АБСТРАКТ: Геостратешка цјеловитост Балкана и Подунавља и стратешка стремљења великих сила наслијеђена из претходних вијекова одредили су полазне тачке европских кретања 19. вијека. Немачки Продор на Исток, руско ширење на Југ и тежња за приматом у борби за турско наслијеђе, настојање Турске да реформама своју империју врати из мртвих и остане на десној страни савско-дунавског слива, чувајући га као своју природну границу те тежње балканских народа за ослобођењем, уобличили су геополитичка, стратешка и државно-правна обиљежја феномена названог „Источно питање“.

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Yeni_Cami_and_Eminönü_bazaar,_Constantinople,_Turkey,_ca._1895

Освајачки походи са југоистока на сјевер и сјеверозапад и обратно, указали су да геостратешке особине Балкана нису раздвајање и географска непремостивост (доминантно мишљење у античко доба), већ спајање и прожимање које отвара стратешке путеве за доминацију над евроазијским чвором и топлим морима Средоземља и Блиског истока. Чињеница да Балкан није једина веза између Европе и Азије не умањује његову геостратешку и геополитичку важност. Напротив. Руском платформом Европа јесте широко везана за Азију, али док се руска територија наставља у Сибир и пустиње Централне Азије, тешко приступачне и сасвим изван центара старих цивилизација, Балканско полуострво је блиско везано Егејским морем (многобројним расијаним острвима и мореузима) за Малу Азију и њоме за Индију и Египат, колијевке најстаријих цивилизација.

osmanliharita1600

Правци миграције становништва и војних кретања предосманлијског периода, правци турских освајања и аустријско-руски одговори на ове походе, операције свих посљедњих ратних збивања и геостратешких прегруписавања, говоре да господарење над балканским сувоземним и воденим путевима значи важан положај у Европи као и контролу најважнијих стратешких праваца и међународних токова сваке врсте.

Ово питање, које је за велике силе било источно, а за народе југоистока Европе животно, сеже дубоку у прошлост. Формирали су га и трасирали геостратешки положај читавог простора кога се Источно питање тицало и сукоби интереса народа, религија и читавих цивилизација које су се ту сучељавале. Поједини писци смјештају ово питање дубоко у предисламско вријеме имајући у виду свете ратове, подијелу Римске империје и тадашње понашање Византије, папске напоре да се освоје света мјеста у Палестини, и иду чак до тражења коријена овог питања у фараонском Египту. Ако се, међутим, тражи ужи историјски смисао самог појма Источно питање, наћи ћемо га у судару Европе са исламским свијетом, који је са собом донијело продирање Турске у Европу и њено запосједање важних трговачких и војних путева, који су најкраћа веза Запада са Истоком. У време успона моћи Османлијског царства било је то питање опстанка европских сила које су биле на удару Турских освајања, а потом, опадањем моћи Османске империје, Источно питање је прерасло у борбу за турско наслијеђе.

v tot

Та борба показала је своје лице и облике у свим ратовима који су се водили на Балкану у деветнаестом и двадесетом вијеку. Кроз ту борбу и ратове, уобличила се и слика интереса Њемачке нације и државе која свим средствима, масовним злочинима, геноцидом и холокаустом, преко Балкана, жели „на Исток“ у јединственој стратегији коју су и Њемци али и друге европске нације видјеле као стратешки интерес, под именом „Продор на Исток“.

Постепено истискивање Турске империје са Балкана, значило је истовремено повратак на Балкан друге империје, чију је богату историјску хронику покривала патина посвећености и чији су цареви, у то доба представљали најугледнију династичку лозу у Европи.

«Повратак на Балкан», био је резултат краха освајачких идеја на западу Европе: аустро-угарски порази код Маћенте и Солферина 1859. године (у ратовима са Сардинијом и Француском), те у рату са Пруском 1866. године и поразу код Садове, послије којега долази до стварања Њемачког царства под водством Пруске државе.

Осим пораза које је претрпјела, на Балкан је двојну монархију тјерао и њен велико-државни и економски егоизам, који је тежио помицању границе политичког утицаја што ближе Азији и исламском свијету. И њемачки притисак извана је просто гурао ка свом циљу – путеви за Багдад водили су преко Балкана и једина сметња том циљу били су «мали славенски народи» и њихова идеја националне слободе.

