(Поводом последњег текста о уставним променама проф. др Ратка Марковића)

У „Политици” од 9. јула, на целокупној страници број 4, где до сада, колико се сећамо, нису штампани ауторски осврти, објављен је текст – Ка будућем уставу Србије – једног од најзначајнијих живих српских уставних правника, проф. др Ратка Марковића.1)

У наведеном текст аутор се бави темом промене важећег Устава Србије. Пошто је из његовог видокруга потпуно изостало претходно питање о томе да ли је опортуно да држава Србија у садашњим политичким околностима уопште приступи уставним променама, проф. Марковић се овим текстом, пре свега, представио као априорни заступник става о неопходности промене Устава од 2006. године. При том, код оваквог приступа није најпроблематичнија његова политичка страна, која се огледа у чињеници да Марковићев став о неопходности уставне реформе, деле, између осталог, и садашњи председник Републике, Влада Србије, ЕУ и YUCOM, већ његова стручна, уставноправна страна. Наиме, од овог професора уставног права се очекивало да својим огромним теоријским знањем и уставно-правним искуством допринесе свеоубхватном и објективном расветљавању, а не замагљивању проблема уставне промене.

Избегавајући да отвори претходно питање о подобности садашњих политичких прилика за нову конституционализацију државе Србије, проф. Марковић је додатно замутио ионако скромне политичке и правне видике јавности Србије. Јер како се може дати било какав кредибилан предлог функционалне и терторијалне организације власти, а да се претходно не расправи питање садашњег уставотворног капацитета Србије, односно њене државотворне снаге. Расправа о најбољем уставном моделу, без претходне расправе о томе да ли садашњи капацитет Србијиног уставотвотворства гарантује да земља може добити устав по својој мери и у складу са својим интересима, претвара се у јалово теоретисање по моделу „Жив ми Тодор, да се чини говор!”. Пошто је уставотворство главни атрибут унутрашње суверености, проценом уставотворног капацитета Србије одмерава се, заправо, њена сувереност, која је увек фактичка, а не правна категорија, па се као таква одмерава у свету политичке реалности, а не у свету нормативне номиналности. Некадашњи асистент проф. Марковића, а сада редовни професор београдског Правног факултета, В. Петров (узгред буди, један од 650 јавних личности које су подржале речено кандидатуру за председника А. Вучића, овде), подсећа да је „устав симбол суврености државе. Он је, при том, доказ њене животне снаге. Када држава није суверена или нема довољно фактичке снаге, она ће тешко донети устав, а уколико га донесе он ће бити „мртворођен””.2) Поставља се питање зашто је ову лекцију, коју је пренео свом научном наследнику, проф. Марковић „заборавио” да елаборира на страници „Политике”.

Не преостаје нам ништа друго него да ми, уместо проф. Марковића, његове предлоге који се, пре свега, тичу организације извршне власти и територијалне организације власти, доведемо у везу са садашњим уставотворним капацитетом Србије. Јер садржина неког устава много више зависи од степена суверености једне земље, него од жеља професора права.

Када је у питању организација извршне власти, проф. Марковић предлаже потпуни раскид са традицијом двоглаве (бицефалне) извршне власти, која је установљена уставима од 1990. и 2006. године. Уместо да извршну власт врше влада и председник Републике, предлаже се да влада буде једини носилац егзекутиве, а да председник Републике „буде само оличење и симбол државе”. Таквог развлашћеног шефа државе, према предлогу проф. Марковића, имали би да бирају народни посланици, а не непосредно бирачи. Посредно стечен легитимитет, уз репрезентативна овлашћења, чинили би оваквог председника изразито политички слабим чиниоцем у новом Србијином систему организације власти, који би се тако преобразио из мешовитог у чисти парламентарни систем власти. Тако је проф. Марковић, који је као писац Устава од 1990. у новију Србијину уставно-правну традицију увео мешовити систем власти (по угледу на француску Пету Републику), данас ретерирао од ранијих уставно-правних уверења и постао заговорник модела слабог, посредно изабраног шефа државе. Управо за таквог шеф државе залагао се још 2001. године у свом предлогу устава Београдски центар за људска права.

