На почетку би требало подвући да је идеја стварања континенталног савеза корисна, добра, потребна и племенита. У времену стварања мултиполарног света, уједињена Европа може постати један од полова у систему међународних односа и тако на најбољи могући начин штитити интересе свих европских народа, oд Лисабона до Владивостока. Међутим, мора се истаћи и да је потребно остварити неке услове да би до тога дошло.

Лако уочљиве карактеристике балканских држава су лош политички амбијент у дугом временском континуитету, са израженим међупартијским, међуинституционалним, међуетничким, међурелигијским и међудржавним тензијама, и социјално-економски амбијент који је из године у годину све гори. Изложени смо дугорочном порасту јавног дуга, паду запослености, изостанку стратешких пројеката, све већој енергетској зависности. При томе, кроз процес приватизације је распродато „породично сребро“, па остаје отворено питање: на који начин се све већи буџетски дефицити у наредним годинама могу амортизовати? Нешто слично се дешавало у постколонијалној Африци, а тада успостављено стање је означено као „модел фаталне задужености“. У таквим околностима, да се послужим речима Јаниса Варуфакиса, можемо се само претворити у  „протекторате под намесништвом европског комесара и локалних клептократа, са омладином као јединим значајним извозним артиклом“.

Проблем балканских држава је у томе, што још увек не постоји свест да, онаква каква је данас, Европска унија не може бити фактор позитивних промена. Чак напротив: што чвршће буду у такозваном „интеграционом загрљају“, то ће околности постајати теже. Пошто је процес „вестернизације“ балканских држава и друштава очигледан, а последица тога ће бити и „стезање интеграционог загрљаја“, и ствари ће на Балкану 2015. стајати горе него претходне године. Александар Зиновјев је крајем прошлог века упозоравао на погубност неконтролисане и некритичке вестернизације. Овај процес за коначан циљ није имао стварање економског и социјалног благостања у државама које су се прикључивале евроатлантским метрополама, а због чега су, у највећој мери, те државе желеле да имитирају западне земље и прихватају западне обрасце, већ је он требао „довести намерне државе до таквог стања да оне изгубе способност за самосталан развој, укључити их у сферу западног утицаја, али не као равноправне и једнако моћне партнере, већ у улози сателита, или боље речено, колонија новог типа“.

Да би се неповољни трендови мењали, неопходно је дугорочно стратешко позиционирање и заузимање одређеног места балканских држава у систему међународне поделе рада. У постојећем ЕУ-оквиру то се не може десити, јер он Балкан третира као „периферију“.

Насупрот оптимистичним највама Френсиса Фукујаме, Имануел Валерштајн је још пре две и по деценије процењивао да ће падом биполарног система пропасти и оба концепта који су до краја осамдесетих година били доминатни. Пропаст комунистичког концепта је било лакше видети, пошто се радило о пораженој страни. Са поразом је дошао и крај једном политичко-економском уређењу. Пропаст либерално-демократског концепта је значајно теже сагледати. Пре свега због победе у Хладном рату, која је на неко време угушила сваку критику и фактички онемогућила отварање широке и плодне расправе о грешкама до којих долази и стварима које се морају мењати. Валерштајн је тврдио да либерално-демократски систем, какав је постојао у хладноратовском периоду, не може опстати и после њега, јер је он управо био производ хладноратовских околности. На пример, западноевропском капиталу није било у интересу да се повећавају права радника или омогућава несметано деловање синдикатима, али је услед „совјетске претње“ то морао да чини. Сликовито описано: да капитализам није тако попуштао, широм би отварао врата јачању утицаја комунистичких партија. Сломом комунистичког блока нестала је и претња, па је брзо дошло и до промена у капиталистичком блоку, односно либерално-демократском концепту. Улазак у посткомунистички истовремено означава и улазак у постлибералнодемократски период и Валерштајн поставља питање: шта ће се десити „после либерализма“? Данас се већ може одговорити како смо после либерализма добили концепт који би се, уз све ограде и прихватање критика на рачун употребљавања оваквог појма, могао назвати-либерални фундаментализам.

Свака идеологија је имала своју дегенеративну фазу. Племените идеје социјализма су у одређеним околностима „склизнуле“ у сурови комунистички терор, а идеје о националном окупљању и удруживању у-развој расних теорија и нацизам.

Од завршетка Хладног рата су начела о слободи појединца или мањине претваране у принцип терора мањине над већином, а принцип слободне тржишне утакмице се трансформисао у бесомучну пљачку богатих, који су постајали још богатији, над сиромашнима који су постајали још сиромашнији. У постхладноратовском периоду долази до праве експлозије такозване финансијске или симболичке економије, насупрот реалној економији, па покретач глобалне привреде постаје стално кретање новчане масе, а не трговина робом и услугама. Метрополе, под којима Валерштајн подразумева САД, Канаду и западноевропске земље, су преко контроле симболичке економије и финансијских токова, усмеравале целу светску економију, због чега су остале регионалне силе, попут Кине, Индије, Бразила или Русије, ма шта предузимале, могле у најбољем случају само да досегну до статуса „полупериферије“. У таквим условима, Европска унија се, што поготово постаје видљиво у првој деценији XXI века, трансформише у средство за очување једнополарног света са „евроатлантским метрополама“ као светским центром. Мале и сиромашне земље, попут балканских, осуђене су на останак у зони економске и политичке „периферије“. Ово је системски проблем и један од узрока лошег политичког и катастрофалног социјално-економског амбијента на Балкану.

Балканске државе, које су посматрајући континенталну геоекономску осу Мајкла Данфорда, од средине XIX века до данас најчешће биле сврставане у трећу, а ретко и у другу категорију према својој развијености, у оваквом оквиру остају, као што је већ речено, у статусу периферије, што онемогућава заузимање адекватног места у глобалном систему међународне поделе рада, па је самим  тим и немогућ њихов дугорочан и одржив развој. (Која год од познатих дефиниција одрживог развоја да се користи, може се рећи да он представља интегрални економски, технолошки, социјални и културни развој, који омогућава садашњим и будућим генерацијама побољшање квалитета живота.

Још један важан моменат у односу Европске уније и балканских држава, сагледавано из овог контекста, јесте геополитичка димензија. Либерни фундаментализам није био геополитички неутралан, већ је имао за циљ успостављање јасне хијерархије и дуготрајно очување једнополарне структуре светског политичког система. И поред амбициозног почетка и импресивних почетних резултата, први корак у глобалном ширењу либералног фундаментализма није до краја направљен. Регионалне силе нису пристале да буду делови „полупериферије“ једнополарног света. За балканске државе ово може представљати шансу, али може представљати и велику претњу. Међутим, пре тога се мора видети како ће се ова нова трансформација структуре светског политичког система одразити на Европску унију. Односно, да ли ће се геополитички посматрано, она позиционирати као један од полова у мултиполарном свету, целина са сопственим идеолошким-политичким вредностима, културним обрасцем и стратешким циљевима!? Таква Европа може бити заштитница интереса европских народа, укључујући и интересе најмногољуднијег европског народа-руског, и наравно-могла би бити покретач одрживог развоја балканских држава. Али, да би таква постала, неопходне су крупне системске промене континенталних размера и развод са либералним фундаментализмом.

(излагање на форуму „Спољнополитички дијалог: државе западног Балкана на путу ка европским интеграцијама“, одржаног у организацији београдског Института за међународну политику и привреду и „Фондације Ханс Зајдел“, 12.02.2015. године)

10 гласовa