Њемачка индустрија је тражила простор за своју експанзију и задовољење општег, ратног програма Њемачке 1914. године, који је подразумијевао формирање царинске уније са Аустро-Угарском монархијом и изградњу војних база на Балкану. Тако је Њемачки интерес, иако потајно у супротности са интересом двојне монархије, јавно и гласно, подржавао „источне амбиције“ свог јужног савезника. Ту се и налазе коријени константног, изразито негативног, анти-славенског дјеловања Њемачке државе и нације – у интересу, да се не дозволи малим славенским народима да сачувају заједничку државу Југославију, и буду способни, на било који начин, блокирати и затворити пут на исток.

Додуше, односи великих сила, у то вријеме, били су тако затегнути да су сви сукоби, колико год били периферни и привидно неважни, имали дубоке посљедице и свијет је (баш као и данас) доживљавао ланац великих криза и ратова, од Марока до Манџурије, од којих је свака криза, могла, под одређеним околностима довести до рата глобалних размјера.

Након пораза Турске у сукобу са Русијом 1877. године, велике силе су процијениле да је дошао тренутак да се од «болесника са Босфора» преузму све оне територије и колоније у којима је султанова власт постала беспредметна, па и неостварива.

На конгресу великих сила у Берлину 28.06.1878. године, извршена је ревизија Сан-Стефанског уговора и донесене слиједеће одлуке: Бугарска је подијељена на Источну Румелију (која као аутономна област остаје и даље у саставу Турске) те Бугарску кнежевину (под врховном управом султана); Русија је добила: Карс, Батум и Бесарабију; Енглеска је окупирала Кипар а Србији, Румунији и Црној Гори призната је независност. На истом скупу, након интервенције аустро-угарског министра иностраних послова Андрашија, узет је у разматрање и чл. 14 Сан-Стефанског уговора, који се тиче Босне и њеног статуса. Гроф Андраши је том приликом истакао аустро-угарско интересовање за рјешавање прилика у Босни а прилике су биле такве, да је након херцеговачког устанка од 1875. до 1878. године из Босне избјегло преко 200 000 људи, углавном у Аустрију, и да је за њихово издржавање држава платила цех од преко 10 милиона форинти, да се улагања стално повећавају, да се избјеглице уопште не враћају и да се у Босни почиње компликовати и вјерско и национално питање.

Истичући немоћ Турске империје да ријеши сва компликована питања заоштрених односа, обнову привреде, рјешавање аграрног питања те чињеницу приближавања границама Босне, државних граница Србије и Црне Горе, што може још више заоштрити постојеће проблеме, Гроф Андраши је јасно изнио констатацију како се за мир у Босни и стабилност у региону, аустро-угарска окупација Босне намеће не само као неизбјежна већ и као спасоносна. Приједлог Аустро-Угарске подржали су представници британске и руске владе (Солзбери и Горчаков) као и сам Бизмарк, који је и направио јак притисак на турске изасланике, па су ови то и прихватили 04.07.1878. године.

Берлински уговор о миру садржавао је 64 члана, а чланом 25 установљено је право Аустро-Угарске да окупира покрајине Босну и Херцеговину те да на подручју Санџака инсталира гарнизоне и контролише војне и трговачке путеве а да сва остала спорна питања буду разријешена у међусобним договорима са Турском. Турска је, у маниру велике силе у паду жртвовала и Босну и Херцеговину.

Вијест о предстојећој окупацији Босне и Херцеговине већ 05.07.1878. године довела је до демонстрација у Сарајеву под водством војног имама Хаџи Лоје, који агитује и против Турске «јер је срамно продала Босну» али и организује постепено заузимање стратешких војних утврда и магацина са оружјем. На опомене које су долазиле из Цариграда, одговорено је да народ Босне и народ Херцеговине више неће примати никаква наређења из Турске и да је Турска држава сама укинула своју врховну вољу у Босни. Већ 08.07.1878. године, збачена је османска власт и изабрано Народно вијеће од 24 члана а народ је позван на отпор и борбу против аустро-угарског окупатора. Главни организатори и војни команданти су били: пљеваљски муфтија Вехби еф. Шемсекадић (упућен са војском у Тузлу), затим Мухамед Јамаковић, Мустај-бег Фадилпашић и Ристо Бујак. Устанак у Крајини предводио је Хаџи Ахмет-ага Поздерац а у Брчком Мухамед Ћемерлић. Главни заповједник босанске војске био је Смаил-бег Селмановић, на прогласу упућеном народу Босне и Херцеговине од 07.08.1878. године потписан као Командант Босне Исмаил Хаки.

