

Међутим Нисманова смрт није на Аргентинце направила утицај на који су, очигледно, рачунали тајни оператори.  До Мајдана на аргентински начин није дошло. Влада је учинила велике напоре како би се народу објаснило: Нисманова смрт је корисна само за непријатеље Аргентине. Организоване су  акције које су помогле да се побуњеничке страсти утишају.  Тако је Буенос-Аирес био облепљен   плакатима са фотографијом Нисмана, окруженог девојкама сумњивога понашања и потписима „И ти си Нисман?“.

* * * *

Подривачка делатност западних тајних служби у Аргентини се наставља, а врхунац ће бити у периоду изборне кампање у октобру. Према Уставу, Кристина Фернандес де Киршнер  не може да иде и у трећи мандат власти. Озбиљне шансе на победу стиче њен наследник – гувернер Буенос-Аиреса Даниел Сциоли. Његов конкурент ће бити Маурисио Макри, вођа партије десног центра „Републиканска понуда“ која се бори за зближавање са Вашингтоном, за дистанцирање од земаља Боливаријанске заједнице и против „даљег клизања“ Аргентине према Кини и Русији.

images

Све је активнија и Амбасада САД у Аргентини која је прешла на јачање динамике рада резидентуре агенције ЦИА. Кристина Фернандес је јак политичар  и у Јужној Америци  њеном чврстом карактеру могу  да завиде  многи мушкарци – председници. Зато није искључено да ће њени противници поново покушати да прибегну политичком убиству као радикалном начину за дестабилизовање земље. На интернет-форумима и по социјалним мрежама се води дискусија о томе ко се све може наћи као кандидат за ликвидацију.

SIDE_Main_Building

Понекад се помиње Диего Лагомасино, информатички стручњак који је обезбеђивао безбедност електронске опреме  и Нисмана, и његовог тима, и који је био ако не његов пријатељ, а оно прилично близак сарадник. У САД су њих двојица имали исти банковни рачун  и Лагомасино је (говорено је: на молбу тужиоца) и дао „Берсу“ – 22 која је нађена уз тужиочев леш. Верзије да је лично Лагомасино убио тужиоца (он је последњи посетио Нисмана у његовом стану пре него што је овај нађен мртав)  упорно циркулише по медијима. Лагомасино о тужиочевим пословима зна много више него што је саопштио у току истраге иследницима. Нисману га је препоручио пензионисани оперативац SIDE-a, а постоје и докази  да су и тај оперативац, и Лагомасино радили за агенцију ЦИА. Уколико они проговоре истрага о Нисмановој смрти  ће се претворити у посао, изузетно осетљив  за резидентуру агенције ЦИА.

Као кандидат за ликвидацију се помиње и Антонио Стиусо, ветеран аргентинске обавештајне службе. У  земљи није било тајни које он није знао: обавештајне и електронске информације су стизале преко различитих канала, те он има компромитујући материјал за многе аргентинске политичаре. Он је био упознат са  многим операцијама  агенције ЦИА и МОССАД-а, које су биле усмерене ка подривању позиција Кристине  Фернандес  и његови  искази могу да нанесу непоправљиву штету добро сређеном систему шпијунаже и утицаја којима се служе државни интереси САД и Израела.

Да Стиусо заувек заћути заинтересовани су многи утицајни људи и велике организације. Бивши шеф аргентинске обавештајне службе осећа да је осуђен, те је до сада више пута о својим мрачним предосећањима  разговарао са њему блиским особама.

Прочитај без интернета:
11 гласовa