Недавним контроверзним наређењима за дејство америчке војске крстарећим ракетама «Томахавк» на сиријску ваздухопловну базу Шаират (7. априла) и најмоћнијом ненуклеарном бомбом познатом као «мајка свих бомби» на исламистичке терористе у тунелима које је градила ЦИА у Авганистану (13. априла), амерички председник Доналд Трамп је насупрот предизборним порукама да ће «учинити Америку поново великом» поштовањем међународног права одлучио да тај циљ остварује показивањем «мишића» и кршењем међународног права. На жалост, Трамп, попут својих претходника Била Клинтона и Барака Обаме се легитимисао као следбеник вишеструко изукрштаних и често подударних америчких и исламистичких илузионих циљева ради чијег остваривања је током претходне три деценије на разне начине угрожаван светски мир. Уколико показани непромишљени Трампов дилетантизам у вези са исламистичким терористима на територији Сирије који су прогласили калифат – тзв. Исламску државу (ИД) не буде преобликован у реализам, подударна агресија «Амера» и исламиста на Сирију прети да ескалирати у светски (нуклеарни?) рат.

Међутим, да би ваљано схватили зашто је дошло до поменутог подударног америчко-исламистичког агресорског напада на сиријску ваздухопловну базу Шаират (сиријска авијација из ове базе је претходно извела напад на побуњеничко упориште Идлиб и погодила њихово складиште оружја са хемијским материјама, од чијег дејства је страдало преко 80 цивила), неопходно је имати на уму опасне илузије америчке политичке елите и исламиста о могућем поробљавању читавог света. Иако историја људског друштва упозорава да никоме није пошло за руком да материјализује такве глобалне утопије, Сједињене Америчке Државе (САД) и исламисти (салафисти) претходне три деценије чине систематске напоре да их остваре. У ту сврху, самостално, и често заједно, противно међународном и унутрашњем праву предузимају комплекс тзв. «ненасилних» и насилних делатности у појединим деловима света (против суверених држава) и тиме континуално угрожавају међународни мир и безбедност.

Америчке илузије је лицемерно саопштио (надмено промовисао) тадашњи председник САД Џорџ Буш у седишту ОУН, 1. октобра 1990. године, говорећи и о «новом светском поретку дуге ере мира» и о свету «отворених граница и отвореног делања и отвореног мишљења». Његов наследник, Бил Клинтон у поруци нацији, 25. јануара 1994. године, поред осталог, појаснио је улогу САД у успостављању замишљеног америчког «новог светског поретка», рекавши: «да ће САД одржавати најјаче, технички најбоље опремљене и најбоље обучене оружане снаге, чиме ће потврђивати америчко лидерство и подржавати демократске процесе у свету» (Budget of the United States Government, Fiscal Year 1996, Section: Projecting American Leadership Around the World, GPO, Washington, D.C., 1995, p. 11.). Дотична порука је операционализована у «Стратегији националне безбедности САД» од 2002. године, а на то посебно указује следећи став: «Циљ ове стратегије је да се помогне у томе да свет не начинимо само безбеднијим већ и бољим…» (The National Security Strategy of the United states of America, White House, Washington,September 2002). Ова стратегија је, углавном на необуздан начин практично потврђивана у наредном периоду, тежишно кроз извођење «обојених револуција» и применом физичке силе.

Случајно или договорно, скоро истовремено, и лидери исламиста чије милитантно језгро (Ал Каида) се тада налазило у Авганистану, објавили су своју намеру (илузију) да «свет учине безбеднијим и бољим». Они су у складу са основном идејом ислама да «покрије» читав свет, покренули процес «великог буђења ислама», односно актуелизовали политички ислам. У ствари, објавили су џихад који условно садржи четири категорије (џихад против самог себе, џихад језиком, џихад руком и џихад мачем) с циљем да успоставе калифат на свим територијама у свету које су у прошлости биле муслиманске, а потом да окупирају територије «неверника» и тако прошире (успоставе) калифат на читавој планети Земља.

