Да ли “пад америчке моћи” може довести до моралног опоравка САД? У опширном интервјуу који је почетком марта дао магазину “Атлантик”, Обама је рекао да је “акција у Либији била грешка”, да је “Украјина ближа Русији него САД”, да “САД не могу да интервенишу свугдје по свијету”… Многи ове ријечи тумаче само као покушај нобеловца за мир да по завршетку другог мандата не буде запамћен као један од најратоборнијих предсједник САД, који је напао 16 земаља. Заборавило се, међутим, да је под ранијим администрацијама Америка била још агресивнија…

“Уколико морамо да користимо силу, то је зато што смо ми Америка. Ми смо изузетна нација. Ми стојимо усправно. Ми видимо даље у будућност” – говорила је Медлин Олбрајт као државна секретарка у Клинтоновој администрацији. А негдје у исто вријеме британски трансатлантиста Роберт Купер је појашњавао: “Ми смо ти који повлаче глобалне потезе, а свима другима једино преостаје да се труде да схвате шта хоћемо и да траже начин да се прилагоде”. Овакве изјаве о “супериорној раси” или “људима посебног кова” made in USA, почетком вијека нису биле ријеткост, а шта је то практично значило осјетили су и Срби у Југославији, Србији и Српској. Послије Украјине, Крима и Сирије, као да се нешто мијења.

Барак Обама је изненадио открићем да је “интервенција у Либији била грешка која је изазвала хаос”. “Добро јутро Колумбо!” Иоле упућенима од почетка је било јасно да либијски режим представља оригиналну формулу власти у којој пуковник Гадафи, без икакве формалне, секуларне или вјерске функцје, држи лабилну равнотержу између несложних локалних поглавица. Као и да ће рушењем његове релативно просвећене диктатуре земља потонути у хаос племенских сукоба у коме ће се запатити исламски тероризам. И поред тога, Обамин интервју није баналан јер представља критичку самооцјену спољне политике САД.

Није исто када причајући и пишући о томе аналитичари, колумнисти, новинари, стручњаци и научници одеру грло и испишу гомиле папира, као и када о томе самокритички проговори први човјек једине суперсиле, која је огњем и мачем “рушила дикататуре”, “ширила демократију и људска права”, “заустављала ратове” и све то за “добробит човјечанства”. Плус, Обама је то рекао насупрот доминантној струји бројних колонизованих, вазалних, полувазалних и савезничких држава и лидера широм свијета који по инерцији понизно слиједе формулу “што је добро за Америку добро је за читав свијет”.

Управо по овим посљедњим, по савезницима, предсједник Обама и удара. “САД су погријешиле што су на наговор европских и арапских савезника подржале интервенцију НАТО-а. То је изазвало хаос локалних сукоба и створило ново уточиште Исламске државе зато што су се Камерон и Саркози одмах по рушењу Гадафија самозадовољно изувукли из игре. Европски партнери стално траже од САД да уђу у рат или покрену интервенцију, али сами нису спремни да се довољно војно ангажују и поднесу трошкове војних подухвата.” Р. Кејган је већ одавно написао политиколошки бестселер о томе “да ли су Европљани са Венере, а Американци са Марса”, доказујући да ЕУ политички и војно паразитира под кишобраном САД и на њих још навлачи одијум цијелог, прије свега исламског свијета.

По томе некако испада да Американци, насупрот цитираним изјавама Олбрајтове и Купера, никада нису ни хтјели да предводе. Британци су их навукли да одиграју главну улогу у рушењу Гадафија, а онда отишли занемарујући посљедице. Таман тако као што је Обаму насукао Камерон прераним повлачењем из Либије, тако је, одавно знамо, Буша јуниора обмануо Блер у Ираку о Садамовом непостојећим тајним оружјем. Биће онда да је и за све остале америчке “хуманитарне интервенције” у Источној Европи и на Блиском истоку, у СРЈ, Србији и Српској био крив неко други. Испада да су увијек ратоборни европски савезници мирољубиве америчке лидере нахушкавали на употребу, што меке, што тврде моћи.

