„Да би заштитиле Балкан од Владимира Путина, западне земље морају да схвате грешке које су направиле у југоисточној Европи и да их исправе прије него што то уради Кремљ“ – оцијенио је недавно амерички стручњак за безбједност и бивши аналитичар Националне безбједносне агенције (НСА). Џон Шиндлер је при томе мислио на Западни Балкан, а посебно на Босну. Он сматра да би било већ крајње вријеме да САД и ЕУ одустану од погрешне стратегије у Босни.

Такве повремене „испаде“ међу иначе унисоним западним ауторима, домаћи стручњаци обично процјењују као тзв. пуштање балона, односно необавезно тестирање како би реаговале национално-вјерске скупине на терену уколико би „међународна заједница“ окренула лист у БиХ. Отуда на Шиндлеров текст у „Њујорк обзерверу“ готово и није било домаћих реакција. Чини се да поменути текст можда ипак заслужује већу пажњу, барем из два разлога?

Прво, написао га је аутор изврсне књиге Несвети терор, којом се афирмисао као одличан познавоац и објективан аналитичар америчке промуслиманске политике у БиХ. И, друго, власник часописа „Њујорк обзервер“, у коме је објавио чланак, није нико други него Џаред Кушнер, Трампов зет и кључна личност у предсједничком кабинету.

Шиндлер истиче за српске аналитичаре општепознатe и већином прихваћенe истинe о БиХ. „Та оронула псеудодржава никада се није опоравила од катастрофе 1992-1995. (…) БиХ, какву су створили Американци у Дејтону, није функционалан облик владавине и никада то неће ни бити“.

Али, занимљиво, овај амерички аутор сматра да извор проблема потиче још из времена Титовог цртања унутрашњих граница комунистичке Југославије које нису поштовале територијално-етничку стварност. Тако он пише: „НАТО и ЕУ инсистирали су на очувању унутрашњих граница комунистичког режима, иако су представљале бирократски хир комунистичких функционера, а не етничку реалност (…) Маршал Тито је одржао Југославију на окупу комбинацијом харизме, политичког вјештине и врло непријатне тајне полиције, а НАТО и ЕУ не располажу ничим од тога.“

Чињеница је да је комунистичко руководство баш тако нацртало републичке и покрајинске границе, али је такође чињеница да је потом креирало и одговарајућу територијално-етничку реалност. Тек накнадно је формирало (признало) и македонску, и црногорску, и муслиманску нацију. А тај политички инжењеринг конструисања нових нација и република и покрајина, касније и са елементима државности, Титу није био проблем него рјешење. Са трансформацијом једног дијела српске у три нове нације и стврањем двије покрајине на територији Србије, он је поништио објективно пијемонтски статус највеће републике која је окупила остале, и најбројнијег народа који је створио обје Југославије. У конфедерацији уситњених чланица и ривалитету република и народа, он је био харизматични арбитар који је вјешто балансирао уз ослонац на компартију, армију и, послије Ранковића, на војну службу безбједности.

НАТО и ЕУ, заиста, како каже Шиндлер, „немају у рукама ништа од тога“. У Босни, по Дејтону, истина, влада протекторат УН, али Петрич и Ешдаун су злоупотребили ионако спорна диктаторска „бонска овлашћења“ да би централизовали БиХ и тиме само изазвали контраефекат. Босна је данас изнутра подјељенија и ближа распаду него ’92. Предратна етничка мјешавина (шара леопардове коже) ратом је трансформисана у три етнички једнобојна поља, а прогнаници и избјеглице се послије четврт вијека дефинитивно неће вратити на своја огњишта. Шиндлер и не помиње да је већ приликом цртања спорних унутрашњих граница у комунистичком врху било неодумица да ли да БиХ уопште буде република, или само трећа покрајина унутар Србије. А да ће „прије или касније, етничке границе на Балкану бити међународно признате као државне“, прогнозирао је још крајем рата Стивен Бург.

Шиндлер предлаже једноставно рјешење. „Будући да нико не може разумно да објасни зашто се комунистичке границе Србије могу мијењати, али границе БиХ не могу, нека се Република Српска придружи Србији, као што одавно жели. Етнички хрватским дијеловима земље, посебно у западној Херцеговини, требало би допустити да се придруже Хрватској. Од онога што остане од БиХ требало би направити нову државу.“

Све дјелује логично и сваком је блиско као једино природно рјешење, али … На Шиндлерово упозорења на парадокс – КиМ може да оде из Србије, а РС не може из БиХ, треба додати да за то нема не само разумног него ни било каквог званичног образложења. Суперсила у зениту наступала је по принципу може ми се – хоће ми се, и није имала потребу да се било коме правда. На питање новинарке НИН-а, познати амерички политиколог Норман Абрамович је својевремено лаконски цинично одговорио: „Сада је на дневном реду КиМ, а не РС.“ Била је то илустрација за тезу да се моћ манифестује и у одређивању дневног реда.

