Последњих година, с време на време, у домаћој јавности, пре свега путем медија, распламсава се расправа да ли је у савременим условима Србији најбољи пут за решавање безбедносних изазова и претњи прикључење једином преосталом војно-политичком савезу ̶ НАТО-у. Лобисти, они домаћи и ини из иностранства, који раде за ту објективно моћну силу, на све начине покушавају да што дубље увуку нашу земљу у раље западног војног савеза. Планови су, судећи по свему што се догађа на војно-политичкој сцени, до те мере савршени да се наша земља неосетно приближава структурама Алијансе. А онда када фактички Србија буде ,,усисана“ у НАТО, а формално још увек не буде припадала том систему са глобалним карактеристикама, све једно ће бити јесмо ли за то дали пристанак, то јест да ли смо се највишим правним актом обавезали да на тај начин решавамо систем безбедности и одбрану земље. Постоји објективна опасност да се једног јутра пробудимо у НАТО-у.

И поред тога што се Уставом, законима и подзаконским актима Србија транспарентно определила за војну неутралност, упорно и систематски су, после петооктобарских промена 2000. године, чињени дуги кораци како би систем одбране био што приближнији оном који се спроводи у НАТО-у. Заправо, учињени су реформски захвати, у чијем средишту је било прилагођавање стандардима НАТО-а и ,,захтевима савременог времена”. Тако је и Војска Србије организацијски и формацијски копирала решења уатаљена у том политичко-војном савезу.

Некритички усвојене норме, с времена на време, штедро је демантовала пракса. Поборници ,,брзих и темељних промена” лансирали су тезу да су у савременом свету једино стандарди НАТО-а издржали пробу времена. Тако је пронатовска организацијско-формацијска структура Војске Србије (ВС) била алфа и омега у свакодневном делању тог најважнијег, најснажнијег и највојничкијег подсистема одбране земље.

Када је струка указивала да нека решења, у нашим условима, нису применљива, или да неће донети бољитак, владајући естаблишмент, надређен систему одбране, самоуверено и бахато, захтевао је беспоговорну реализацију утврђених одлука. У Министарство одбране, за саветника, доведен је генерал из западног војног савеза, који је до те мере ведрио и облачио, да ниједно ,,српско“ решење није могло да прође. Чак се тај генерал, у интервјуу недељнику ,,Војска“ чудом чудио како то министар одбране не поступа по предлозима својих и помоћника начелника Генералштаба, који су експерти за поједине области, већ онако како му се сервира с бока.

Када би се који од ,,нереформски настројених официра” опирао замислима министара, што су на чело одбрамбеног ешелона стали после једног или два завршена курса НАТО-а, експресно су отправљани у пензију, чак и онда када за окончање радног века нису били испуњени законски услови. Под легендом неопходних реформских захвата, после 2000. године, у Министарству одбране и Војсци Србије је, по свему судећи, обављена највећа чистка кадрова у досадашњој историји. У интерним круговима тих година под чврстом руком досоваца обављана је највећа сеча генерала, пуковника и потпуковника у српској историји. То је био најобразованији и најискуснији кадар за вођење оружане борбе који је изнедрила Србије. Тај командни кадар је организовао одбрану и веома се успешно супротставио када је НАТО извршио агресију на СРЈ (Србију).

