Свака држава је, у принципу, средство испољавања њене политичке идеје – чак и када себе дефинише кроз религију и вјерски идентитет, она тежи заштити властите организације кроз коју се институционално утјеловљује њена идеја.

Шта је организационо, а сљедствено томе и идејно, била суштина Османског царства, није тешко одговорити – никога се не дотиче посебно, кад са велике временске дистанце судите о историјским чињеницама. Али ако закорачите у нове друштвене односе и већ формулисане вјерске и етничке интересе – ако дирнете у митове, тада имате обавезу да своје стајалиште стручно и темељито објасните ако не желите бити дио постојећег конфликта, на „етнички“ и „културно“ , „логичној“ страни схватања.

У тој премиси, лежи моје увјерење да морамо дати одговор на питање: „Шта је за нас Османизам“ да бисмо дефинисали појам „Нео-Османизма“.

Политички систем, друштвено уређење, критичка теорија друштва, политичка филозофија владања, шовинистичка доктрина бескрупулозног исламизирања и турчења (став поробљених народа) – или реформски покрет од средине деветнаестог вијека до балканских ратова – напор да се турско друштво европеизира и стварање услова за појаву Кемал Мустафе Паше познатог као Кемал Ата-Турк (у што нас увјерава Турска историографија)?

Османизам (с-х.) или – Osmanlilik, Osmanlicilik (тур.) те Ottomanism (енг.), представља термин који се у турској историографији користи за означавање идеологије и политичког програма османских модернистичких реформатора који су у периоду од почетка Танзимата 1839. до балканских ратова 1912-1913. промовисали османски патриотизам међу различитим вјерско-етничким групама Царевине. Примјер носилаца такве идеологије је Друштво Младе Османлије (основано 1865) које се борило за увођење уставног уређења у Царевину, једнакост свих поданика Царевине без обзира на вјерску и етничку припадност и приврженост Османској држави као домовини (ватан) свих њених становника. Циљ овог друштва био је у крајњој линији „стварање јединствене османске националности тако да сви султанови поданици имају иста права и дужности без обзира на разлике у раси, вјери и нацији“.[1] О овој политичкој идеологији и политици детаљно се говори у посебној одредници нове турске Исламске енциклопедије. На сасвим турски начин и у духу турског интереса. Према томе, ако је вјеровати Турцима, османизам је термин који се односио на унутрашње преуређење Османског царства у духу идеје европског модернизма.[2]

Турци, свакако, желе да и ми на њихову историју гледамо „њиховим очима“ па да један покрет, који нама самима није значио ништа, посматрамо као важан израз реформског духа те да цјелу историју османског владања негирамо прихватајући њихову дефиницију. Наравно, о посљедицама те власти и тог периода Турци могу расправљати са позиције властитог интереса али морају прихватити да постоје мишљења и ставови поробљених народа и њихов угао гледања на Османски период.

Често се каже да је Османско царство било турска држава. Истини за вољу, оснивачи османске државе и династије јесу били турског порекла, али се османска држава ширила с новим освајањима и временом обухватала многе народе који су говорили различитим језицима и имали различите вјере. Штавише, саму владајућу класу у Османском царству су током већег дела његове историје чинили људи из различитих етничких група. Од „класичног доба“ Мехмеда II и Сулејмана па до јачања национализма у 19. веку чак су и сами припадници владајуће класе под „Турцима“ подразумевали просте и неписмене сељаке из Мале Азије с којима нису хтели да имају ништа. Зато представници османске власти и учени људи своју државу никад и нису звали турском, него девлет-и алиyе, висока порта, или девлет-и али-Осман, држава Османове лозе. Као и у већини других средњовековних и раних нововјековних држава, лојалност династији била је много важнија од припадности етничкој групи.

