Шта је циљ серије бесмислених сарајевских пријава и оптужби против предсједника Српске. Да ли је већ годину раније завладала паника због његовог врло вјероватног шестомјесечног предсједавања ионако ровитом БиХ?

Милорад Додик је ономад у Братунцу рекао да су „повратак Бошњака у Подриње финансирале исламске хуманитарне организације повезане са тероризмом које планирају окупацију овог простора“, а Изетбеговић га је одмах пријавио тужилаштву БиХ да „плаши повратнике“! Одавно је познато да су терористички кампови и мобилизација за ИД у Босни финансирани управо преко „исламских хуманитарних организација“, али испада да није проблем што је Додик упозорио на то, него што је његова изјава могла да препадне повратнике па да опет оду у избјеглиштво.

Након четврт вијека ко се није вратио – неће ни доћи, а ко се јесте – остаће. Српска је вратила 99 одсто некретнина, тј. више него Федерација, а попис је егзактно показао да је више Срба протјерано из већег него несрба из мањег ентитета. Прича о „повратку на огњишта“ неких локалних исламских поглавара који фантазирају како би повратком муслимана у РС, али без повратка Срба у Федерацију (Сарајево, Мостар, Тузлу, Зеницу), цијела Босна постала Бошњачка – заиста је послије 25 година депласирана. Даља расправа могла би се протегнути на вријеме уочи напада Аустроугарске на Србију када су шуцкори (муслиманска милиција) за рачун Беча са лијеве обале Дрине превентивно раселили десетину хиљада Срба као потенцијалну пету колону. Нико се данас и не пита да ли су се ти Срби послије Великог рата вратили из унутрашњости Босне или из Србије на стара огњишта.

„Додиково препадање бошњачких повратника у Подрињу“ актуелизовали су новији поводи. Вучићева иницијатива да се мрежом путева повежу Србија и БиХ, подржана на трећем самиту Берлинског процеса у Трсту, с лијеве стране Подриња подгријала је старе контроверзе о „зеленој трансферзали“. Аутопуту који повезује Башчаршију са новопазарском чаршијом, од Сарајева, преко источне Босне, Санџака и западне Македоније, до Станбола и Блиског истока. И већ је у току спор око тога да ли ће траса сјећи Подриње преко српске или бошњачке територије.

Међутим, сарајевске оптужнице против Додика у посљедње вријеме се нижу. Како им једне падају, они подижу друге. Само што је одбијена тужба због референдума, а ето већ нове Изетбеговићеве пријаве због застрашивања комшија повратника. Како се жале и бошњачки адвокати, постоји очита спрега између Тужилаштва и Суда БиХ, који према Дејтону и не постоје, са једне, и руководства СДА, са друге стране. Понављају покушаје да правним насиљем дискредитују предсједника Српске, баш као што је и трећи актер те антидодиковске компаније, високи представник, то радио политичким насиљем. Кровни правосудни систем са Уставним судом БиХ на врху замијенио је ОХР исувише компромитован „бонским овлашћењима“.

Није требало много памети да се претпостави да се оптужница која се односи на референдум о било чему неће одржати. „Непосредно изјашњавање народа!“, „највиши облик демократије!“ и сл. ипак је тешко осудити као кривично дјело. Не мање би било необично да прође тужба Бакира Изетбеговића „због увреде повратника“, када је он сам толико пута вријеђао и Српску („геноцидна творевина“) и Србију („све зло долази из Београда“) и Србе („злочиначки народ“, „са Србима се ништа не може“). Размјена увреда преко ентитетско-кантоналних линија, поготово на релацији Сарајево – Бањалука одавно је постала дио политичког фолклора у БиХ, у коме бошњачки политички функционери, новинари, интелектуалци и др. коло воде. А када се поводом „вријеђања бошњачких повратника“ први огласио Валентин Инцко, који је Српску недавно упоредио са НДХ, сваки коментар постао је сувишан.

Али, још једна Изетбеговићева тужба против Додика је ипак ту и, баш зато што је потпуно бесмислена наводи на сумњу да ово понављање исте глупости има неки циљ. Јасно је да Бошњаци граде свој идентитет на антисрпству, на „геноциду у Сребреници“, на мржњи „према другом“ за кога су изабрали Србе, а не Хрвате или Црногорце иако су такође „извршили агресију на БиХ“. Јасно је и да су Додика изабрали за метафору свих својих неуспјеха и фрустрација поратног периода, јер им је уништио антидејтонске фантазије о јединственој и цјеловитој Босни.

