Последњи догађаји у Закарпатју су потврдили  да је на западу Украјине формиран „други фронт“.  Постављење Генадија Москаља за руководиоца администрације Закарпатске области је, у суштини, почетак рата. Питање је само да ли ће се са Порошенком борити запаљиви гуцулски момци  и брзи галичани који су преплавили „Десни сектор“ или ће се расути…

Све се десило како је „Коломојски одлучио“. Очигледност отегнуте немоћи на југоистоку је организаторе садашњег закарпатског хаоса побудила да центре супротстављености режиму пребаци у своје базне рејоне  где ће им,  то је увек било тако, и брда представљати помоћ.

Осим тога, са гледишта  тактике, баш одатле им је лако да, уколико се буде морало, „оду у Европу“.

Повода за незадовољство  „десносек“-а  на Закарпатју има више него довољно. Ту су и русини, и Мађари  врло склони аутономашким експериментима, ту су и неке нове  политичке фигуре  које сметају позадинским структурама необандероваца да прикупљају снагу за непријатну зиму.

Јарошев напад на царинике је такође имао разлог, због легендарног „поштења“ украјинских служитеља пограничног уцењивања. у Закарпатју, где се стиче неколико државних граница одлично знају да је кријумчарење мал’те не једина база  за локално пословање. Чак постоји и специјализација „посла“ по рејонима. Неко се бави бензином, неко дуваном, а неко алкохолом. Димензије „бартера“ су огромне. На пример, у Закарпатју сви знају за село Диброва у Тјачевском рејону, које још зову и Нижњаја Апша или једноставно „Закарпатска Рубљовка“. Од кућа локалних барона се  кида дах, али Јарош ту није завиривао, а и неће: врло је опасно још од времена растурања СССР-а. Зато је изабран лакши правац, а и „објекти“ који би се жалили су слабији.

Истовремено покушај вила и трозубаца – „куке и мотике“ – да демонстрира  дивоте као са слике и бандеровску спремност да „прави ред где год пожели“ одједном је наишао на неочекивани отпор  и локалних, и кијевских власти. У ствари, читава бајка „Десног сектора“  је грађена на боцама са запаљивом смесом  којима је гађан кијевски  „Беркут“, а коме  председник – кукавица није дозволио да покаже шта је држава. Украјински радикали су такви и остали – нападају у гомили и иза леђа.

Да на разбојништва „десносека“ треба да се реагује први се досетио Аваков, који је на онај свет отпремио побрљавилог од бахатости Сашу Музичка (тј. Сашку Билог). И, да се присетимо: „Десни сектор“ којим су плашили децу Партије региона, је све то прогутао.

Кад је почео рат „десносек-и“ и остала радикална руља  је пошла на Донбас да убија жене и децу и пљачка села. У једној ратној операцији (ради се о војним сукобима, а не о пљачки кокошки и технике из пограничних пунктова) „радикални батаљони“ се нису шалили. Наравно, Јарош лично, кога је помагао Дњепропетровск, много је причао о подвизима својих команданата, али данас већ постоји много чињеница о паничном бекству бандероваца са предње линије. О подвизима „Торнада“ и „Ајдара“  не треба ни да се прича…

При том недостатак правног система у Украјини, када  борце убијају специјалне јединице министарства унутрашњих послова, гоне СБУ и  ГАИ (саобраћајна полиција), а затим у руководство доводе неку Грузинку, доводе до тога да је дотадашњи национал-радикализам дошао до усијања. Осим тога,  украјинске главе  су потпуно русофобне, а незапосленост и тотално одсуство социјалних перспектива важе на радикално расположену публику баш мобилизационо. У свакој војној управи Украјине за регрутовање  ће  вам потврдити да добровољци иду само у радикале.

„Закарпатски фронт“ који се управо формира имао је своју предисторију: нападе радикала на градоначелнике и посланике у локалним совјетима са којима се нису  слагали, по читавој земљи  приче о „Ајдару“, „Торнаду“ и криминал националиста у Кијеву, покушај Јароша да формира некакав алтернативни штаб.

Украјина је много брже него 1918.године доспела у махновштину.

Прича о блокираној бази Добровољачког украјинског корпуса код Дњепропетровска представљала је прву пробу садашњег украјинског руководства, а пре свега генералитета, да се било како удари на конкуренте у борби за власт. Није се успело.

Сада када су „укро-коломојске“ јединице поубијале у Мухачеву, дизале у ваздух у Лавову, галамиле у обласним центрима и ушле у Кијев, ради се о правој махновштини, када „жуте треба бити све док не поплаве, а плаве – док не пожуте“.

Све у свему – све је логично. Победиће јачи! Нека у Врховној ради Љашко и даље настави да урла, убеђујући да је Русија довела у Закарпатје своје шпијуне  – можда преко Словачке, а можда и кроз свој гасовод. То је парламент! Глупо је да се било шта очекује од глодара. Али шта ће сада рећи хиљаде западних украинофила, који топло поздрављају крваву бандеровштину? Шта ће рећи Нуланд? Можда ће у својој камуфлажној одећи донети кекс банди која покушава да освоји Кијев?

За сада – први је нанео ударац Порошенко. Он је из зоне АТО пребацио у Закарпатје свог верног Москаља (постоји извесна иронија у томе да ће украјинске радикале са запада сада да бије Москаљ   (тј. московљанин), похапсио кога је требало, отпустио све закарпатске руководиоце и обећао да ће са бандитима да води непомирљиви рат. Чак је и Авакова довео у Ужгород, да присуствује световању, као да је хтео да зачикава фанатике радикалних „жовто-блакитних“ (жуто-плавих), који су захтевали да се отпусти руководилац министарства  унутрашњих послова.

Али ни то није оно најважније. Најважније је то, да се у Закарпатје и у Кијев шаљу јединице из Донбаса, већ припремљене за борбу. Вероватно су у ДНР и ЛНР већ размислили шта да се у том случају ради. Уосталом, не треба да се заборави  да је још у јесен прошле године на југоистоку позивана украјинска армија да са две стране удари по диктатури „чоколадног барона“…

Што се тиче „западног фронта“ тамо је данас нагомилан довољан број локалних наоружаних радикала који су спремни да се боре. Наравно њих може да сломи мито у облику пребацивања у „њихову поштену контролу“ неких царинских праваца, али то ће да испадне мишоловка.

Однос снага за сада није јасан. У саставу нове полиције и Националне гарде, који су стигли да штите Порошенка, такође је довољан број радикала, али то нису они са запада. Углавном су то избеглице из централних области (Кијевске, Полтавске, Виницке, Житомирске, Черниговске). Када би дошло до борби на наведеним обласним „фронтовима“ Украјина би постала зона потпуно покривена грађанским ратом, а њено „јединство“ би било искључено чак и у ружном облику.

Да ли ће борбе почети  од Закарпатја или, на пример, Кијева, није више толико важно. Важно је ће се линија фронта појавити и тамо, и тамо. Чак и уколико се „други фронт“ сведе на отегнуто гунђање  оних који деле власт и узајамне прекоре, неће бити далеко ни отварање „трећег фронта“ – фронта економске неодрживости државе, незапослености, сиромашења и скупоће. А тај фронт неће знати за милост.

Прочитај без интернета:
14 гласa