КРИТИКА СВОГ НАРОДА – ИЗМЕЂУ РОДОЉУБЉА И ДРУГОСРБИЈАНСТВА

Другосрбијанци не бирају средства за преваспитавање заосталих Срба, који неће у ЕУ, више воле Русију него Запад и стално пркосе очевидностима светске конфигурације моћи. У борби против тврдоглавих Срба, другосрбијанци се често замарају. Да би освежили посустале редове својих пропагандиста, понекад траже нова лица. Рецимо, турбо-фолкерку Јелену Карлеушу су „усвојили“ пре неку годину, као би бранила ЛГБТ „бракове“ и сличне „вредноте“. Подухват им није успео: Карлеуша није Цеца.

Овога пута, прво у другосрбијанском дневном гласнику званом „Данас“, а затим и у издавачкој кући Службени гласник, решили су да своје тезе нашој јавности понуде користећи перо новинара Момчила Ђорговића. Нови покушај доказивања да смо олош зове се „Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе“.

Рекао би човек – па шта? Критичка књига о Србима није нешто лоше по себи; ионако имамо гомилу негативних особина. Прави патриотизам подразумева да се такве особине уоче, и да се исправи што се исправити може. Стерија је био родољуб који се ругао квазипатриотизму и покондирености свог рода. Зар Радоје Домановиоћ са „Страдијом“ и Дис са „Нашим данима“ нису били родољуби? Наравно да јесу.

Али, ствар није у родољубивој критици лоших особина народа. Ствар је у томе што другосрбијанци желе да измене сам идентитет народа кога преваспитавају, да га „прекодирају“, да од њега направе робове господара којима они служе, и који их, преко НВО сектора и на све друге начине, снабдевају новцем и разним видовима помоћи. Они пишу о нашим негативним особинама, али се боре и против наших врлина, од којих је кључна – немирење са неправдом одевеном у силу.

Шта је, дакле, србски код који треба мењати?

СРБИ СУ ДАВИД ПРОТИВ ГОЛИЈАТА

У свом огледу „Косовски завет и српска стратешка култура“, Зоран Крстић и Борислав Гроздић кажу да су основне вредности нашег народа част, храброст, спремност на жртву за нематеријалне циљеве и поштење – правдољубивост. Те особине се у историји увек пројављују као борба против надмоћнијег: „Ако анализирамо ситуације у којима се јасно манифестује овако устројена стратешка култура, налазимо да је ту увек реч о потенцијалном (и реализованом) сукобу са „важним другим“. Када погледамо ко је тај други (Отоманско царство, Хабзбуршка монархија, фашистичка Немачка, НАТО), видимо да је за сваку од тих ситуација карактеристично да је реч о борби Давида и Голијата. У таквој борби не постоје ни најмање шансе да се неупоредиво бројнији непријатељ војно победи. Ако покушамо да сагледамо заједничке карактеристике за све ове „друге“, долазимо до тога да сукобу увек претходи непристојна  понуда, која у последњој реченици увек носи ултимативну поруку, а циљ који се жели остварити јасно је неправедан, односно јако се тешко (или никако), чак и од неког имагинарног, неутралног посматрача, може преконструисати у поштен, праведан или прихватљив; бројност, опремљеност и војна моћ непријатеља су такви да се исход битке не доводи у питање. У складу са размишљањима Семјуела Хантигтона, текође је важно нагласити и чињеницу да су ти „важни други“ увек били и друге вере.

Покушај примене конструктивистичке тезе о идентитету довео би нас вероватно до закључка да, када не би било тог другог (бројчано надмоћнијег, осионог, злог), који нас (Србе) опажа као мале, слабе, и кукавице (као оне који би прихватили непристојну понуду), не би било ни нашег идентитета (правдољубиви, храбри и часни). Они, такви какви јесу, омогућавају нам да изградимо или утврдимо слику о себи. Борећи се храбро за праведну ствар, спреман да за нематеријалне вредности поднесе велике жртве, један мали народ налази начин да се, упркос свему, покаже већим и бољим од свог противника. Тако он безбрижно улази у битку коју ће, на известан начин, свакако добити.