Ето ти, а ко би рекао!? А сви смо, међутим, погрешно мислили да је потпуно обрнуто. Да су САД неприкосновено предводиле, а Европљани слиједили, уз повремена и појединачана искакања, која нису остала некажњена, док су посљедице пребацивали на терет других. Да су, напротив, цех плаћали баш ови потоњи, најбоље свједочи избјеглички цунами који потреса ЕУ. Произвело га је Арапско прољеће у режији САД, и то прије свега у Либији, гдје је Гадафи контролисао прилив економских миграната из ширег залеђа према Италији. Пошто су диктатора предали племенским “фановима демократије и људских права” на линчовање и преузели 160 милијарди долара већ раније блокираних у америчким банкама, милион избјеглица су послали у Европу. Зачудо, високо развијене и мало насељене, традиционално имигрантске САД, као и Канада и Аустралија, нису биле спремне да их превезу и приме изнад симболичне квоте. Или су мигранти баш жељели да пливају преко Медитерана и пјешаче преко Балкана право у Њемачку, која је као лидер ЕУ почела да опонира америчким санкцијама према Русији.

Но, занемаримо тај наивно неувјерљиви дио Обаминог интервјуа и фокусирајмо се на оно најбоље у њему. Било би превише очекивати од Обаме да се упита откуд уопште амерички војни авиони у борбеној акцији изнад Либије. Гадафи није напао САД нити било коју другу земљу у сусједству, а САД јесу Вијетнам, Кубу, Панаму, Никарагву, Авганистан, Ирак, Сирију и многе друге. Гадафи није прикривао тајно оружје, а САД демонстрирају како га имају. Гадафи није експлоатисао туђу нафту и гас, а САД то раде. Гадафи никоме није уводио економске санкције, а САД јесу СРЈ, Ирану, Русији.

Клинтоновог министра одбране Вилијема Перија, који се такође вајка да су ракетни системи НАТО-а на источним граница Пољске били понижавање и провоцирање Русије, цитирају као другу ласту која чини америчко прољеће. Али и Пери занемарује да су САД понижавале читав свијет и постале најомраженија нација широм планете, те да су управо америчке амбасаде у иностраним пријестоницама једине опасане бедемима као да се свугдје налазе на непријатељској територији. Од Обаме је сасвим довољно што је рекао да “САД више не могу да ублажавају патњу свугдје у свијету” јер сви добро знају шта то стварно значи и поздравиће Америку која више неће “хумано интервенисати” на свакој тачки планете ради “одбране своје националне безбједности”.

Иако су бивши Пери и одлазећи Обама, самокритички проговорили тек када су их Путин и Си Ђаопинг подјсетили да неће “21. вијек бити амерички”, не треба потцијенити чињенице које указују да “пад монопола моћи” може да најави морални оправак. Поука да “моћ квари, а апсолутна моћ апсолутно квари”, не односи се само на појединце него и на народе, не само на унутрашњу политику него и на међународне односе. И, наравно, не односи се само на САД него и на било ког будућег узурпатора глобалне моћи. Такође, не треба се радовати наглом паду америчке моћи, јер то може изазавати такве турбуленције у међународном политичком и економском поретку које за мале и нејаке могу бити још горе од “Pax Americana”. Поготово зато што САД и данас предњаче у наоружању, технологији, економији и на кормило може доћи неко са паролом “послије мене потоп”.

Фавориткиња Хилари Клинтон се залаже за појачано ангажовање у Сирији, говори о “незавршеном послу у Босни” и хвали се како је мужа наговорила да бомбардује итд. Затим, тврди да је “добила име по освајачу највишег врха на планети”, иако се родила неколико година прије него што се сер Едмунд попео на Монт Еверест, да се пробијала кроз унакрсну ватру на тузланском аеродрому двије године пошто је рат у БиХ завршен. Најзад, њена промоторка је Медлин Олбрајт. Нема шта, оличење једне нове и боље Америке која нема опасну амбицију да, милом или силом, предводи читав свијет.

46 гласовa