Део ,,ражалованих“ официра пресавио је табак и тужио државу за незаконито превођење у пензију. Судови су после маратонских процеса, пресудили у корист неоправдано смењених официра и наложили да се, примера ради, више генерала, пуковника и потпуковника врати у службу. Међутим, државно-војни врх из претходне гарнитуре власти игнорантски а тријумфално се оглушивао о судске пресуде.
Организацијско-формацијска структура ВС један је од примера слепог копирања решења западног војног савеза. Један пуковник македонске војске испричао ми је да је, након осамостаљивања БЈР Македоније, у Скопље стигао један од највећих експерата НАТО-а за израду организацијско-формацијске структуре јединица. Његов задатак је био да за војску нашег јужног суседа сачини нове личне и материјалне формације. Пре него што је кренуо на обиман посао, замолио је домаћине да му донесу књиге формација, како би стекао увид у тадашњу организацијско-формацијску структуру те војске. Македонски официри су га одвраћали од намере, наводећи да су важећа решења копије свега онога што је примењивала ЈНА и да у тим књигама, заправо, и нема бог зна шта да се види. Гост је био упоран у науму, а када су му донели књиге формације пажљиво је разгледао странице оригиналних књига које су носиле ознаку ,,Државна тајна – строго поверљиво”. Дуго је загледао, радознало листао странице, разрогачених очију упијао та југословенска решења… А онда је устао и рекао ,,Господо, па ово је боље од онога што НАТО има”.

То што је у нашој војсци примењен својеврсни калуп НАТО-а, претходна власт правдала је и наводном насушном потребом да створимо интероперабилне снаге са савременим војскама света (НАТО). Да ли то значи да ћемо, раме уз раме са осталим војскама света, под окриљем НАТО-а, учествовати у освајачким походима, као подршка побуњеничким снагама које финансира и опрема Северноатлантски савез? Да ли нам је у блоку формираном зарад сопствене одбране, а после агресије на СРЈ прераслом у агресивно-освајачку војну машинерију, намењена улога пешадије и ,,топовског меса“? Откуд уопште идеја да одбрамбени систем прекројимо по угледу на НАТО? Зашто би се унапред одбацивала решења која су устаљена у многим другим војскама света, попут руске, кинеске, израелске, бразилске… Где су наша искуства, где су овдашње специфичности, а где рационалан однос према свему што у свету постоји?

У увлачењу наше земље у НАТО понајвише су допринеле поједине невладине организације, ти ,,тројански коњи“ који се хране са обимног и обилатог пласта девизног ,,сена“. Развој демократије допринео је грубој замени теза, па је све добро проглашавано за лоше и обрнуто. Војска је сведена на минорну регионалну силу, а највећа услуга урушавању система одбране учињена је онога часа када је укинуто служење војног рока. Није вредело то што су официри указивали да обавезно служење војног рока не треба укидати, јер на то указују искуства других земаља које су пошле тим путем. Није вредело ни објашњење да ратови нису укинути и да нису престали ризици и претње. Наши војници-професионалци нису плаћени онолико колико су плаћени војници у армијама држава на Западу. Да ли су војници-професионалци довољно стимулисани да сутра, ако затреба, пођу у евентуални одбрамбени рат?

Србија има посебан однос према слободарству. Наш војник је у свету познат као бескомпромисан борац који се зналачки служи војним вештинама и употребљава високософистицирану технику. Много тога су знали и знају експерти НАТО-а. Због тих сазнања се западни војни савез није усудио да 1999. године предузме копнену операцију. Стране војсковође, оне које су припадале нашим савезницима, али и оне из непријатељских редова, више пута су одавале почаст нашем војнику, величајући га навођењем бројних чињеница.

Да је НАТО најбоље постројена војна формација на свету, да располаже најнапреднијим начинима оружане и свих других видова борбе, ратови у Вијетнаму, Ираку и Авганистану и на другим тачкама планете не би толико дуго трајали.

НАТО није закон! У том савезу много је шупљина, недоречености, непрактичних решења, па и промашаја. Тај савез се понаша као слон у стакларској радњи.

Недавно је јавности саопштено да се наши експерти баве недостајућом националном стратегијом и да раде на формирању ,,беле“ књиге одбране. Нови менаџмент у Министарству одбране РС има не баш лак задатак да утврди шта је у ВС и другим сегментима одбране у складу с нашим потребама и стремљењима, а шта није.

Да ли је куцнуо час да се клатно које је исувише отишло у једну страну врати у вертикалу? Да ли ће коначно струка да дође до изражаја?

14 гласa