У недавном интервјуу београдској „Политици“ српски члан Предсједништва БиХ обрадовао је оцјеном да је са предсједником РС сагласан у циљевима и да су им само методи различити. Уз изразе јединства у вези с пописом и референдумом о датуму дана РС итд. као примјер разилажења навео је однос према „трећем ентитету“. Док Додик подржава обнову хрватске републике Херцег-Босне уз нос Бошњацима, Иванић сматра да се уопште не треба мијешати у комшијске свађе и препустити им да их сами рјешавају. Ко је у праву?

Трећи ентитет је и „Херцег-Босна“ и „Бошњакистан“

Прије свега синтагма „трећи ентитет“ доводи до збуњујуће игре ријечи. Када год се помене, увијек сви мисле на хрватски, а никад нико на бошњачки ентитет, иако би тај дио БиХ, малициозно називан „Муслиманија“ или „Бошњакистан“, аутоматски настао од остатака Федерације БиХ. Другим ријечима, не може једно, а да истовремено не буде и друго. Међутим, Хрвати траже засебан ентитет, а Бошњаци не. Хрвати се двије деценије, са паузама, боре за обнову своје ратом настале и Вашингтонским споразумом нестале Херцег-Босне, док Бошњаци свој евентуални ентитет одавно и не помињу. 

Стари Изетбеговић је само у неколико наврата јавно говорио о бошњачком ентитету. Први пут на једном од предизборних митинга када је рекао да ће „Муслимани узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“. Затим је Кутиљерову тродјелну БиХ био и потписао у Лисабону, а рјешење „један кроз три“ било је основа територијалне подјеле и у свим каснијим мировним плановима прије Дејтонског. У више својих интервјуа, искрено или не, рекао је да „нема Босне ако је Срби неће“. Најзад, крајем 1993, на ивици капитулације тзв. АБиХ, на Радио Сарајеву је рекао да „муслимански борци не гину за неку апстрактну идеју БиХ, него за опстанак свога народа“, а сународници су га подржали графитима по зидовима сарајевских зграда: „Потпиши Алија, нек је наша па макар ко авлија“.

Муслимани за „Муслиманију“, Бошњаци хоће читаву Босну 

Негдје у то вријеме Бошњачки сабор, упркос Алијином увјеравању да САД неће војно интервенисати јер Клинтон тражи 5000 муслиманских жртава да би анимирао америчку јавност, већином је био за то да Муслимани, нетом преименовани у Бошњаке, наставе борбу за јединствену БиХ. Од тада до данас и сваки помен бошњачког ентитета од својих доживљавају као националну издају, а од других као увреду. СДА, наводно, никад није ни била национална партија, све бошњачке странке су против националних торова и сви Бошњаци боре се за грађанску државу. При томе себе називају темељним народом у Босни иако су се у њој посљедњи појавили, свој национални језик називају босанским умјесто бошњачким, тврде да су једини бранили БиХ као да Срби и Хрвати нису бранили своје дијелове, пописном подвалом хоће да покажу да су натполовична већина, те тако недвосмислено откривају своје хегемонистичке амбиције. Шта хоће друга два уставно равноправна народа није их брига, а тако се не може градити ни конфедерација или унија, а поготово нешто чвршће од тога.

Напослијетку ни унитарна БиХ, ни ентитет

Вашингтонским споразумом Херцег-Босна је укинута, а Бошњаци нису добили ни јединствену Босну, ни свој ентитет, него Бошњачко-хрватску федерацију на половини територије БиХ, којом су обострано незадовољни. Хрвате су тим споразумом преварили да ће Федерација касније ући у конфедерацију са Хрватском, а Бошњаке у Дејтону, кришом, да ће РС накнадно бити укинута. Тако је на обманама два народа настала ФБиХ у којој Бошњаци, као знатно бројнији, хоће да доминирају, а Хрвати да се у њој заштите ентитетском аутономијом. Ако домаћинима и креаторима и Вашингтонског и Дејтонског споразума одговара таква нестабилна, јер конфликтна и запаљива ФБиХ и БиХ, домицилним народима сигурно не. Зато је заинтересованост Републике Српске за збивања у другом ентитету сасвим природна. Питање је само да ли треба да буде активна или пасивна …

Боље је само сеирити са дистанце

Бојазан Младена Иванића да би петљање у комшијске свађе могло Српској да се обије о главу потиче из једног ранијег неформалног разговора са Златком Лагумџијом. Када је ондашњи премијер РС набацио питање трећег ентитета, његов сарајевски колега, на мјесту предсједника Савјета министара БиХ, узвратио је питањем: „Колико територије би Српска била спремна да уступи Хрватима да формирају трећи ентитет?“ Од тада Иванић зазире од ове теме и сматра да би било најмудрије да Срби са дистанце посматрају како се антисрпски савезници међусобно гложе. Опасности од територијалних захтјева према РС, међутим, реално нема. Бошњаци резолутно одбијају „трећи ентитет“, не само као хрватски него и као свој, али не због дефицита територије. На основу бројчане предности, демографске експанзије и цурења Хрвата, они Федерацију сматрају перспективно свакако више или мање својом и једину препреку виде у постојању РС. Зато територијалне компензације никад и не траже званично, изван неформалних ћаскања Младена и Златка.

