Конфузна судска одлука. Уочи обележавања 22. годишњице масовног ратног злочина у Сребреници, холандски Апелациони суд одлучио је (крајем јуна 2017) да је Холандија „делимично одговорна“ (30 одсто) за смрт око три стотине Сребреничана који су у јулу 1995. спас од ратних дејстава у збегу покушали пронаћи у бази Уједињних нација  у Поточарима поред Сребренице, која је била под окриљем холандског батаљона, а из које су 13. јула истерани. Реч је о својеврсном међународном судском изузетку да је нека држава окривљена  због деловања (чињења или нечињења?) својих држављана у мировној мисији ОУН, који уживају имунитет од кривичног гоњења (Удружења жртава тужила су по истом основу и ОУН, али су судови утврдили да ту постоји имунитет). Коментаришући поменути судски изузетак, бивши посланик немачких демохришћана (ЦДУ) Штефан Шварц изјавио је: „Одговорност за Сребреницу сноси цела Европа, па и Немачка, као и немачка влада, а стално сваљивање кривице на Холанђане је јевтин изговор. Најкасније након Горажда, које је нападнуто годину дана раније…, међународна заједница је морала да зна да може да дође до злочина“ (“Српски телеграф“, Београд, 27. јун 2017, стр. 13.).  У вези с наведеним, подсетимо се да почетком марта (2017) док је трајао дипломатски „рат“ између Холандије и Турске због одбијања холандске владе да турским званичницима дозволи да митингују у Ротердаму, шеф дописништва турске државне телевизије (ТРТ) из Њујорка Кахраман Халишчелик на твитеру  написао да се злочин у Сребреници догодио зато што су „Холанђани желели да очисте Европу од муслимана“, а председник Турске Реџеп Тајип Ердоган је оптужио Холандију да холандски батаљон мировних снага ОУН није успео да заштити “хиљаде муслимана“ убијених у Сребреници. Холандски премијер Марк Руте је одбацио такву оптужбу, рекавши: “То је одвратна историјска лаж“ (С.Р.: Улога Сребренице у „рату“ Холандије и Турске, „Политика“, Београд, 13. март 2017, стр. 3.).

Дилема. Евидентно, поменуте чињенице изазивају многе недоумице. Њихово  извориште пре свега је по основу недовољно јасне одговорности припадника и снага одређене државе који под заставом ОУН извршавају одређену мировну операцију. Као и у унутрашњем праву, тако и у међународном кривичном праву је општеприхваћено начело индивидуалне (личне) кривичне одговорности за учињено кривично дело. Међутим, у теорији су опречни ставови о томе да ли за учињена међународна кривична дела треба да одговара и држава – као колективитет (Сершић. М.: Међународни злочини држава, Зборник Правног факултета у Загребу, 6, 1999, стр. 731-750.). Реч је о спорном питању, јер се међународна кривична дела најчешће врше за време рата, оружаног сукоба или окупације који се предузимају у име  и за рачун неке државе. Ради ефикасног суочавања са могућим злочиначким деловањем неке државе или недржавног актера у конкретној конфликтној ситуацији,  ОУН има релативно широка овлашћења, укључујући и предузимање мирових операција ради очувања мира, спречавања сукоба, успостављања мира, наметања мира или послератне изградње мира.. У ту сврху, Савет безбедности (СБ) ОУН може одлучити (усвојити Резолуцију)  да формира и ангажује војне ефективе под заставом УН (тзв. плави шлемови), чију организацију (јачина и командовање) и надлежности (мандат) прецизно регулише. Војне снаге у мировним операцијама ОУН могу бити организоване као војни посматрачи и војне јединице и да извршавају  разноврсне задатке: посматрање и надгледање…, надгледање поштовања људских права… заштита цивила (када једна или више страна у сукобу крше договор и угрожавају безбедност људи на контролисаном терену) и др. Војне јединице су специфична врста наоружаних људи које се формирају од националних контингената држава и које се, по Резолуцији СБ ОУН, упућују у мировне мисије. Њихова величина, састав и потенцијална ефикасност зависе од врсте задатка на који се упућују. Посебно је важно да њихово командовање карактерише неутралност у односу на сукобљене стране,  објективност, поштовање међународног хуманитарног права  и одговорност за чињење и нечињење. Генерални секретар ОУН надзире рад снага мировних мисија и према потреби, предлаже корекцију њиховог мандата.

