Како време одмиче и долазе нове информације, готово из сата у сат, постаје све јасније како је обарање руског авиона СУ-24 била планирана провокација за коју Ердоганова Турска неће моћи избећи ни одговорност,  ни последице. Нема дилеме да су два турска ловца Ф-16, чекала у заседи руски ловац-бомбардер СУ-24 и напала га без упозорења, у тренутку док се налазио на територији Сирије. Ништа не мења на ствари да ли је, пре тога, на пар секунди руски Сухој повредио турски ваздушни простор или не. Због тога се не пуца. Поготово не на пријатеља са којим се, наводно, борите против зајеничког непријатеља. А посебно не, ако је тај пријатељ Путинова Русија, која је предалеко одмакла у свом геополитичком узлету да би овакву дрскост могла да занемари или опрости.

Такође, нема сумње да је Турска овим чином, пред светом, скинула маску и оголила себе као главног економског сарадника Исламске државе у региону. Она је та која купује већину ИСИЛ-ове нафте, њену валуту користе терористи у интерним обрачунима, а сигурно би могла одговорити и на питање одакле им савремено западно наоружање.

Јасно је и то да турски корумпирани режим није ни толико храбар, ни толико умишљен, да овако нешто учини на своју руку, без сагласности својих “ментора”, Америке и НАТО-а. То што у овом тренутку они праве корак назад не мора ништа да значи.

Ни геополитика се не може избећи. Може ли Русија себи дозволити да Босфор буде лимитирајући фактор њене енергетске експанзије?! Ма, никако! Па шта кошта да кошта!

А ту је и Пророчанство. Истанбул, град на два континента, некада је био Константинопољ. И биће опет! А Москва ће бити трећи Рим! Не кажем то ја већ Пророчанство.

Како год окренете овај догађај је много више од оружаног инцидента. Он је судар две концепције, две цивилизације, два света. У том контексту веома је занимљиво размотрити разлике у дипломатском приступу и приказивању овог догађаја у јавности. Са једне стране тај западни, манипулативни приступ, у коме није важно шта се дешава, већ како се приказује и колико се брзо износи, а са друге руски приступ, као и увек наизглед спор, али заснован на провереним информацијама и доказивим чињеницама, који је Путину донео репутацију човека коме верује јавност чак и оних земаља чији га режими и контролисани медији приказују као непријатеља.

Да се позабавимо прво Турском, која је у потпуности дипломатски деловала по западној, манипулативној, матрици. Док су се остаци обореног авиона још увек пушили Турска је изашла са својим саопштењима и припремљеном верзијом догађаја, која је одговорност, наравно, усмерила на Русију. Чак и највиши турски званичници, Ердоган и Даватоглу, поновили су не само очекивану лаж да је руски авион погођен у турском ваздушном простору, већ и бесмисленост како је пре обарања упозорен 10 пута у року од 5 минута, затим да је Турска имала право да брани своје границе, да је њихова војска поступала по својим правилима службе заснованим на међународним конвенцијама и сл. Одмах је у медије избачена, наравно лажна, мапа пута руских авиона на којој се могло “видети” колико је он био дубоко у турској територији, а на друштвеним мрежама накачен је “процурели” аудио запис на коме се “чују” упозорења руским пилотима, а круна је била Ердоганова изјава да су делови погођеног авиона повредили два турска држављанина. Замислите то, метални део који пада са неколико хиљада метара погоди неког и само га мало повреди! Ех. Углавном, све “чисто”, “јасно” и “транспарентно”, као својевремено Садамово хемијско оружје!

Истовремено турска дипломатија, не часећи ни часа затражила је ванредну седницу Савета безбедности УН, као и Савета НАТО-а, а руски амбасадор позван је у МИП Турске да му се уручи демарш.

Дакле, све по западној матрици манипулативне дипломатије. Догађај, истрага, кривац на тањиру, међународни жири, све за тили час. Као инстант супа из кесице.

Русија је одговорила својим концептом “тихе дипломатије”, опрезно, без спектакуларности, али чињенично. Ставили су до знања да их не интересују турске глупости, већ да ће се базирати на својим подацима пошто их претходно провере. И турске небулозе почеле су да падају једна по једна. Прво су их бушнули они који су им тражили или одобрили да ураде то што су урадили. Портпарол НАТО је изјавио да алијанса није укључена у овај догађај и да га посматра као инцидент две земље, а Пентагон је, поред осталог, саопштио да не може потврдити турску мапу пута руског авиона. Убрзо је ту мапу пута демантовала и сама турска војска, објавивши да је она није направила, а неко се потрудио да убрзо процури информација да је та лажна мапа прављена у Даватоглуовом кабинету.