А према свим рачуницама, управо он би им догодине могао доћи у Сарајево на чело БиХ. Додик по уставу не може више да се кандидује за позицију предсједника РС и аналитичари га догодине већ виде у трочланом Предсједништву БиХ, гдје би му се било ко од опозиционих првака тешко могао испријечити, укључујући и актуелног представника Српске у Сарајеву. Иванићу пак дају највеће шансе да њега замијени на челу РС, јер владајућа коалиција наводно нема јачег кандидата. Рокада Додик – Иванић, према прогнозама медија дјелује као готова ствар. Али, чак и ако у финишу буде заиста тако, то неће бити резултат договора него увијек неизвјесног надметања. У табору власти, као конкурента за Палату Републике у Бањалуци, помињу искусног страначког бр. 2 – Небојшу Радмановића, а из СПЗ-а кажу да овога пута СДС неће дати предност почасном предсједнику мањинског партнера ПДП-а, те да ће заједнички кандидат бити непобједиви градоначелник Бијељине – Мићо Мићић. У крајњој линији, функција предсједника РС више је почасна уколико није ослоњена на већину у парламенту, а ако је судити по исходу прошлогодишњих локалних избора, владајућа коалиција неће у СПЗ-у имати озбиљног конкурента на изборима 2018.

Елем, од јесени идуће године Додик би, барем према калкулацијама на папиру, што на ентитетском, што на заједничком нивоу власти, могао да освоји много више него на изборима 2014. Покушаји опозиције да га на неколико претходних избора скине са власти нису успјели, као што резултат нису дали ни ванпарламентарни протести СЗП-а у мају 2015. Истина, дил СЗП-а са СДА јесте у овом мандату довео Мектића, Шаровића и сл. у заједничке органе у Сарајеву, али сласт тако стечених функција на другом нивоу власти испоставила је високу цијену: бројни компромиси штетни по Српску, стрмоглав рејтинга СДС-а, оставке страначког руководства. Истовремено, у ФБиХ влада пометња због сукоба СДА и ХДЗ (трећи ентитет) и сукоба унутар бошњачког политичког корпуса (Изетбеговић – Радончић) тако да се Сарајево неће бавити изборима у РС.

Остаје још једино могућност да нешто учини међународни фактор, који Додика већ више од деценију држи на нишану. Било је већ дискретних покушаја да се дио Додикове коалиције превуче у СЗП и формира нека врста прекодринског „депоса“. А сада се, по свему судећи, увјежбавају кривичне пријаве за све и свашта, које у ограниченом року за регистрацију кандидата код ЦИК-а могу Додика рутински да скину са изборне листе. Напросто: „против кандидата се у датом моменту води поступак“ и није битно што ће тај поступак већ дан по истеку рока бити обустављен. Да „професионално, неутрално и независно“ правосуђе у рукама моћних, поготово на Балкану, прави чуда већ смо искусили од Сарајева до Хага. А Хојт Ји, Морин Кормак & цомп. из Стејт департмента, који и даље чврто држи „дубока држава“ и којој се сада придружио и Трампов изабраник Тилерсон, неће презати да и то предузму против „посљедњег Путиновог пријатеља у региону“.

А Сарајлијама се Милорад Додик већ привиђа на слику и прилику Стипе Месића на мјесту предсједавајућег Предсједништва СФРЈ како на крају свог сљедећег мандата 2022. у Сарајеву каже: „Моја мисија је завршена – БиХ више не постоји!“ Бадава он већ по сто пута понавља да Српска не жели сецесију него изворне дејтонске надлежности ентитета у оквиру БиХ. Довољно је што каже оно што и сви други виде, да је БиХ „немогућа држава“ која ће одумријети сутрадан пошто оде протекторат.

Ипак, дуга је (предизборна) година, на Балкану још дужа, у Босни најдужа, а данас није ништа извјеснија ни на међународном плану. Ко зна какав ћемо политички трилер гледати 2018.

26 гласовa