Шест месeци након завршетка парламентарних избора, Црна Гора је на један корак од уласка у НАТО. Уз помоћ процедуралних трикова, након више неуспешних покушаја, русфоби и противници Трампа попут остарелог и острашћеног сенатора Мекејна су успели у Сенату 27. марта 2017. да анулирају противљење уласку Црне Горе у НАТО од стране сенатора из Кентакија Ренда Пола и његовог колеге из Јуте Мајкла Лија. После тога је гласање у Сенату постало само формалност, и 28. марта је Сенат, са 97 гласова „за“ и 2 „против“ гласао за пријем Црне Горе у северноатлантску алијансу. Након овога, очекује се да ће Трамп знатно пре маја 2017. године када се одржава самит НАТО потписати ову одлуку Сената.

Какве су проблеме правили Пол и Ли најбоље показује хистерија која је завладала у Подгорици и међу јастребовима у Вашингтону крајем јанауара 2017. Звоно за узбуну је било одлагање ратификације протокола о приступању Црне Горе у америчком Сенату 20. јануара 2017 године. Данима пре тога су режимски медији у Црној Гори најављивали “судбоносни“ дан за будућност Црне Горе. Међутим, одлука о ратификацији протокола о приступању Црне Горе је без образложења скинута са дневног реда Сената. Није дат ни наговештај када ће ово “судбоносно“ питање за Црну Гору и регион доћи на дневни ред. Шеф републиканске већине Мич Меконел је тада изјавио да су све одлуке које нису у вези са именовањима нове администрације стављене у “други план“.

Ове чињенице показују колико је за присталице НАТО у Сенату била важна победа Ђукановићеве ДПС на изборима у окtoбру 2016. године. Да је на власт дошла опозиција, вишемесечна борба у Сенату би била још тежа за Мекејна и његове присталице. После измене већине у скупштини и влади, одлука о ступању Црне Горе у НАТО би изгубила не само на легитимности већ и на легалности и можда се могла одлагати годинама а не месецима.

Зато се може тврдити да велике “заслуге “ за улазак Црне Горе у НАТО има и Александар Вучић. Он је “најзаслужнији“ за више него тесну победу Ђукановића над опозицијом у октобру 2016. године. Ако се једног дана у Подгорици буду делили ордени за улазак у НАТО, Вучић би свакако требало да буде први на листи иностраних грађана, пре јастреба Мекејна.

Ђукановић је уз медијску (Информер, Пинк, Политика) и другу помоћ “пријатеља“ Вучића, ширећи србофобију међу мањинама и контролишући 60.000 гласача из јавног сектора и њихове породице, уз изборни инжињеринг попут гласања за хрватску мањину у просрпској општини Андријевица (97% православаца и 60% Срби ) успео да оствари тесну победу од само једног мандата на изборима.

Кључна “помоћ“ од Вучића је ипак стигла на дан избора, у виду упада такозване терористичке групе. Подсетимо, волшебни упад групе српског генерала Дикића и његово још чудније хапшење на дан избора су веома допринели застрашивању мањина и њиховом везивању за ДПС и мањој излазности. Дикић је наводно имао намеру да изведе терористичке нападе и да изврши атентат на Ђукановића. (Он се иначе “прославио“ својим присуством у Косовској Митровици у време избора по албанским законима који су бојкотовали Срби у новембру 2013. а форсирали Вучић и његови криминализовани сарадници на тој територији.)

Коначно, Александар Вучић је и јавно подржао фарсу звану државни удар: “Постоје непобитни докази да су одређена лица, и то нису радили ови који су ухапшени, пратила пут кретања премијера Црне Горе на дневном нивоу, у свакој секунди и обавештавали друга лица која су требало да поступе по томе. Пронађен је и новац, око 125.000 евра, униформе и друге ствари“, рекао је Вучић на конференцији за штампу у октобру 2016. неколико дана после избора у ЦГ.

На основу тога, тужилаштво је покренуlо почетком 2017. године нову епизоду трагикомичне фарсе под називом “државни удар“.

Михаило Чађеновић, возач посланика и вође Нове српске демократије Андрије Мандића, ухапшен је 7. фебруара 2017. године по налогу Специјалног државног тужилаштва због сумњи да је припадник терористичке “проруске“ организације која је требало да изврши државни удар. Неколико дана касније, на захтев главног специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, Административни одбор Скупштине Црне Горе предложио је Скупштини ЦГ да укине имунитет посланицима Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. Катнић је без икакавог правног доказа осумњичио посланике за стварање “терористичке“ организације.

Опозиција је одговорила тако што се ујединила и бојкотовала локалне изборе у Никшићу, одржане 12. марта 2017. Од 26.322 изашла грађанина (бирачко тело 58.486), глас ДПС дало је њих 21.104, а Социјалдемократама 2.234 Неважећих је било 2.894 листића. Када се ове цифре преведу у проценте, долази се до закључка да је Ђукановић у свом родном граду доживео понижавајући пораз. Гласало је 45% бирача а неважећих је било око 11%. Дакле, Ђукановићеву НАТО власт je уз све притиске и уцењивања у родном граду подржало око 1/3 гласача.

Таква снага опозиције показује да она има могућности и да се супростави уласку Црне Горе у НАТО. Отежавајућа околност је што су партије као УРА, ПЗП и СДП за улазак у НАТО. Међутим, оне не чине ни 10% опозиционих гласова. Све друге релевантне партије су против НАТО: Нова српска демократија, Демократе, Демос и СНП. Заједно, оне могу да пруже озбиљан отпор у наредних неколико месеци Ђукановићовом нелегитимном НАТО путу. Посебно се то односи на Нову српску демократију, која је основа коалиције Демократски фронт, предводника вишемесечних великих демонстрација против режима Ђукановића.

Међутим, чини се да и овом случају Ђукановић може рачунати на помоћ из Србије, не само зато што скоро нико од председничких кандидата (осим канадидата Двери и Стаматовића) не критикује везе између режима у Подгорици и Београду.

Вучић упадљиво ћути иако Ђукановићев режим недељама прети хапшењем вођи Нове српске демократије Андрије Мандића, истом оном човеку који му је био почасни гост на предизборној конвенцијi 24. марта 2017 године.

Зато се чини да је најава Мандића од 28. марта 2017. године да ће наредних дана поднијети пријаву Тужилаштву Србије против организоване криминалне банде на чијем челу се налази Миливоје Катнић, а која се бавила недозвољеном трговином оружја на територији Србије – јер је тамо Паја Велимировић набављао оружје“, унапред осуђена на неуспех јер се очигледно у Србији и Црној Гори на власти налази једна иста криминализована групација која веома добро сарађује.

Много више изгледа на успех би имале осмишљене унутрашње и међународне активности које би биле усмерене на делегитимизацију ступања Црне Горе у НАТО.

36 гласовa