Без обзира различитост и супротстављених крајњих (илузионих) циљева САД и исламиста, посебно неупоредиво различите укупне тзв. «меке» и «тврде» моћи свакога од њих, веома је слична стратегија коју су примењивали и истрајавају на њеној примени ради њеног остваривања. Заправо, «и Америка и политички ислам воде свој џихад уз помоћ пропаганде, индоктринације, информатике и најразорнијих оружја, мада су могућности ислама у том погледу неизмерно слабије од америчких. И једни и други воде рат како на локалном, тако и на светском нивоу» (Емил Влајки, Америчко-исламски антисрпски џихад, Филип Вишњић, Београд, 2016, стр. 18.). У крајњем, њихова агресија своди се на примену државног тероризма САД и недржавног тероризма исламиста усмереног ка урушавању националне безбедности традиционалних држава и њиховог претварања у вазале или пак њиховог потпуног уништења. У том контексту, важно обележје њихове стратегије представљају лажне оптужбе о жртви агресије и ултиматимни захтеви, чије одбијање подразумева претњу употребом силе и/или употребу силе. То потврђују хорске флоскуле, попут: «Слободан Милошевић мора да оде», «Садам Хусеин мора да оде», «Моамер Гадафи мора да оде», «Башар ал Асад мора да оде» и сличних. Стога, само недовољно информисане, изненађују недавни ултиматуми америчких званичника: «Путине, или си са нама или против нас. Престани да подржаваш сиријског председника Башара ал Асада», изјавио је амерички шеф дипломатије Рекс Тилерсон уочи посете Москви (11. априла), која се своди на захтев: «Асад мора да оде»; «Северна Кореја тражи невољу. Уколико Кина одлучи да помогне, то ће бити одлично. А ако не, решићемо проблем без њих» (порука Трампа кинеском председнику Си Ђинпингу, 8. априла), док исламисти, скоро свакодневно упућују сличне ултимативне претње многим државама.

Довољан је чак и површан преглед њиховог тродеценијског агресорског похода на свет па да се осим евидентне заједничке аморалности констатује и то да сваког од њих карактерише неискреност и лукавост у односу на другог ради остваривања одређеног циља. Упркос томе, и САД и исламисти у многим случајевима успостављају савезништво ради сламања заједничког непријатеља у одређеном тренутку, а то има за последицу опасно угрожавање националне, регионалне и међународне безбедности. Оваква сурова реалност (угрожавање међународног мира) је у драстичном смислу потврђена недавним агресорским актом САД против Сирије, којим је, исламистичким терористима упућена охрабрујућа порука да ће калифат (тзв. ИД) још неко време представљати важан реметилачки фактор међународног мира. Он је несумњиво последица уходаног америчко-исламистичког џихада током претходних три деценије, ради чијег потврђивања помињемо само неке случајеве.

Терористичка Ал Каида представља «ексклузиван» производ ратног савезништва између САД и исламиста упереног против совјетске војске у Авганистану (1979-1989). Резултати тог савезништва су били много плодотворнији за време униполарног светског периода (1990 – 2000). Наиме, савезништво је довело до тога да исламисти (талибани) завладају Авганистаном и постало покровитељ њиховој милитантној перјаници – терористичкој Ал Каиди. Оснажени су координисаном инвазијом западних хришћанских земаља предвођених САД и појединих муслиманских земаља предвођених Саудијском Арабијом на Балкан. Несумњиво, најзначајнију операцију дотичне инвазије представља пребацивање елитног контингента Ал Каиде из Авганистана у Босну и Херцеговину (БиХ) 1992.године и успешну «реисламизацију» дела босанских муслимана.

Важан моменат тог савезништва представљала је ратоборна сугестија америчког амбасадора Ворена Цимермана лидеру босанских муслимана, доказаном исламисти Алији Изетбеговићу да одбије Лисабонски споразум о мирном уређењу БиХ (1992), којим се могао избећи крвави етничко-верски рат у тој бившој федералној јединици СФР Југославије. У сажетом смислу речено, трајне последице њиховог савезништва у БиХ своде се на то да БиХ данас представља снажну базу «спавача» (да ли само спавача?) исламистичког тероризма, а упркос томе није у посебном противтерористичком фокусу САД. Међутим, у још драстичнијем смислу испољено је савезништво између НАТО-а предвођеном САД и исламиста у подршци насиљу албанске терористичке «ОВК» 1999. године кроз агресију на СР Југославију, које је резултовало привременом насилном отимању покрајине Косова и Метохије од Републике Србије.