Мировна операција ОУН  за Југославију. У Уједињеним нацијама „случај Југославије“ стављен је први ут на дневни ред  Савета безбедности, 25. септембра 1991. године. Од тада је он разматран у више наврата,  на основу глава  VI, VII и VIII Повеље ОУН, односно СБ донео је бројне резолуције ради стварања услова за мир и безбедност. Резолуцијом 743, 21. фебруара 1992, одлучио је да оснује, снаге за заштиту УН (УНПРОФОР) за Југославију,  Резолуцијом 762, 30. јуна 1992, успоставио је „ружичасте (заштићене) зоне„  у Хрватској, Резолуцијом 770, 13. августа 1992,  проширио је хуманитарне надлежности УНПРОФОР-а на територији Босне и Херцеговине (БиХ), Резолуцијом 776, 19. септембра 1992, проширио је мандат и снаге УНПРОФОР-а у БиХ, Резолуцијом 824, 6. маја 1993, успоставио  је безбедносне зоне (Сарајево, Тузла, Жепа, Горажде, Бихаћ и Сребреница)  у БиХ под заштитом УНПРОФОР-а итд.

У Резолуцији о успостављању „безбедности у заштитним зонама БиХ“, између осталог, наложено је да „све инволвиране стране треба да  третирају зоне безбедности без оружаних напада и других непријатељских аката“, што је, у крајњем, подразумевало да те зоне буду демилитаризоване. Смишљено или случајно, успостављању поменутих „зона“ у БиХ, претходила је одлука СБ ОУН, односно Резолуцијом 808, 22. фебруара 1993, основан је Међународни суд за кривично гоњење лица одговорних за озбиљна кршења међународног хуманитарног права извршених на територији бивше Југославије од 1991. године. Овим, створени су услови да буде санкционисан  сваки учинилац кривичног дела – држављанин бивше Југославије или новоуспостављених држава на тлу Југославије или страни држављанин, независно од тога да ли се приватно или службено нашао на том простору или је деловао са извесне удаљености из ваздушног, поморског или копненог простора ка (на) том простору. Имајући у виду констатовано, не би смела да постоји никаква дилема о кривичној одговорности припадника и састава мировне мисије на тлу Југославије, наравно, уколико су чињењем или нечињењем извршили или саучествовали у извршењу кривичног дела. Насупрот томе, догодило се да су пред поменутим Међународним кривичним судом за бившу Југославију у Хагу искључиво санкционисани некадашњи Југословени, док је изостала  командна одговорност тзв. плавих шлемова за многа дешавања. Парадокс је утолико већи, што су поједине особе у ланцу њиховог командовања биле сведоци оптужбе/одбране осумњиченим лицима за ратне злочине на тлу бивше Југославије.

Сребреница – не безбедносна, већ ратна зона. „Пошто су Срби без тешкоћа (11. јула 1995.) освојили Сребреницу, муслиманску енклаву под заштитом трупа УН, о чему је Запад унапред био обавештен, холандски плави шлемови збратимили су се са Србима, те су мирно посматрали како затечене мушкарце одвајају од осталог становништва Сребренице. Тврди се да су их Срби, нешто касније, скоро све стрељали, њих неколико хиљада“ (Der Spiegel, 2. jul 2001, 136). Као доказ послужила је фотографија масовне гробнице у Сребреници коју су 13. марта 2000. године показали српском генералу Крстићу, а затим га оптужили за смрт 8.000 људи. Генерал Крстић осуђен је у Хагу на 46 година затвора.

Међутим, многи докази демантују верзију догађаја у Сребреници. Због ограниченог простора, осврћемо се само на сазнања која је изнео португалски генерал  Карлос Мартинс Бранко, који  од 1994. до 1996. године је обављао дужност заменика шефа мисије војних посматрача УН за Хрватску и БиХ (Global Research, ca, 20. April 2004, Courtesu Nico Varkevisser  и мемоари „Рат на Балкану“, 2007). Мартинс Бранку су чињенице са терена достављали  компетентни обавештајни органи, које је он прослеђивао команди Посматрачке мисије УН  у Загребу. На основу тих доказа, он сматра да нема сумње да се у Сребреници није догодио геноцид  јер није постојао предумишљај.

„Мислим да су Срби желели да освоје Сребреницу и да натерају босанске муслимане да је напусте, а не да их масакрирају. Нема места сумњи да је најмање 2.000 муслимана погинуло у борби против српске војске која се одликовала бољом борбеном спремношћу и бољом командом. Међутим, важно је одговорити на питање: КАДА се то догодило?“, констатује Бранко и још наводи да се расправа о Сребреници не може се ограничити на геноцид и масовне гробнице, и, да с тим у вези треба имати у виду историјску позадину која је до тога довела „Безбедносне зоне не само да нису биле демилитаризоване, како се тврдило, већ су биле пуне тешко наоружаних војника. Сребреница није била демилитаризована, муслимани су редовно нападали околна српска села; последица тих напада је велики број жртава међу српским становништвом итд.“.  Овај високопозиционирани члан војних посматрача УН за БиХ истиче да је код Војске Републике Српске постојала геноцидна намера, затворила би сребреничку енклаву тако да нико не би могао да побегне. Уместо тога, нападом из два правца, оставила је коридоре за повлачење и наглашава да не би испланирала превоз за 17.000 жена, деце и стараца, 12. и 13. јула, од којих су многи отишли на територију коју је контролисала тзв. Армија БиХ, али и у Србију, где су провели неколико година као избеглице.

