Даг Бендоу

Шокирајући европске лидере, новоизабрани председник Доналд Трамп је поновио своју оптужбу да је НАТО „застарео“. У праву је. САД су некад стварале војне савезе зарад унапређивања сопствене безбедности. Сада их, међутим, Вашингтон третира као друштвене организације, у које треба позвати сваку земљу, без обзира на њене квалификације.

Тако је било и када је прошле седмице Спољнополитички комитет америчког Сената гласао за пријем Црне Горе, чудновате али геополитички небитне балканске државе, у НАТО. Ако Сенат овај предлог буде усвојио у пуном заседању, Американци ће добити још једног суштински неупотребљивог одбрамбеног зависника, у овом случају једну корумпирану, дугогодишњу једнопартијску гангстерску државу. Нема шта – добар модел за будуће ширење алијансе.

НАТО је основан да би заштитио ратом разорену Западну Европу од совјетске опасности после краја Другог светског рата. Међутим, Двајт Ајзенхауер је упозорио против претварања алијансе у социјални програм, у којем ће Европљани постати заувек зависни од америчких одбрамбених субвенција. Авај, његови наследници га нису послушали, тако да данас имамо континент са већом популацијом и економијом него што је америчка, који шкртари на сопственој војсци, у исто време очекујући од Американаца да прискоче у помоћ када се појави и најмањи проблем. Ова алијанса под америчком доминацијом је заиста „застарела“.

Већ је било довољно лоше то што је Вашингтон осећао потребу да штити веће и богатије европске нације. Међутим, после краха Совјетског Савеза, НАТО се понашао као клуб за господу, у који је свака европска цивилизована држава желела да се учлани. Тако су у алијансу ушле државе бившег Варшавског уговора и бивше совјетске републике, ширећи алијансу до граница Русије. То је укључило и Пољску и балтичке републике, које су све суштински нерелевантне за безбедност остатка континента – а ове друге и практично неодбрањиве, бар по разумној цени, што су САД и други Европљани коначно почели да схватају.

Новији предлози да се и Грузија и Украјина приме у чланство су деловали као да је Вашингтон помало полудео. Ове две потенцијалне чланице не би ни мало допринеле одбрани Америке, али би зато са собом донеле потенцијалне сукобе са нуклеарно наоружаном Русијом. Обе би биле безбедносне црне рупе – представљале би скоро искључиво обавезу, без икаквих бенефиција. (Малобројне војне снаге које би оне понудиле за заблудне америчке интервенције у Авганистану и Ираку не би биле никаква компензација за сукобљавање са једном нуклеарном силом у њеном окружењу око интереса које она сматра виталним.)

И шта сада? Док би избацивање несмотрено примљених чланица, попут балтичких, било тешко изводљиво, Вашингтон би бар требало да престане да прима чланице које ништа ново не доприносе безбедности Америке.

Међутим, алијанса, чији је бирократски интерес да се стално шири, чак и науштрб стварне безбедности њених чланица, је позвала Црну Гору у чланство. То је земља-поштанска марка са популацијом једнаком једном америчком конгресном изборном округу. Црна Гора свакако заслужује да буде тема неке новеле, попут фиктивног Војводства Великог Фенвика из „Миша који је рикао“ (сатира о једној наводној алпској државици која објављује рат САД да би извукла корист од америчке великодушности према пораженим непријатељима, попут Немачке после Другог светског рата – прим. прев.). Али Подгорица не треба да буде део НАТО.

Спонзори Црне Горе су пробали да на брзину прогурају њено учлањење током последњег заседања одлазећег сазива Сената, али су их блокирали сенатор Ренд Пол (Републиканац из Кентакија) и други. Међутим, тема НАТО чланства се, попут негативца из хорор филмова Фредија Кругера (из хорор серијала „Страва у улици брестова“ – прим. прев.), поново вратила. Уобичајени јастребови из Сената поново покушали да ово квази-филмско војводство прогурају пре него што Доналд Трамп положи заклетву. Јер, забога, постоји шанса да ће он америчку безбедност претпоставити црногорској, и стопирати њихов покушај.

