Реферат  на конференцији „Суд и Тужилаштво БиХ у контексту (де)стабилизације Републике Српске“, Медија центар, Београд, 28.11.2015.

Откако је Народна скупштина Републике Српске донијела одлуку о заказивању референдума о враћању једне од отетих ентитетских надлежности, настала је велика забринутост међу евроатлантским савезницима. Парадоксално, баш међу онима који су гарантовали примјену Дејтонског споразума, и то управо онаквог какав су крајем ’95 у Паризу свечано потписали Клинтон, Кол, Мејџор, Ширак и др. У подизању температуре предњачи високи представник Валентин Инцко, који је позвао власти у Српској да “одустану од референдума и одступе са руба провалије”.

Прича о референдуму о истој правосудној теми и истом високом представнику Инцку започела је још прије четири године. Он је и у то вријеме у свом периодичном извјештају СБ УН подигао узбуну. Тада, истина, није помињао “руб провалије”, али је рекао да би референдум поништио све што је међународна заједница урадила у БиХ послије ‘95. А шта је то урадила да би било вриједно да се сачува? Отимала је ентитетске надлежности, наметала законе, смјењивала изабране политичаре, уводила нове институције, мијешала се у све и свашта, прекрајала Дејтон и уздуж и попријеко. И какав је био резултат? Да ли је БиХ постала функционалнија и проговорила једним гласом? Да ли је постала боља и грађани задовољнији? Ништа од тога, него напротив. И сам Инцко је више пута оцијенио да није остварен никакав напредак и да га то јако фрустрира.

У оно вријеме расхладила га је Кетрин Ештон, комесарка за безбједност и спољне послове ЕУ, изненадним доласком код Додика у Бањалуку. Предложила је да се умјесто референдума покрене структурисани дијалог о правосуђу и тиме индиректно признала оправданост захтјева РС. Инцко је био очигледно незадовољан што је тако Брисел дезавуисао његов извјештај Савјету безбједности у коме је, по ко зна који пут, Српска оклеветана као реметилачки фактор у БиХ. По њему реметилачки фактор у дејтонској БиХ нису бошњачки политичари, који Дејтон називају “легализацијом геноцида над муслиманима”, а нису ни хрватски, који, мимо Дејтона, траже трећи ентитет. Али, јесу представници РС, који инсиситирају да се стриктно поштује Дејтонски споразум, па и да се рехабилитују они његови елементи који су поништени протекторатом ОХР-а и диктаторским “бонским овлашћењима”.

А шта је током минуле четири године било са структурисаним дијалогом? Готово ништа, јер бошњачка страна, баш као и Инцко, напросто нису хтјели да се проблем ријеши ни на тај начин. Е, пошто је Српска на то одговорила новом одлуком о референдуму, читава прича се, ево, понавља. Не зна се шта је већи цинизам: да ли кад в.п. Инцко српско инсистирање на изворном Дејтону оптужује као антидејтонско, или када један од високих представника, који су заправо били извршиоци радова на разградњи Дејтона, апелује да се поштују одредбе тог истог споразума.

Шта тек рећи на тврдњу са исте адресе да су посланици Народне скупштине РС изгласали наметнуте законе и тако и сами партиципирали у ревизији Дејтона? Под диктатуром високих представника, који су до уназад десетак година размахивали мачем “бонских овлашћења” уздуж и попријеко мањег дијела босанског протектората, владао је страх од смјена и хапшења због учешћа у грађанском рату. Српски политичари су немоћно подлијегали таквим притисцима, а функционери међународне заједнице се накнадно још чудили како су Срби пристајали чак и на оно што се од њих није очекивало.

Цијеним правну струку и науку, али понекад ми прихватање правне расправе о томе да ли Српска има или нема уставно право на референдум дјелује као увлачење у причу у којој све може да буде потврђено или оспорено, зависно од воље политички надмоћне стране у дијалогу. Подсјећа на сцене из Хашког трибунала када адвокати озбиљно бране оптужене као да се ради о грађанском суду, иако знају да се ради о суду на коме се правила стварају у току суђења, да се примјењује формула о колективном злочиначком подухвату, да се суди и за нечињење и сл. Зар у 21. вијеку уопште треба улазити у расправу о елементарном демократском праву грађана да се непосредно изјасне о било ком питању? Утолико више што референдум има искључиво консултативни карактер, а одлуку о враћању правосуђа у оквире ентитета може донијети једино Народна скупштина РС, било – не билонди без обзира на његов исход.

Да би се од референдума по свако цијену направио баук који кружи регионом, проглашен је кораком до сецесије и тако стављен у контекст шкотског, каталонског и потенцијално других сличних референдума који пријете разградњом старих европских држава. Како то да враћање једне отете дејтонске надлежности у изворне оквире ентитета може да буде корак до сецесије, Инцко није ни покушао да објасни. Напротив, чак и декларација владајуће странке о великом референдуму, који је условно најавила за 2017. годину, не помиње независност него самосталност РС у оквиру БиХ као конфедерације или уније.

Друга је ствар расположење српског народа у БиХ, који жали за двије бивше државе у којим је био заједно са матицом, али то не може промијенити Инцко. Једнако као што не може да промијени што друга два народа, заједно са Ердоганом и Давутоглуом, сањају неоосманистички сан о повратку пустог турског, односно о повратку независне хрватске државе у којој је била и БиХ, али то Инцку и не смета.

Током његовог мандата говорило се да ће бити посљедњи в.п. у БиХ, а поводом истека двије године, не само Српска и Русија него и ЕУ се заложила да се ОХР затвори или бар измјести изван БиХ. САД су, међутим, инсистирале да му се рок трајања продужи, заједно са “бонским овлашћењима” све до испуњења неких недефинисаних услова који му гарантују бесконачност. Истини за вољу, Инцко није отимао, наметао и смјењивао као што су то чинили Вестендорп, Петрич и, поготово, Ешдаун. Утицајна америчка новинарка и Холбрукова удовица Кети Мортон га је у “Њујорк тајмсу” критиковала због нерада и продужених викенда дома у Аустрији, а нису га тетошили ни са других страна. Легенда, међутим, каже да Инцко није био фаворит Америке при избору за в.п., али да је, на путу за Њујорк на интервју код генсека УН, свратио у Вашингтон и прошао на конкурсу.

Дужност Валентина Инцка и није да било шта ријеши у БиХ, него баш обратно. Његово је да повремено пријети Србима, да Бошњацима освјежава лажне наде и да за Хрвате тражи и не нађе рјешење. Другим ријечима, да чува симетрију незадовољства, да одржава конфликт и да земљу у дворишту Европе увијек држи, како би сам рекао, над провалијом новог грађанског рата, који би опет једино Американци могли да зауставе. То добро ради и зато је на функцији двоструко дуже него било који од његових претходника.

И док ЕУ, упркос свим сопственим невољама, покушава да оживи структурисани дијалог о правосуђу и поново у посљедњи час превенира референдум, стигла је вијест да су двојица иностраних судија у Сарајеву пресудила против Дана Републике Српске и тако дали нови импулс да се референдум одржи. Улива наду што се неки глобални односи мијењају, али треба имати на уму да је свака суперсила осиона, а да у силазној фази опадања моћи често напумпава самопоуздање баш на малим и нејаким.

10 гласовa