Српску стратешку културу стога није потребно, а сасвим вероватно није ни могуће, мењати.  Није је потребно мењати, јер вредности које су у њу уткане нису нешто што нас нужно уводи у сукобе; оне нису препрека нормалном животу у савременом свету. Вредности Царства небеског нису досадне, нису превазиђене и нису само нама својствене. То су универзалне хришћанске вредности, највише људске врлине. Тако устројена, српска стратешка култура, у ствари, представља  један велики потенцијал који, уколико се правилно искористи, може бити на добробит и народа, и елита, али и комшија и ширег међународног окружења.“

То је оно што смета другосрбијанцима – како се Срби усуђују да се противе јачима од себе уместо да се држе оне кукавичко – утилитарне: “Покорну главу сабља не сече“?

СУШТИНА ДРУГОСРБИЈАНСТВА

Када су се Срби почетком деведесетих година дигли да бране своја права у земљи која се распадала с „бефелом“ САД и Немачке, Коча Поповић, предратни надреалиста, Титов командант, затим Титов дипломата и преговарач с НАТО-ом, својеврсни протодругосбијанац, изјавио је да се „башибозук, багра и брабоњци дигао да обнови Душаново царство“. И то је срж другосрбијанских порука: Срби су, како би рекао један хрватски лумен у доба Туђмана, „дивља стока са Истока“, која се никад неће уклопити у Европу.

Али, данашњи другосрбијанци не би били могући да није било комуниста рођених као Срби, који су своју оданост идеалима пролетерског интернационализма доказивали одрицањем од Србства. Међу њима су се, пре рата, истицали управо тзв. „салонски комунисти“, попут поменутог Коче Поповића и његове надреалистичке дружине, синови и кћери богаташа, који су се играли левичарства под заштитом својих моћних очева. О таквима је, у часопису „Идеје“, писао философ Владимир Вујић: “Људи, чији је симбол свилена пижама и мекуштво, лију сузе (крокодилске) над социјалном бедом потиштених, јер је „социјално“ сада à la vogue, као и известан крој одела, кравата, начин чешљања или ма шта друго тога ранга.“

Зато није нимало случајно да је негдашњи партизански комесар, песник Танасије Младеновић, имао снаге да искрено призна, у интервјуу „Погледима“ (20. новембар 1989): “Ми,српски комунисти, објективно смо издали свој народ. Наглашавам – објективно, јер субјективно смо се борили стварно за неке друге циљеве и идеале. Данас се све своди на то да смо одиграли једну лошу улогу. Освешћење је дошло касно. Код неких раније, код неких касније, а код неких, на жалост, ни до данас“.

Ти који нису хтели да се освесте, са својим духовним (често и телесним) потомцима постали су Друга Србија.

ТИТОИЗАМ, ДРУГОСРБИЈАНСТВО И РУСОФОБИЈА

У Другом светском рату, комунисти су Србе за партизански покрет придобијали, између осталог, причом о томе да је Стаљин нека врста руског цара – баћушке, и да је Совјетски Савез она иста царска Русија која је вековима помагала наш народ. У планинама Босне сељацима су приповедали бајку о томе да се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком. Зато је раскид са Совјетским Савезом 1948. био удар пре свега на Србе и њихову љубав према Русији, јер је многим Србима прича о комунизму била сурогат за идеју словенско – православног братства два народа.

Титоизам је суштински формиран на раскиду између Срба и Руса, и уобличен током Брозовог окретања Западу и западним, пре свега америчким, културним вредностима. Ту и јест корен данашњег другосрбијанства. И целокупна другосрбијанска пропаганда каже: Запад нам је једини пут, а Русија нам никад није помогла; Русија је тиранска, заостала, а Запад је светлост, просвећеност, просвећење.