Карактеристично је да је Писмо народу (проглас) датирано на 26.07.1294. године и тај апсурд у коме се вријеме мјери хиџретским годинама а кршћанским мјесецима открива сву сложеност трагике заплетености у неколико културних и историјских кругова једног националног корпуса у развоју. Све до проглашења анексије Босне и Херцеговине (1908. године) султан је формално био суверен над Босном. Муслимани су добили право да за вријеме својих празника истурају ТУРСКЕ ЗАСТАВЕ (??!!), да несметано одржавају своје везе са Цариградом, да слободно помињу султаново име код обављања молитве и да у финансијском промету имају право учествовати са турском монетом.

Аустро-угарском окупацијом није дошло до напретка нити промјена на боље, ни унутар социјалне, ни индустријске нити образовне структуре босанског становништва. Босанско становништво (90%) је било и остало аграрно (87,92%). Најбројнију категорију представљали су кметови (око 85 000 породица), па слободни сељаци (око 77 000 породица) и земљопосједници (око 7 000 породица). Занатлије и трговци, без помоћне радне снаге (њих 40 000) чинило је 85% свих власника радњи или предузећа. Број неписмених износио је око 85% и ову популацију чинило је искључиво домаће становништво јер су досељеници углавном долазили описмењени. Оваквој поразној слици доприносила је и чињеница да су муслимани, у мектебима, учили искључиво арабицу (нису ни латиницу ни ћирилицу). Аустро-угарска власт је у Босни и Херцеговини градила жељезнице (искључиво за своје потребе и извлачење рудног богатства из земље) и војна утврђења али је зато на око 2 000 000 становника држала само 4 гимназије, док их је у тадашњем Београду (на око 100 000 становника) било 6.

Зато је ИСТОЧНО ПИТАЊЕ питање капиталних геополитичких интереса и одмјеравања великих сила са правом на живот локалног становништва – балканских нација.

У деветнаестом, и двадесетом вијеку – с једне стране: АУСТРО-УГАРСКА, симбол просвјећености, збир анжувинских-луксембуршких и германских стремљења кроз вјекове идентификује цивилизаторску улогу са појмовима, као што су: «моћ», «ширење културе», «освајање» – јер је империјална идеја, «космичка идеја» а право јачег, најстарије право у људском роду. С друге стране: «мала балканска племена», СЛОВЕНИ, или нешто друго, заостали и примитивни стреме слободи којој не знају сврху ни домет, и тако плаћају најскупљу цијену властитој неспособности да уоче модерне форме робовања и модерне начине отпора. Не виде границе своје лоше организованости ни крајњу сврху промјени стања – зато их је лако ослабити и посвађати.

У двадесетом и двадесет првом вијеку кључни утицај, остваривали су, Америка и Њемачка – помало Русија. Распадом Југославије и ратовима на овим просторима, задње цјелу деценију, најзначајније одмјеравање претворило се у УНУТАР-ИСЛАМСКУ БОРБУ двије МУСЛИМАНСКЕ ЗЕМЉЕ: „Вехабијске“ Саудијске Арабије и „Шитског“ Ирана. Данас, је у ту борбу, за османско-османлијско насљеђе, снажно укључена и Турска.

Турско понашање, оптерећено империјалном улогом, личи на, кретање слона у стакленој радњи – и наноси штету. Иако је позорница овог одмјеравања цјели Балкан, ипак је Босна и Херцеговина тачка одмјеравања три муслиманске државе и нације.

Турски ангажман, у принципу, представља империјални, османски, ревивализам и борбу за властито политичко наслијеђе, означену јединственим именом: „НЕООСМАНИЗАМ“.

Долазак предсједника Турске Рецепа Тајипа Ердогана у Загреб и споразум са предсједницом Хрватске Колиндом Грабар Китаровић и са бошњачким чланом Предсједништва и предсједником највећег исламистичког покрета на Југоистоку Европе, названом СДА (Странка демократске акције) о оснивању и формирању тзв. Трилатерале, само је рефлексија политичких, неоосманских, амбиција Турске на Балкану.

Одлазак Давутоглуа са чела владе неће промијенити ништа: стварни политички архитекта који влада у реалном животу, а не у теорији, је Ердоган, који годинама непоправљиво срља и вуче Турску у изолацију, у амбис грађанског рата и сукоба у окружењу.

КЉУЧНЕ РИЈЕЧИ: Средоземље, Балкан, Турска, Османско царство, Неоосманизам, Блиски Исток, Ислам

Наставља се…

АУТОР:

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ – Члан експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма, организованог криминала и корупције

Прочитај без интернета:
93 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