Понекад су султани, током „класичног доба“, имали неограничену власт и контролисали све што се дешава широм освојених области. Међутим, царевину која се простирала на три континента није било лако надгледати, нарочито с онако ограниченим техничким средствима каква су постојала у касном средњем вијеку и на почетку новог доба. Чак је и систем тимара, захваљујући којем су султани контролисали најзначајнији дио војске, заправо био само средство какво се користило у свим развијенијим пољопривредним друштвима с нешто већом територијом и становништвом – средство, дакле, којим се на локалном нивоу постизало оно што се, с обзиром на низак степен развоја новчане привреде, неразвијен саобраћајни систем и неразвијен систем комуникација, није могло постићи на нивоу читаве земље, а што је захтијевало ефикасне мјере којима би се очували ред, мир и обезбједио пренос сваког произведеног вишка у руке саме владајуће елите. Касније султан постаје и вјерски вођа али једноставно речено, „деспотска“ власт османских султана само теоријски је зависила од Бога, а практично од околности какве,у то доба, владају међу државама и међу људима.

Разлика између друштава и становништва југоисточне Европе, с једне, и османских освајача с друге стране, окосница је многих наших националних верзија историје. Током освајања и дуге османске владавине сукоба је било много, а на представи о том времену и судбини властитог народа настали су многи митови и увјерења са којима је и данас немогуће полемисати.

Највећи дио Југоисточне Европе Османлије су освојиле у 14. и 15. вијеку, неки су дијелови или заузети послије (на примјер Славонија, Банат, Кипар, Крит), или никад нису ни потпали под османску власт (Крф, Словенија, дијелови Далмације и Хрватске). За народе у овој регији османска владавина представља изузетно важну историјску чињеницу, која је одредила њихове животе у непосредном и дугорочном смислу.

osman14

Историчари су о томе имали врло често различита, понекад и супротстављена мишљења. Већина историчара о том је процесу писала са становишта нације, иако су народи каснога средњег вијека ријетко доживљавали свијет на етнички начин. За једне су османска освајања катастрофа, било за њихов народ, било за цијелу европску цивилизацију, а за друге су представљала симбол мира који је османска владавина успоставила. Наравно, цијели је тај процес освајања био далеко комплекснији и у њему је врло тешко јасно раздвојити етничке, вјерске и културне групе и препознати све њихове интересе.

Ипак, са сигурношћу се може рећи: Османска држава је представљала:

– Вјерску и насљедну монархију којој је на челу султан као врховни политички и вјерски ауторитет[3]

– Моћ државе базира се на војној сили којом управља (такође) султан[4]

– Економски и привредни односи засновани су на специфичном „тимарско-спахијском“ феудалном систему[5]

– У царству влада потпуна и перманентна дискриминација немуслимана и жена.

Једноставно, рјеч је о тоталитарном, теократском, милитарном и дискриминаторском царству, на три континента, са Османизмом као дефиницијом и изразом феудалне организације и идеје владања.

Османизам је идеја Османског царства и она је на овом дијелу Европе функционисала пет вјекова. Иако се феудална Европа није пуно разликовала, ипак је у периоду Османске владавине, и поред велике воље, тешко пронаћи било шта позитивно. Наше (а тиме мислим на све Јужне Словене и друге Балканске народе) историјско искуство са Турцима је тешко, болно и нема ни једну позитивну димензију. Та владавина је наша заједничка трагедија, која оставља посљедице и након што је доживјела тежак пораз баш на Балкану. И не само на Балкану и Подунављу, него и у Првом свјетском рату – тек ти порази довели су коначно до стварања критичне масе потребне за револуционарне промијене, које је предводио, војсковођа и (касније) државник Кемал паша Ата-Турк.

У „Сукобу цивилизација“ Семјуел Хантигтон открива тектонску, цивилизацијску напуклину која је настала турским продором на Балкан у другој половини 14. вијека и оставила неуређене границе између исламске и хришћанске цивилизације на свим линијама турског продора. Хантингтон прогнозира сукобе и ратове у Медитерану а посебно на Балкану. Пада у очи да се географски шпиц агресије током посљедња два вијека османске експанзије поклапао са идејом и програмом “зелене трансверзале”. Од самог почетка, тај је концепт имао кристално јасну геополитичку логику. Напори Османлија у циљу исламизације локалног становништва и колонизације муслимана из Азије били су далеко тврђи и успешнији дуж коридора Тракија-Македонија-Косово-“Санџак”-Босна него у другим освојеним хришћанским земљама – нпр. у копненом делу Грчке, у централној Србији, сјеверној Бугарској или Влашкој.

