Пошто је 2011. авијација Француске и Велике Британије бомбама уништила Либију, а либијски вођа Моамер Гадафи  био нељудски убијен, Европа се сада поново припрема за ратна дејства у Средоземљу, у правцу према Либији. 13.маја  је британски The Gardian  објавио материјал у коме је речено да те новине поседују план на 19 страница који су припремиле, колико може да се просуди, војне институције држава-чланица НАТО, а који предвиђа војне операције ради  уништења илегалне инфраструктуре коју су направили  кријумчари ради пребацивања миграната из Северне Африке у земље ЕУ.

Врховни представник ЕУ за иностране послове Федерика Могерини  убеђује да се „не планира војна интервенција у Либији“. Како би се „идентификовала, запосела  и уништила“ инфраструктура кријумчара било би довољно, каже, да се установи контрола територијалних вода Либије. Али таква прича не делује претерано убедљиво, поготово уколико се зна колико се озбиљно западне државе припремају за планирану операцију. На пример, Велика Британија планира да у борбу против крхких барки кријумчара убаци универзални десантни брод HMS Bulwark.

Мада енглески план предвиђа да се за почетак користе војно-ваздушне и војно-поморске снаге, без обзира на изјаве Могеринијеве, није искључено да ће се користити и копнене снаге, па чак и јединице специјалне намене. У вези с тим медији су већ почели да тестирају јавно мњење.  The Gardian пише да је могуће да „у Либији затреба и копнена операција“.

О детаљима испланиране војне операције ће 18.маја разговарати министри одбране и иностраних послова земаља-чланица ЕУ. Очекује се да ће зелено светло за почетак операције бити добијен  на самиту  ЕУ који треба да се одржи у јуну. До сада се 10 земаља-чланица ЕУ сложило да њихове оружане снаге учествују у новом војном подухвату. Међу њима су Италија, Шпанија, Француска, Велика Британија. Интересантно је, како је изјавио Ибрахим Дабаши, стални представник Либије у УН, да се Брисел није чак ни консултовао са Триполијем у вези са предвиђеном војном операцијом. За Европљане са њиховом богатом колонијалном прошлошћу Либија представља само објекат.

Федерика Могерини је већ посетила Њујорк, где се потрудила да од чланова Савета безбедности УН  добије сагласност  за војну операцију која ће се изводити  уз северно-афричку обалу. Нацрт одговарајуће резолуције припрема Велика Британија. Могеринијева је изразила оптимизам због могућности да Савет безбедности у кратком року  донесе резолуцију која ће дозволити   „коришћење силе против кријумчара“. Уколико таква резолуција не буде прихваћена („највећи проблем представља  Русија“ – примећује The Gardian“„ЕУ ће ипак изван граница територијалних вода и ваздушног простора Либије“ предузети војну акцију на Средоземном мору.

Поставља се питање: да ли замишљена демонстрација војне силе на Средоземном мору  има само један циљ – да прекине реку несрећника који морем беже из Либије у Европу? Мора да се зна да је либијска обала дугачка преко 1800 км. Толику обалску линију може да блокира само снажна војно-поморска ескадра. Тешко да ће моћи да се успе и у намери да се уништи инфраструктура кријумчара, зато што отпремање миграната представља  обиман посао којим се бави маса људи са простора који обухвата Африку од  Либије, па све до Централне Африке.

А сама Либија данас представља специјалну територију.  У свету је мало таквих као што је она, и  земље сличне њој су углавном у Африци. После свргавања и убиства Моамера Гадафија, земља која је некад цветала се претворила у зону хаотичних војних дејстава свакога против свакога. Једна је влада у Триполију, друга у Тобруку, а још је неколико „влада“ формирано по другим градовима. Држава као таква не постоји.

Ако је друштвено-економски систем који је формиран за време Гадафија у арапском свету представљао један од најуспешнијих пројеката, са дохотком по становнику једним од највиших, данас је Либија територија хаоса  без државе. Део те територије је у рукама побуњеника „Исламске државе“ и многобројних банди које се боре једна против друге. Територија је и данас једна од најбогатијих на свету по резервама нафте, али је експлоатација смањена, а многи локалитети на којима се вадила нафта су се нашли у рукама криминалних кланова. Групе које контролишу најбогатију нафтоносну област – Киренаика, захтевају аутономију. Када би се рекло да се земља распада на делиће  – то не би ништа значило. Тачније би било рећи – Либија више не постоји.

Либијска обала данас представља огромну транзитну зону из које Арапи и црни Африканци, покушавајући да се спасу невоља које су се на њих обрушиле, беже у Европу у хиљадама. А цивилизована Европа застаје пред   том реком, јер је и политички и морално немоћна те зато, уосталом, и хоће да прибегне  њеном насилном заустављању. Брисел је свих 28 чланица ЕУ обавезао да морају прихватити део миграната. Тако је Пољску, која је заиста далеко од Африке, обавезао да прими 1200 Арапа и Африканаца;  Латвију – 220; Естонију – 326; Литванију – 207. Међутим, легализација те мрвице миграната   неће никако моћи да реши проблем. 2015. се у Либији очекује прираст становништва за 135.000 људи, али обзиром на миграцију бројност ће, очигледно, остати као и сада, јер отприлике исти број Либијаца сваке године напусти земљу колико се у њу и досели. Осим тога, преко Либије се ка Апенинима бежи из Алжира, Малија, Нигера, Чада, Судана, Сенегала, Гане и Еритреје. У Риму се тврди да се за прелазак у Италију тренутно припрема 200.000 Африканаца.

 И тешко да вреди веровати илузијама да Запад заиста жели да било када призна своју одговорност за катастрофалне последице онакве демократизације Либије, какву  је он спровео.

Прочитај без интернета:
17 гласовa