Роберт Купер, високи функционер ЕУ и „међународне заједнице“, дао је и „морално“ образложење за то. „Постмодерне државе (западноевропске и САД) треба да развијају и поштују стандарде у међусобним односима. Када се пак ради о предмодерним (у које сврстава и балканске), неопходно је поступати на начин на који се понашају и оне. То значи да је легитимно прибјегавати обманама, сили и свим другим расположивим средствима.“ Мета обмане „постмодерниста“ била су сва три народа у БиХ. Бошњацима је обећана централизована држава којом ће владати као већина, али је чекају већ 25 година. Србима су на потпис понудили Дејтонски устав (Анекс 4), али су га од првог дана опструисали. За Хрвате је Вашингтонским споразумом у замјену за Херцег-Босну била предвиђена конфедерација Федерације са Хрватском, али ни од тога ништа. Тадашњи Туђманов министар спољних послова Мате Гранић данас признаје да „од почетка није у то вјеровао и да је то била превара Хрвата у БиХ, али да су главну ријеч водиле САД“.

Са тим и таквим искуством са „међународном заједницом“ илити са САД треба читати наредне Шиндлерове редове. „Дејтон је био замишљен као краткорочно средство за крваве ране, али постао је трајан и непромјењив, иако га више нико у држави не жели таквог. Зато је вријеме да се Дејтон докрајчи.“ Ако докрајчивање Дејтонског споразума, како то предлаже Шиндлер, значи и разлаз народа у БиХ у три државе, онда је то једино природно рјешење. Али шта ако то докрајчивање Дејтона, како то и даље инсистирају САД, треба само да олакша даљу централизацију БиХ, од које Клинтон-Обамина постава у Стејт департменту не одустаје ни након доласка новог државног секретара Рекса Тилерсона?

Са истим резервама треба прочитати и Шиндлерове препоруке за Србију. „Београд треба да учини компромис и призна Косово као независну државу. Велика Албанија долази у сваком случају, и боље је да се то постигне на миран начин. Треба дозволити да се Косово припоји Албанији. Србији треба да припадне регион сјеверне Митровице, а Косову Прешевска долина“. Ако би слиједила Шиндлерову, по себи рационалну визију прекомпозиције Титових граница на Западном Балкану, Српској би се могло десити да се одрекне колике-толике заштите коју има у Дејтонском споразуму, и да заврши у унитарној БиХ. Србији пак да се одрекне Косова, а да се не прошири на српски дио БиХ, тј. Републику Српску.

Веза Шиндлеровог текста са породицом предсједника САД можда свједочи о Трамповом плану да послије 25 година политичког и другог јаловог насиља над Србима не само у Србији и Српској направи заокрет у америчкој политици у региону. Али, видјели смо да су његове позитивне иницијативе, бар за сада, ефикасно блокиране у конгресу од демократа и дијела републиканаца.

Иако се у пасусу цитираном на почетку нашег текста Шиндлер залаже да спорове на Балкану ријеши Трамп како их не би рјешавао Путин, он на крају свога текста пише: „Русија би сарађивала приликом цртања нових граница на Балкану уколико је Запад прихвати као равноправног партнера.“ То би ваљда требало да значи да би Русија била и гарант Србима да неће још једном бити преварени од САД. Али, срећу квари једна већ цитирана Шиндлерова реченица. „Велика Албанија долази у сваком случају, и боље је да се то постигне на миран начин“.

Ако „велика Албанија долази“, онда не долази сама од себе него пресудном америчком подршком Албанцима у Србији и Македонији, а ускоро и у Црној Гори.

Да то неће ићи на миран начин свједочи отпор Иванова и Груевског у Скопљу и македонског народа широм земље да прихвате тиранску платформу, као и истрајно одбијање Београда да и званично прихвати сецесију јужне покрајине. А у томе имају и подршку Русије.

Да ли оно Шиндлерово „да је боље на миран начин“ представља у ствари пријетњу да, ако не милом, биће силом и то, дакако, опет америчком? Уосталом није ли већ утврђено да су Трампови први сарадници Флин и Бенон, као промотери ненаметања режима и детанта са Русијом, потиснути – први из Беле куће, а други из Савјета за националну безбједност? У исто вријеме, успон у предсједничком кабинету остварио је Кушнер, који је са једне стране фамилијарно-политички везан за таста Трампа, а са друге, пословно-политички за финансијског мага и русофоба Ђерџа Шороша. И, преко њега, за Ротшилде, Рокфелере (иначе спонзоре Х. Клинтон), те друге моћнике који вуку конце у Савјету за спољну политику САД. Ако устреба, и мимо воље самог шефа државе

Зет Кушнер је човјек за везу између два табора. Одржава дискретне комуникације, смирује и једну и другу страну и гради закулисне компромисе. Зато нам слика о првом полугодишту Трампове владавине изгледа толико конфузна. Много је јасније да су Шиндлерова рјешења за Балкан потекла из тог политички контраверзног миљеа.

Прочитај без интернета:
21 глас