Или је боље непријатељ мање

Додик, напротив, сматра да је и паметније и принципијелније да подржи Хрвате да и они, баш као и Срби, а посљедично и Бошњаци, добију своје парче Босне и да се тако отклони хронично дестабилизујућа асиметрија БиХ – „три народа у два ентитета“. Најзад, Српска је на тај начин у Федерацији добила једног непријатеља мање. На тој основи Додик је успоставио интензивну сарадњу са Драганом Човићем и пружио му снажну и ефикасну подршку када се овај био нашао у информативној и политичкој блокади Сарајева. Међутим, када је приликом формирања власти у заједничким органима требало да узврати, лидер ХДЗ за БиХ је под притисцима спољног фактора и загребачке централе странке, ипак прихватио да посланици СДС, иако малобројнији од СНСД-ових, буду укључени у већину. Иванић је Додику спочитнуо и ружну изјаву бискупа Комарице и још гори потез хадезеовца Векића, као доказ хрватске нелојалности. Све у свему, као што је Иванић, показало се поводом пописа, испао наиван у сарадњи са Изетбеговићем, тако је исто прошао и Додик у сарадњи са Човићем. Ни, један другом то не пропуштају да припомену, чак и кад су, као сада, у добрим односима.

Домаће обмане и наивности, или даљинско управљање

Узрок двоструке обмане ипак треба прије свега тражити у манипулацијама „међународне заједнице“. Споља подстицани грађански рат у БиХ имао је, поред осталог, за циљ да Муслимане удружи са Хрватима против Срба. Када је логика националног конфликта сугерисала да је једино рјешење да сваки од три народа заокружи свој дио БиХ, неизбјежно је дошло и до распада муслиманско-хрватског ратног савеза. Али, САД и Њемачка су пожуриле да их Вашингтонским споразумом не само помире и обнове њихово савезништво него и да их утјерају у заједнички ентитет. Када је Анте Јелавић 2000-те одржао референдум о хрватској самоуправи, високи представник га је прогласио илегалним, а његова полиција је упала у Херцеговачку банку и однијела финансијску основу за обнову Херцег-Босне. Неуспјех Драгана Човића само је потврдио да су Хрвати, јаловом упорношћу Вашингтона и Ватикана, још увијек осуђени да неравноправно дијеле ентитет са Бошњацима.

Зашто је Фикрет Абдић протјеран 

Напротив, подухват Фикрета Абдића на челу АПЗБ да успостави сепаратни мир и сарадњу са Србима био је промптно споља миниран. Чињеница да је према резултатима избора из 1990. био много популарнији и национално-вјерски неупоредиво умјеренији од Алије Изетбеговића, није му помогла. Бизнисмен, менаџер, технократа и уз то харизматични лидер, Бабо је по свему био отјеловљење особина које је преферирао Запад и био богом дан да га подрже да преузме палицу од исламисте Алије, који је губио на три фронта. Ипак, подржана америчким оружјем и логистиком, те хрватским снагама, Алијина Армија БиХ остварила је своју једину ратну побједу против својих сународника у Цазинској крајини, а Абдић прогнан као издајник и четник.

У очима исламофобног Запада муслимани никако не смију остати сами, а Срби и, поготово, Хрвати биће и даље таоци такве политике. Како недавно рече Стивен Мајер, политика САД у БиХ неће се мијењати, како минулих 25 година тако и у наредних још толико, поготово ако наредних осам година у Бијелој кући засједне Хилари Клинтон.

У сусрет изборима за Бијелу кућу

Она ће се бавити „недовршеним пословима у Босни“, а Срби, Хрвати и Бошњаци мораће да сачекају док мајстори за „замрзнуте конфликте“ не оду да би могли сами да ријеше своје проблеме. Њима се изгледа још не жури, а нама се ваља наоружати стрпљењем у одржавању перманентне националне мобилизације, уз ослонац на Србију, Русију, Кину и самосталнију ЕУ. Важно је да Додик и Иванић до тада сачувају јединство и опстанак Републике Српске. А да ли ће у међувремену да заузимају страну у сукобима у Федерацији, или само да сеире преко ентитетског плота, готово да је свеједно.

15 гласовa