Двадесетседмогодишње искуство вишестраначја у посттитоистичкој Србији донело је тенденцију слабљења контролне функције Народне скупштине и самим тим јачање политичке позиције Владе, као и суштинско претварање политичког режима из демократског у партитократски. Овакво искуство би требало да буде аргумент у прилог јачања овлашћења непосредно изабраног председника Републике, као независног и политички неодговорног (али правно одговорног) арбитра, те за деобу извршне власти између два носиоца – владе и шефа државе. Све то чини спорном тврдњу проф. Марковића, да су „разлози за описано уставно уређење (мешовити систем власти са непосредно изабраним шефом државе) отпали”. Насупрот таквом искуству, проф. Марковић предлаже увођење чистог парламентарног система, који би довео до потпуне концентрације извршне власти у рукама владе, односно у рукама оних који владом господаре. Поред партија, то су све више неформалне и формалне лоби групе, у виду НВО, какав је нпр. НАЛЕД.

Појаву предлога о слабом, посредно изабраном председнику Републике, у уставној расправи после „петог октобра” (у уставном нацрту Београдског центра за људска права), проф. Марко Павловић је довео у везу са планом Брисела о уставној денацификацији Србије, која је требала да се изведе према послератној немачкој уставној денацификацији. У Уставу СР Немачке од 1949. године уместо јаког, непосредно изабраног председника, који је у Вајмарском уставу (1919. г.) представљао замену за немачког цара, СР Немачка је добила слабог, посредно изабраног председника. Као што се у пораженој Немачкој приклањање моделу слабог председника објашњавало потребом да се раскине са аутократском немачком (пруском) државноправном традицијом, тако је и Београдски центар за људска права свој предлог са слабим, посредно изабраним шефом државе правдао потребом да се поражена постпетооктобарска Србија ослободи „хипотеке аутократског шефа државе”, коју је „на месту председника по Уставу од 1990. оставио Слободан Милошевић”.3) Слично објашњење одредбе о посредно изабраном председнику Републике из предлога устава Београдског центра за људска права, дао је и већ поменути научни наследник проф. Марковића, В. Петров: „У складу с тада важећим ставом да председник Републике мора бити „кажњен” за „грехе” председника Републике из деведесетих година прошлог века, овај нацрт предвиђа посредан избор шефа државе од стране дводомне скупштине”.4) И поново се догодило да оно што је ђак по свему судећи научио од ментора, овај је из неких разлога „заборавио” да помене у „Политици”.

Иако увођење посредно изабраног председника, уколико процењујемо са „српског становишта”, не би било политички оправдано, Србија ће, уколико се формално покрене поступак промене устава, свакако добити слабог председника Републике. Такав шеф државе одговара садашњем интересу Брисела, јер би, 2006. године привремено задржана установа јаког председника Републике, до краја Вучићевог мандата исцрпела додељену улогу „гаранта континуитета демократског преображаја” или другим речима постпетооктобарске денацификације Србије.

Када је у питању територијална организација власти, код проф. Марковић је познато само једно; уместо досадашње асиметричне територијалне организације, са две аутономне покрајине, Србија треба да „буде територијално организована као јединствена, недељива држава децентрализована по истом начелу”.

Дакле, проф. Марковић предлаже укидање аутономних покрајина, што би одмах потписао сваки српски патриота. Међутим, да ли је реално да Србија издејствује укидање територијалне аутономије на подручју тзв. Војводине све док је приступање ЕУ проглашено за политички приоритет број 1, а АП Војводина је чланица Савета европских регија при Парламенту ЕУ? И какво би се у том случају уставно решење понудило за територијалну аутономију на КиМ, а да не буде асиметрично у односу на територијалну организацију власти у остатку Србије? Или је предлог раскида са досадашњом асметричном територијалном организацијом власти у Србији, заправо Марковићев индиректни предлог коначног Србијиног уставно-правног раскида са Косовом и Метохијом, захваљујући чијој уставно-правној одбрани је крајем осамдесетих година прошлог века и направио политичку каријеру?