Шта је то што говори у прилог додавања Подгорице на подугачки списак америчке одбрамбене социјале? Фондација Херитиџ (утицајни неоконзервативни институт у Вашингтону – прим. прев.) је недавно објавила смехотресну студију: „Подршка пријему Црне Горе у НАТО би послала поруку јачине“. Да, уистину би било трагично када би САД и цели европски континент морали да се суоче са руским хордама без Црне Горе у својим редовима.

Ово војводство, тј. земља – има 2.080 људи под оружјем, за чији је транспорт потребно осам – избројте их, осам оклопних транспортера и седам оперативних хеликоптера. Међутим, генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг примећује да „Црна Гора поседује неке војне капацитете који су такође важни за НАТО“. Изгледа да су све ове године смањивања европских одбрамбених издатака ипак на крају имале последице, остављајући остатак Европе зависним од Подгорице!

Озбиљно – ако опстанак Запада зависи од учлањења Црне Горе у НАТО, онда сви треба да се склањамо у бункере. С друге стране, све нове одбрамбене капацитете које Црна Гора буде развила ће вероватно финансирати амерички порески обвезници. Ако Америка и Црна Гора буду заједно кренуле у освајање света, то ће бити само у склопу филмске фантазије, а не неког риалитија.

Постоји и аргумент да ће, ако је, пак, НАТО одбије, Велики Фенвик, тј. Црна Гора, можда понудити Русији поморску базу на Јадрану. Такав један несталан партнер би био врло несигуран војни савезник. А и није сасвим јасно шта би то инфериорна руска морнарица радила са таквом базом, која би, окружена чланицама НАТО, у водама којим доминирају чланице НАТО, била још мање брањива од балтичких држава.

Ако није војно употребљива, има ли и једног другог разлога за пријем Подгорице у НАТО? Прошле године је помоћник министра одбране САД Мајкл Р. Карпентер сведочио (пред америчким Конгресом – прим. прев.) да Црна Гора дели алијансине „вредности демократије, индивидуалних слобода и владавине права“, што је представљало непланирану комичну представу. Шта год биле врлине Подгорице, представљање оног најбољег што Запад има да понуди свакако не спада међу њих.

На пример, прошле године је организација „Фридом хаус“ оценила Црну Гору као тек „делимично слободну“ у домену политичких права и грађанских слобода, с тим што је тенденција била силазна. Поготово су страдале грађанске слободе, „услед ограничавања слободе мирног окупљања“. Такође је постојала забринутост „за независност судства и јавних медија, заједно са бројним неуспелим судским процесима за раније нападе на запослене у медијима“. Уз то, „Фридом хаус“ помиње и „посредну цензуру“. Корупција је озбиљан проблем, међутим „НВО који истражују корупцију или критикују власт су суочени са притисцима“.

У свом извештају за 2015/2016. Амнести интернешнал пише: „Настављени су напади на независне медије и новинаре: мали број њихових починилаца је приведен правди. Полиција је користила прекомерну силу током масовних протеста које су организовале опозиционе странке“. Такође је било незаконитог надзора над НВО које су критичне према властима.

Коначно, Стејт департмент је прошле године објавио извештај на 42 странице на тему црногорског поштовања људских права. И, док има пуно земаља које су горе, Црна Гора свакако није у врху демократских достигнућа.

Извештај Стејт департмента је констатовао „гласачке неправилности и партијско-државну спрегу која подрива поверење јавности“. Корупција је широко распрострањена, „одликује је некажњивост, политичко фаворизовање, непотизам, и селективно гоњење политичких и друштвених противника“. Погоршавају се услови за новинаре. „Такође је било званичних и полузваничних напада на лидере невладиних организација у медијима које контролишу власти.“ Мањине су биле изложене „дискриминацији и друштвеном насиљу“. И, најзад, како се примећује у извештају Стејт департмента: „Остали проблеми везани за људска права укључују некажњивост ратних злочина, малтретирање притвореника од стране полиције, претрпани и оронули затвори и притворске јединице, кршење права на мирно окупљање,“ и др.