Одговорност холандског батаљона УНПРОФОР-а?  Констатација немачког посланика Штефана Шварца да  одговорност за Сребреницу сноси цела Европа и међународна заједница аргументовано указује на  могуће правце трагања за идентификацију истинског кривца за оно што се догађало пре и после 11. јула 1995. године  у тој безбедносној зони ОУН у БиХ. На такав правац истраживања (трагање за кривцем) указује и писање холандског листа „Алгемајне дагблад“ након првостепене пресуде холандског суда 2014. године, који, у оквиру наслова „Холандија мора позвати САД на разјашњење“,  између осталог, навео да су САД, Француска и Велика Британија, у лето 1995. тајним споразумом ускратили обећану ваздушну подршку холандском батаљону у Сребреници, која је од 1993. била заштићена зона ОУН, поверена Холандији, као демилитаризована зона. „Речено им је да долазе у безбедну зону, а зона не само да није била демилитаризована, него су стално долазили и нови контингенти оружја… Муслиманска војска је редовно провоцирала српске снаге, нападали су њихова места и убијали српске цивиле и често се дешавало да нападају са положаја у непосредној близини холандских војника како Срби не би могли да одговоре“, пише у извештају професора Ханса Бломе направљеном по захтеву холандске владе.

Најзад,  с тим у вези, врло важно је имати на уму извештај обима 200 страница под насловом „Сребреница и политика ратних злочина“ (Srebrenica and Politics of Wars Crimes) истраживачке групе Srebrenica Research Group презентованог 11. јула 2005. у згради ОУН у Њујорку, који су поднели Фили Корвин, главни стручњак ОУН за координацију и цивилна питања, и Карлос Мартинс Бранко, који је испитивао војне посматраче ОУН  из Сребренице. Реч је о извештају који потпуно побија званичну верзију догађаја у случају Сребреница и износи непобитне доказе да се она заснива на дезинформацијама и манипулацији. Тако, на пример, наводи се да Сребреница није била демилитаризована;  Насер Орић, командант муслиманских снага (5.500 војника 28. дивизије) показао је Џону Помфрету, извештачу за The Washington Post, и Билу Шилеру, извештачу за Toronto Star, видео траке које приказују како његови војници масакрирају становништво околних српских села; изјава команданта УНПРОФОР-а, генерала Филипа Моријона да је Насер Орић „радио према политичким инструкцијама из Сарајева“; поставља питање зашто ad hoc Трибунал за бившу Југославију и поред тако  детаљних доказа којима су располагале ОУН већ 1993, оптужио Насера Орића тек 2002. године, и то само за малтретирање затвореника, односно тврди да се систематско масакрирање српског становништва у пределу западно од Дрине, очигледно не сматра „злочином против човечности“ и низ других чињеница.

Преиспитивање командне одговорности мировних мисија ОУН. Довођењем у везу консултованих чињеница и недавне правоснажне пресуде холандског суда  о поступању холандског батаљона УНПРОФОР-а у Сребреници,  основано је тврдити да постоји неодложна потреба  за преиспитивањем  мандата и посебно, командне одговорности мировних мисија ОУН. С тим у вези, пре свега треба поћи од чињенице да постојање  политичке и грађанске одговорности државе произилази из незаконитог деловања њених органа и појединаца (логично је да ту спадају и њене снаге ангажоване под заставом ОУН, нап.аут.). Стога, у правној теорији се помиње низ разлога који оправдавају  увођење кривичне одговорности државе за међународна кривична дела (злочин против мира, ратни злочин, геноцид и злочин против човечности), међутим, на данашњем степену развоја међународне заједнице, такав облик одговорности није прихваћен.  Основне карактеристике међународних кривичних дела у ужем смислу у правној теорији су следеће: „1) њихово извршење повлачи кривичну одговорност појединаца као њихових извршилаца или саучесника, односно  надређених лица (по основу командне одговорности) и међународноправну одговорност државе; 2) међународним злочинима се крше основна (темељна) људска права…; 3) међународни злочини у погледу кривичног гоњења и кажњавања не застаревају и 4) опште међународно право намеће обавезу државама да не крше основне норме које забрањују њихово вршење као обавезу erga omnes (Деган,Ђ.В. и Павишић, Б.: Међународно казнено право, Загреб, 2005, стр. 186-187.).