Како је време одмицало брза турска верзија догађаја постала је све бесмисленија и сада личи на неку избушену папирну врећу остављену поред пута. И Ердоган и Даватоглу делују као остављени поред пута и све више подсећају на криминалце који се бране лажним признањима. И један и други, сваки понаособ, признали су како су  наредили обарање авиона. Знате оно, када више криминалаца призна исто дело, како би збунили судију и пороту. Али неће збунити Пурина. Он стеже обруч око обојице. Јер, они су пар. Прво су покушали да некако изгладе догађај, на шта им је Путин одговорио:

„Ствара се утисак да су руско-турски односи зашли у ћорсокак. Москва жали због тога. Још увек нисмо чули извињења високих политичара Турске ни предлога за надокнаду штете, нити обећања да ће бити кажњени злочинци“. (1)

Зато су се опет вратили испразном јуначењу и агресивности. Но, С-400 је већ стигао у Сирију,  а близу је и водећи руски бојни брод, крстарица “Москва”. Биће и економских мера, а ништа ни од промоције Турске као светског енергетског чворишта. Али, то ће ићи својим током. А ево шта о том току каже Леонид Решетњиков, директор Института РИСИ (тзв. Путинов институт):

„Такви удари су карактеристични за Турску и њену политику и у 17, 18, 19. и 20. веку. Од традиције је тешко побећи, а та турска традиција удара с леђа је и прљава, и дрска, и бесрамна. Са Турцима се Руској Империји то често догађало: договор, па – удар леђа. Зато су државни званичници Русије  током 2-3 века обавезно учени да воде рачуна о турском покварењаштву“. (2)

А ми да се вратимо основној теми овог текста. Инцидент над сиријским небом још једна је потврда краха концепције на којој се заснива униполарни свет а која, у основи, почива на вештини манипулације информацијама и праву дуже и дебље батине. Припреми се сценарио, одради медијска логистика, испровоцира инцидент, покрену међународни механизми и креће у планирану акцију. Све се ради муњевито а фазе процеса се претапају једна у другу. Након остварења циља, узрок се одбацује као небитан и склања из фокуса. Једноставно га одбацују као што змија одбацује кошуљицу. Креће се са новим “капиталним” информацијама. То обично буде довољно да се догађај потисне, али у случајевима када је јавност превише упорна они једноставно  изађу и кажу да су погрешили, као недавно Блер у случају Ирака. Просто, сигурни су да неће одговарати за последице, јер свет је униполаран и ОНИ су увек победници! Ко боље од Срба и Србије зна како ово делује. Маркале, Рачак, “злочинац” Милошевић …

Турска је све урадила по овој схеми. Школски. Али Тависток-механизам Solve-coagula-solve (разреди –згусни – разреди), овога пута није дао резултат. (3) Зашто?

Прво, зато што свет више није униполаран. Друго, зато што Русија контролише већину неопходних међународних механизама. Треће, зато што се Русија не може не само поразити брзо, већ поразити уопште. И четврто, зато што је Русија детаљно упознала принципе деловања западне манипулативне дипломатије и евидентно има спремну стратегију како да јој одговори.

То што нама изгледа као споро на крају се испостави увек као благовремено, то што нама  заличи на повлачење обично касније препознамо као опкољавање противника, а суштина достојанствених и одмерених порука руске дипломатије, заснованих на истинитим информацијама и објективним проценама, увек лакше нађе пут до западног јавног мњења, него што би то било бусање у прса. И нигде не оставља пукотине!

То није случајност. То је концепт! То је разрађена стратегија!

Та стратегија у овом случају учинила је Ердоганову манипулативно операцију мехуром од сапунице који се распукао пре него је и полетео.

Изгледа да они који су Ердогану прво ускратили, па му вратили апсулутну власт у Турској, а сада му потврдно климнули главом да пуца, нису хтели да му кажу слабе стране  свог концепта, а да и сами себе заваравају око униполарног света. И зато Ердоган сада посећа на усамљеног голог човека који сања лето док по њему све јаче пада  децембарски снег.

 

______________________________________

У п у т н и ц е :

52 гласa