Османска империја напокон се распала пре скоро једног вијека, али њено наслијеђе је остало широм Балкана. На тих пола милиона квадратних километара данас живи око 60 милиона људи. Од тог броја, православни хришћани – Грци, Бугари, Срби и словенски Македонци – имају танку већину од једва изнад 50 одсто. Муслимани – 12 милиона њих у европском дијелу Турске и приближно још толики број Албанаца, словенских муслимана и етничких Турака ван Турске – чине око 40 одсто становништва; док католика (углавном Хрвата) има тек седам одсто. Ове заједнице не живе данас нити су икада живјеле у мултикултурном складу. Трајна мржња, која се снажно емитовала из Сарајева, центра исламске ксенофобије и радикализма у Европи а посебно у овом (жртвованом и отписаном у корист Аустро-Угарске) геополитичком остатку“, тачније пипку османског октопода, остала је једина константа. О томе је, писао Иво Андрић, као о проклетој авлији која повремено експлодира у вјерски мотивисано, крваво насиље, као трајном изразу и резултату османске владавине. Насупрот ревизионистичком миту о беневолентној, мултикултурној и толерантној царевини, миту који је један од идеолошких стубова неоосманизма, та је владавина увијек имала у исламу утемељену – исламом оправдану, институционалну дискриминацију немуслимана и страхом и неповјерењем испуњену коегзистенцију народа.

Много прије Сједињених Америчких Држава, Османско царство је функционисало као империја зла која подстиче и подржава идеологију културних подела, тензија и сукоба. И данас, та мржњом опсједнута муслиманска популација и њихова елита, упркос привидно умјереној реторици, никада нису одустали од политичког циља узурпације балканског простора као исламског бастиона уз спремност да се искористи Европска унија за повратак исламског уређења друштва и државе и реализацију програма исламске доминације, сањане 150 година.

Већина балканских муслимана живи у компактним појасевима територије дуж такозване Трансверзале. Постоје само двије значајне пукотине у том ланцу. Једна је у источној Македонији, гдје тек нешто више од сто километара ваздушне линије дијели најисточнија албанска села код Куманова од најзападнијих насеља Помака у југозападном шпицу Бугарске, у Благоевградској области. Друга је у троуглу Нова Варош-Пријепоље-Пљевља у Рашкој области, дуж пута и железничке пруге Београд-Бар.

Међутим, географска распрострањеност упоришних пунктова Зелене трансверзале прикрива њену виталност и потенцијалне будуће димензије из простог разлога што се хришћанске заједнице на Балкану налазе у сталном политичком конфликту, одсуству било какве конзистентне политике сарадње. Посебно видљива је негативна спремност појединих држава да се будућа геостратешка обликовања овог простора раде у савезништву са Турском државом, настала на предрасуди да је једина стварна пријетња миру и католичкој Европи обновљена моћ Русије. Овај приступ који угрожава европски мир и стабилност формулисан је у Лондону и Вашингтону истовремено представљајући израз заједничких геостратешких планова Њемачке и Турске, базираних на њемачком концепту „продора на исток“ и турској амбицији да продре на запад и врати се потпуно у Европу, и историске незрелости званичног Загреба и мржњом задојеног Сарајева.

„Једног дана, моје понизно тијело ће се, сигурно, претворити у прах. Али република ће остати да живи. Увијек.“

Кемал Мустафа-паша Ататурк

[1] Joseph von Hammer, Historija Turskog/Osmanskog Carstva, vol. 3, Zagreb 1979, стр. 408-409.

[2] TDV Islam Ansiklopedisi, Istanbul, 2007, vol. 33, „Osmanlicilik“, стр. 485-487.

[3] Shaw, „Ottoman View of the Balkans“, стр. 69-70

[4] О појединостима види Sugar, Southeastern Europe under Ottoman Rule, стр. 37-3X; Rycaut, Present State of the Ottoman Empire, стр. 172-173

[5] O тимарском систему види Tomasevich, Peasants, Politics, and Economic Change, стр. 2X-33; Sugar, Southeastern Europe under Ottoman Rule, стр. 98-99, 212

Наставља се…

АУТОР:

ЏЕВАД ГАЛИЈАШЕВИЋ – Члан експертског тима Југоисточне Европе за борбу против тероризма, организованог криминала и корупције

91 глас