Стога, за оцену карактера, делатности и последица агресорског савезништва између САД и исламиста претходних 17 година овог (трећег) миленијума, чији ексклузивни прозвод представља самопроглашен калифат (тзв. ИД) на Блиском истоку (2014), основано је тврдити следеће: Онај ко је довео муџахедине у БиХ и агресијом на СР Југославију покушава да отме 13 одсто територије Србији (покрајину Косово и Метохију), на којој признаје лажну државу «Косово», пресудно је допринео стварању и опстајању ИД. С тим у вези, подсећамо на то да иако су САД имале релевантне информације о улози БиХ и саудијских држављана у терористичким нападима Ал Каиде на америчком тлу 2001. године, ове земље се нису нашле на америчкој листи земаља «за одстрел – осовине зла». Насупрот томе, САД и Енглеска су нациљале Ирак. Наиме, под лажном оптужбом да диктаторски (секуларни) ирачки режим развија хемијско оружје и сарађује са Ал Каидом, англо-америчка коалиција је 2003. године извршила агресију и окупацију Ирака. Пошто је букнуо отпор ирачког народа против окупатора, исламисти су се постепено наметнули као његове вође, прогласивши «Исламску државу Ирак». У даљем, подударност циљева Запада предвођеног САД и исламиста утицао је на појаву тзв. «арапског пролећа» 2011. године као и на насилно свргавање арапских режима у Тунису, Либији и Египту, походом који је заустављен у Сирији. Међутим, координисане насилне делатности Ал Каиде, «Исламске државе Ирак» и «умерених сиријских побуњеника», уз разноврсну подршку С. Арабије, Катара, Турске и појединих западнохришћанских земаља против сиријског режима, између осталог, допринеле су самопроглашењу калифата (тзв. ИД) на деловима територије Ирака и Сирије 2014. године.

Привремена зебња исламиста да ће актуелни председник САД раскинути вишедеценијско савезништво са њима (изјављивао је да уништење ИД представља приоритет америчке спољне политике), отклоњена је недавним дејством америчким «томахавкама» по сиријској војсци и ултимативним захтевом да Башар ал Асад «мора да оде». Међутим, поводом овог агресорског акта важно је истаћи то да он представља нагли заокрет у Трамповом третману исламиста само за недовољно информисане. Реч је о дуготрајном савезништву, које је, на нашу несрећу, најпре, бескрупулозно демонстрирано на Балкану. Стога, уколико се било ко упушта у оцењивање карактера и домета њиховог савезништва, упутно је да обавезно има у виду његово садашње (постојеће) стање на Балкану. За нас у Србији, већ у фебруару, када је упућена америчка честитка лажној држави «Косово», била је очевидна и јасна привидност Трампове реторичке претње исламистима. У два наврата, 29. марта и 13. априла, Трамп се у комуникацији са нашим премијером Александром Вучићем аргументовано легитимисао, као и претходни амерички председници. Наиме, председнику Владе Републике Србије у писму које је примио (29. марта) од америчког председника САД-а Доналда Трампа, између осталог, поручено је: «Напори Србије да потпуно нормализује односе са Косовом такође су доказ тога како се заједничком тежњом за миром могу превазићи чак и најтежи изазови» («Политика», Београд, 30.03.2017). У честитки америчког председника Доналда Трампа Александру Вучићу поводом избора за председника Републике Србије, поред осталог се каже: «…Драго ми је да имамо прилику да радимо на… унапређењу евроинтеграција Србије, нормализацији односа са Косовом, као и на помирењу у региону» («Српски телеграф», Београд, 14. 4. 2017).

С обзиром да «нормализација односа» представља синоним за признавање квазидржаве «Косово» од стране Републике Србије (простор са којег се неколико стотина Албанаца налази у терористичким саставима ИД) било је потпуно јасно да САД по том питању на Балкану нису ништа промениле. Нису промениле ни свој став о формирању «Војске Косова», осим што су сугерисали померање рокова за реализацију тог опасног наума исламиста. Коначно, резултати дозвољеног исламистичког тероризма у привремено насилно отетој српској територији Косово и Метохија су потврђени 13. априла, када је амбасада САД у Приштини позвала америчке држављане на повећан опрез од терористичких напада током предстојећих васкршњих празника. Међутим, с тим у вези зачуђује то да за овакву претњу нису оптужили лидере лажне државе «Косово», а не тако далеко, 2003. године безобзирно су инсинуирали сарадњу ирачког председника Садама Хусеина са терористичком Ал Каидом.

Скромно размотрене чињенице указују и упозоравају на то да је у скорије време нереално очекивати раскид савезништва између САД и исламиста. Стога, као што је такво злокобно савезништво током предходне три деценије континуално изазивало страх од тероризма исламиста у многим земљама и угрожавало мир у многим деловима света, за очекивати је још израженије дестабилизовање међународне безбедности. То, пре свега зато што њихова је моћ и агресивност против потенцијалних жртава, самостална и/или удружена неупоредиво мања од оне у блиској прошлости. У ствари, потенцијалне жртве у мултиполарном свету имају веће изгледе да се успешно бране и одбране од њихове агресије, будући да неке од њих, између осталог, располажу и нуклеарним оружјем. Све у свему, основано је констатовати да уколико не превлада разум, међусобно уважавање и поштовање међународног права од референтних субјеката међународне заједнице, поглед на међународни мир и безбедност је суморан.

10 гласовa