На ова политичка питања проф. Марковић не даје одговор, већ питање територијалне организације власти оставља потпуно отвореним, чак и са могућношћу да Србија према новом уставу постане регионална држава. То што би по њему „мерила за регионализацију требало да буду из области привреде, а не политике и власти”, не мења суштину регионализације, као територијалне аутономије високог степена, која регионалне државе, какве су Шпанија и Италија, у неким елементима приближава федерацијама. (нпр. представљање региона на централном нивоу власти, што је у супротности са императивним ставом проф. Марковића да Србија ни у ком случају не треба да уводи дводомно народно представништво). Тако би Србија уместо лоше асиметричне територијалне организације са две аутономне покрајине, добила још погубнију варијанту са регионима на целој територији државе, као својеврсним сурогатом федерализма.

Нови устав би у садашњим околностима Србији засигурно донео, када је у питању територијална организација власти, брисање Косова и Метохије из уставно-правног поретка и регионализацију остатка Србије.

Ваља се сетити да је због тога што је предвиђао регионализацију Србије, предлог устава Београдског центра за људска права и био некада похваљен од стране тзв. Венецијанске комисије. Према резултатима анализе проф. Павловића, регионализација је у Шпанији и Италији уведена као вид раскида са аутократском и централистичком традицијом из времена Франка и Мусолинија, па ће Брисел из истих идеолошких разлога захтевати од Србије да се регионализује.5) Уз то, проф. Ратко Марковић као да је заборавио како изгледа преурањено решење проблема КиМ под искључивим туторством ЕУ, које је преточено у тзв. Бриселске споразуме, о чијој је неуставности проф. Марковић стручно вештачио у расправи пред Уставним судом. Следствено, нема разлога да промена устава, која би се одвијала под искључивим спољнополитичким туторством Брисела, када је у питању положај КиМ резултира решењем које би било боље од оног из тзв. Бриселских споразума, а по њима се тзв. Република Косово налази ван уставно-правног поретка Србије.

У ауторском тексту објављеном у „Политици” проф. Ратко Марковић се не залаже за било какву уставну промену, већ такву која ће довести до потпуног раскида са уставним уређењем васпостављеним 1990. године и 2006. године. Овакво његово залагање представља само временски добрано закаснелу, идејно испражњену и неконзистентну копију предлога YUCOM-а из 2013. године.6) Тако је проф. Марковић себи дозволио да буде (не)свесни плагијатор политичких и уставноправних оцена оних који су га до јуче нападали као ретроградног Милошевићевог уставописца, чије је ауторско дело, Устав Србије из 1990., стајао на почетку процеса ренесансе „злочиначког” српског великодржавног пројекта. Додуше, у условима окупације плагирање туђих идеја може да има и другачије својство од оног које плагијат неизоставно има у условима слободе. Присвајање идеја које популаришу окупатор и његове домаће марионетске испоставе у условима окупације се не квалификује као крађа, већ њихово јавно присвајање од стране дојучерашњих противника добија својство једног пожељног чина самолустације.