Авај, Црна Гора је стекла репутацију „мафијашке државе“. Аналитичар Џејмс Надо (James Nadeau) пише да дугогодишњи премијер Мило Ђукановић, који се повукао после прошлих избора али је остао утицајан, има „дуг историјат коруптивне и криминалне активности“. Неки неугодни посматрачи га називају „Господин десет посто“.

Одлазећи из Беле куће, председник Барак Обама тврди да би пријем Подгорице „показао другим земљама Балкана и шире да врата НАТО остају отворена“. Искрено, ово је глупа порука, која није у складу са америчком безбедношћу. Балкан је небитан за америчку безбедност и само посредно битан за заштиту Европе. Европски народи су много забринутији због прилива миграната преко Балкана него због могућег обнављања недавних мржњи. Ионако су балкански ратови увек били више ствар трагичности него безбедности. С обзиром да Америка не треба да прихвати Босну, Косово, Македонију и Србију као своје одбрамбене зависнике, нема разлога за слање поруке да су врата чланства отворена.

Уместо тога, Вашингтон треба да објави крај јефтине европске вожње и да САД неће више примати нове државе у НАТО онако како већина људи гомила пријатеље на Фејсбуку. Колико год Црна Гора била привлачна филмској индустрији – она је била локација за снимање нове верзије „Касино ројала“ у склопу серијала о Џејмсу Бонду – Подгорици треба поручити да се усредсреди на решавање својих домаћих послова и припреме за пријем у Европску унију.

Највероватније је да Обамина администрација користи Црну Гору као адут против Москве. По Карпентеровим речима: „Чланство Црне Горе у НАТО ће представљати снажан прекор за малигни утицај Русије на Западном Балкану и показати да ниједна земља не поседује вето на одлуке НАТО да прими нове државе“.

У стварности, пријем Црне Горе је губитничка комбинација за Запад. Он је са војног становишта смешан, и не би унапредио америчке или НАТО капацитете. Свакако се руске војне снаге не би узрујале.

Међутим, овај предложени потез показује наставак непријатељства према Москви. То неће учинити Америку безбеднијом. Штавише, истинска је лудост за Вашингтон да привидно оправдава безбедносну забринутост силе за коју званичници тврде да прети да науди Америци и Европи.

Доналд Трамп је исправно описао НАТО као „застарелим“ и критиковао Европљане који би да се и даље јефтино возе. Сенат треба да одоли неоконзервативној журби да угуши дебату и омогући новој администрацији да поново размотри црногорско чланство.

Америчком народу је у Вашингтону очајнички потребан неко коме је стало до његове одбране, уместо неко ко га тера да перманентно штити друге нације, поготово оне које неће да се потруде око сопствене одбране. Трансатлантска алијанса не треба да укључи балканског миша.

 ____________________________________________________________________________________

Даг Бендоу је виши сарадник института „Cato“ у Вашингтону. Бивши је специјални помоћник председника Роналда Регана. Такође је виши сарадник за Међународи верски прогон у Институту за религију и јавну политику. Аутор је и приређивач бројних књига (Foreign Follies: America’s New Global Empire, The Politics of Plunder: Misgovernment in Washington, and Beyond Good Intentions: A Biblical View of Politics). Дипломирао је на Флорида стејт универзитету и Правном факултету Стенфорд универзитета.

ПРЕВОД ФСК

Извор: часопис „Форбс“:


www.forbes.com/sites/dougbandow/2017/01/16/will-senate-sacrifice-u-s-security-for-benefit-of-balkan-mouse-montenegro-doesnt-belong-in-nato/#5387fb51f3e6

23 гласa