Римски статут Међународног кривичног суда (Сјекавица, М.: Стални међународни казнени суд, Правник, Загреб, број 1/20002, стр. 73-87) посвећује читав члан 28. одговорности командујућих и других претпостављених лица. У том смислу, војни командант или лице које руководи неким саставом (војни, цивилни, паравојни) кривично одговара за међународна кривична дела која су извршиле снаге под његовом командом и контролом због његове грешке у спровођењу контроле над тим снагама (1) када је знао или, захваљујући околностима, требало да зна да његове снаге извршавају или су спремне да започну са извршавањем таквог злочина или (2)  када није предузео све неопходне и разумне мере у својој могућности да спречи извршење тих злочина или да преда ствар властима надлежним за вођење кривичног поступка.

Без намере да се опредељујемо за утврђену „делимичну одговорност“ холандског батаљона УНПРОФОР-а, односно Холандије  за смрт 300 Сребреничана 1995. године, узимањем у обзир операционализоване командне одговорности, потенцирамо само нека питања и чињенице. Прво, треба имати на уму да је командант  УНПРОФОР-а за бившу Југославију био први надређени команданту  холандског батаљона, од кога је примао наређења за извршење задатака (заштита безбедносне зоне Сребреница). Истовремено, командант холандског батаљона је несумњиво одржавао везу са начелником Генералштаба холандске војске, којег је извештавао о додељеној мисији. Друго, командант холандског батаљона је према уобичајеној процедури дневно и периодично извештавао команданта УНПРОФОР-а о догађајима и стању у Сребреници (дотични извештаји се свакако налазе у архивском фонду ОУН). Анализом садржаја тих извештаја могло би се установити да ли је објективно извештавао, односно да ли је на пример, упозораво да Сребреница није демилитаризована, да муслиманске снаге врше систематске нападе на српске снаге и убијау српске цивиле у околини Сребренице итд. Уколико није о томе извештавао (прикривао постојеће стање), у том случају, несумњива је  његова командна одговорност. Уколико је пак објективно извештавао, важно је установити шта је предлагао команданту УНПРОФОР-а ради демилитаризације Сребренице и какве је одговоре добијао. На основу тога, такође би могла  бити утврђена његова одговорност. Треће, анализом укупне комуникације између команданта холандског батаљона у Сребреници и команданта УНПРОФОР.а, могло би се утврдити да ли је холандски командант  предвиђао да ће наступити критичан тренутак опстанка Сребренице као зоне под заштитом ОУН и како је објашњавао ангажовање његовог батаљона у таквој ситуацији. Уколико је због неспособности или свесно прецењивао могућности сопствених снага, али упркос томе није захтевао ојачавање или повлачење  батаљона из Сребренице, биће несумњива његова одговорност. Четврто, командант УНПРОФОР-а је осим извештаја команданта холандског батаљона у Сребреници, примао извештаје и од других састава УНПРОФОР-а, посебно обавештајне извештаје и извешатје војних посматрача.  То значи да је имао далеко веће могућности за остваривање увида  у стање  свих безбедносних зона БиХ  под заштитом ОУН и следствено томе, да предузима адекватне мере. Уколико, у вези с наведеним није био неутралан и објективан, несумњива је његова командна одговорност, наравно, не само за оно што се догодило у Сребреници после 11. јула 1995, него за сва догађања претходних  година.   Пето, командант УНПРОФОР-а је уобичајено извештавао Генералног секретара ОУН о стању на терену (активностима сукобљених страна у БиХ). Стога, анализом дотичних извештаја могла би бити установљена његова и/или одговорност   Генералног секретара ОУН за догађаје у Сребреници. Шесто,  с обзиром на то да је ad hoc Трибунал за бившу Југославију овлашћен да кривично гони сва лица која су прекршила  међународно хуманитарно право на територији бивше Југославије, уколико је неки припадник  УНПРОФОР-а учинио међународно кривично дело, искрсава логично питање: зашто такво лице не може бити процесуирано пред овим међународним судом? У ствари, ово питање, с једне стране, указује на  правну конфузију процеса доношења одлука о мировним операцијама ОУН, и са друге стране, сумњичаво превентивно амнестирање припадника и састава мировних мисија под заставом ОУН за извршено међународнмо кривично дело на терену. Без обзира на то што евентуални извршилац (појединац или контингент снага ОУН) кривичног дела на терену подлеже кривичној одговорности у  матичној држави, питање одговорности за стање на терену где се одвија мировна мисија ОУН није адекватно регулисано. Зато, неопходно је његово темељно преиспитивање. Наиме, холандски суд је  утврдио „делимичну одговорност“ Холандије за смрт 300 Сребреничана  1995. године, међутим, из непознатих разлога, није истражио врсту одговорности Холандије за смрт (масакрирање) више стотина српских цивила у околини Сребренице од стране муслиманских снага, а њен батаљон имао је обавезу да спречи њихово убијање.

12 гласa