Прихватањем крајње поједностављене антиномије „демократске државе старе Европе” – недемократске балканске државе и оценом српске правне свести као доминантно ауторитарне, у негативном значењу ове речи, проф. Марковић се представио као идеолошки заточеник колонијалног балканистичког дискурса, по коме је Балкан „складиште негативних карактеристика, депонија негативних ствари”. Насупрот томе, „интелектуалац треба да се одупре овом балканистичком дискурсу, који са становишта моћи, политичке и војне, хоће да конструише управо такав идентитет Балкана који би онога ко има моћ да тако одређује Балкан ослободио сваке одговорности које предузима на Балкану”.7) Таква употреба наметнутог стереотипа о ауторитативности политичког идентитета Балкана, и без ишчитавања правне и политичке литературе нелибералне и незападне провенијенције, чинило се да је постала очигледна свим Србима током акција насилне демократизације Србије: „Милосрдни анђео” и „Пети октобар”. Нажалост, ауторски текст проф. Марковића показује да је људима некада политички блиским Слободану Милошевићу, западна цивилизација, са свим својим стереотипима о државноправном развитку народа православног Истока, била духовна отаџбина и онда када их је прогањала, жигосала, кажњавала и лустрирала и да се они и после свега тога тешко духовно еманципују од ње. Уосталом, само одсуством унтрашње вере, а не материјалном супериорношћу Запада, може да се објасне трагични биланс покрета српског националног препорода из деведесетих година. И као што се тада предаја Книна и блокада на Дрини чинила нужном и довољном за очување Београда, тако се и данас тражи конституционализација територијалне „реалности” Србије без КиМ, како би се остатак Србијице сачувао од пропасти. При том, нико ни да помене како од свих општих правних аката устав по најмање мора да одражава реалност, јер се исувише мали број уставних одредби непосредно примењује. Уз то, устав није само правни и већ политичко-идеолошки акт, који поред нормативног има и програмски карактер.

Својим текстом у „Политици”, доајен српске уставно-правне науке, проф. Ратко Марковић, ипак је понајмање, чини се, говорио о себи, а много више о бројним генерација професора права које су на српски државно-правни развитак гледале, а и данас гледају, уместо српским, западноцентричним очима. То што су се после увођења вишестраначја нашли на различитим странама у српској политици, не умањује њихову окцидентално-идеолошку сродност. Будући духовни странци у сопственом народу, њихов политички поглед је неминовно дефетистички, колонијалан и самоосуђујући и као таквом чини му се немогућим српски духовни и биолошки преображај, национално експанзивна сувереност и егзистенција у аутохтоној источно-православној цивилизацији. У вулгарној и хулитељској верзији, овај поглед је за основу свог програма узео Александар Вучић и различите жуте петооктобарске фаланге. Таквом духовно апатичном и сушичавом и историјски дементном погледу ближа је, нажалост, предаја Косова и Метохије, одрицање од Црне Горе и Републике Српске, него њихова одбрана и уједињење. Као што се савез са државама „старе демократске Европе” чини пријемичивијим од савеза са „аутократском” Русијом, свеједно да ли царском, Стаљиновом или Путиновом. Ови наши „западњаци” свој западни цивилизацијски завичај забораве само онда када прозаичним животним разлозима дају предност у односу на принципе владавине права, настале, гле чуда, у окриљу већини тако далеке и непознате византијске цивилизације.

1)

www.politika.rs/scc/clanak/384539/Ka-buducem-ustavu-Srbije

2) В. Петров, Уставотворна градња и разградња – пројекти за нови устав и Устав Србије из 2006., Два века српске уставности, Београд, 2010, стр. 427-428.
3) М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, 8. март 2011.

docs.google.com/document/d/1Z1Gxz43SL8Zf3yktMen15Xtac19A9JdFMdL3KgHbuK0/edit

4) В. Петров, Уставотворна градња и разградња – пројекти за нови устав и Устав Србије из 2006., стр. 414.
5) М. Павловић, Прикривена уставна денацификација, 8. март 2011. docs.google.com/document/d/1Z1Gxz43SL8Zf3yktMen15Xtac19A9JdFMdL3KgHbuK0/edit
6) mojustav.rs/
7) Б. Шијаковић, Критика балканистичког дискурса, Никшић, 2001, стр. 10-11.

Прочитај без интернета:
31 глас