О ефектима титоизма на руско – србску узајaмност пише Милован Данојлић у свом огледу „Русија, наша далека мајка“: “У великом хладноратовском сукобу ми смо, у овом делу Балкана, играли прилично неславну улогу. У годинама кад се руски народ, у условима ограничене слободе говора и мишљења, по цену великих одрицања и страдања, чупао из заосталости, постижући завидне успехе у школству и здравству, у индустријализацији и у освајању Космоса, ми смо упражњавали извесне половичне видове слободе, критиковали недостатке совјетског система поштујући, у кући, неприкосновени култ личности, ликовали над руским сирома- штвом примајући америчку војну и материјалну помоћ која нам је слана искључиво зато да бисмо одржавали део безбедносног кордона према Русији… Снабдевеност робом широке потрошње платили смо уступањем свог геостратешког положаја; пред ретким гостима из братске Русије хвалили смо се фармеркама и шушкавцима купљеним у Трсту. За овакво држање могу се наћи и неке олакшавајуће околности, али мало доказа који би ишли у прилог колективне озбиљности и зрелости. Сукоб између две партијске врху- шке није био сукоб између два народа. Остаје чињеница: кад је Русима било најтеже, ми нисмо били са њима, па нам ни излазак из тог раздобља није био истовремен и истосмеран. Узнапредовавши пре времена, на несолидним основама, према слободи, ми смо се у тре- нутку распада идеолошке матрице нашли у празнини; спорији, јачи и тежи од нас, Руси су у демократију ушли чвршћим кораком. Југословенска независност, уздизана на Западу, показала се, са сломом државне заједнице, као тужна самообмана и пролазна лаж.“

Другосрбијанци желе да своју лаж одрже и да Србе не пуштају „у загрљај“ Русији, чак и у доба кад се монополарни свет pax americana руши, и кад се појављује светлост са обзорја историје, чији је крај, тако комично самоуверено, прогласио амерички идеолог Френсис Фукујама.

ЂОРГОВИЋЕВА СРБИЈА И СТВАРНА СРБИЈА

На другосрбијанском трагу је, већ рекосмо, и књига Момчила Ђорговића „Трагедија једног народа/ Шта људе у Србији нагони да раде против себе“. Ево Ђорговићеве слике Србије 19. века, дате у тексту из ове књиге „Испљувак пун крви“: “Министарске столице су вазда испревртане. Посланици на продају. Попови су крволочни агитатори и саучесници у убиствима. Гласачи су неписмени, неинформисани и дезинформисани, немају појма о својим правима, нити о карактеру државних институција. Војска мало – мало стреља људе окупљене у неком бунту по чаршијама“…

Ђорговић се свесно, у складу с болешћу званом „другосрбијанска катаракта“, определио да не види другачија сведочења не само Срба, него и странаца, пре свега западњака, о Србима и Србији из 19. и с почетка 20. столећа. По савременом енглеском истраживачу Гејлу Стоуксу, аутору књиге „Политика као развој: успон политичких партија у Србији 19. века“, Србија је „имала политички систем у најмању руку толико напредан колико и већина економски далеко развијенијих држава“. Белгијски економиста Емил де Лавеле у 19. веку писао је:“Управо у Србији, више него биле где другде, за власт би се могло рећи да долази од народа.“ Енглез Херберт Вивијен у том веку Србију је звао „рајем сиромашног човека“, истичући да у њој нема пролетерске беде као у Енглеској.

Слободан Антонић, у својој студији о демократији у Србији 1903-1914, истиче: “На прелазу векова, у целој Србији било је свега три поседа већа од 300 ha/…/ с друге пак стране, 1897. свега 11 посто сељака нема своју земљу/…/ док сопствену кућу, 1895. године, није имало само 3,8 посто сеоских породица. Ради поређења, у Енглеској и Велсу, 1914. године, тек  десет посто породица има сопствени дом/…/ док је до 1911. друштвена неједнакост нарасла у тој мери да је само 1 посто богатих имало чак 69 посто друштвеног богатства“.

То Ђорговић, наравно, прећуткује, ругајући се, између осталог, Пашићу и раним радикалима што су били против изградње железничке пруге у Србији, и то страним новцем. А они су против концесија странцима и развоја дивљачког капитализма јер нису желели Србију у којој би један посто богаташа држао 69 одсто народног богатства.

Наставак следи…  

Прочитај без интернета:
44 гласa