Дуго се чекало на прву, конкретну реакцију Немачке на мигрантску кризу која тресе цео Континент. И, шта смо дочекали? Привремено је суспендован Шенгенски споразум! Дакако, сада ће и остали следити немачки пример. Да није жалосно, било би смешно. Шта ће бити следећи корак када се овај покаже неучинковитим? Па, вероватно као и у Мађарској: жице, зидови, војска, промена закона, хапшење миграната… Или торпедовање бродова који превозе мигранте. И? Како рече један Сиријац у камеру мађарске телевизије (а преноси „Политика“ од 15.09.): „немате ви затвора колико има нас“. Или, како рече министар Александар Вулин, да парафразирам, ако они (ЕУ) почну да их заустављају или враћају нама и ми по истом принципу можемо да их враћамо у Македонију, а ови у Грчку. Па да почне нови хаос са стотинама хиљада озлојеђених људи који ће тумарати по Европи.

 Оно што ради Немачка није решење, то је лоша реакција која можда произведе какав краткорочни ефекат на унутрашњем плану, али истовремено и минира стабилност целе Европе. Мада, нико нема право да за оно што ће се дешавати криви Немачку. Берлин је дао предлог осталим чланицама ЕУ који се тицао санирања текуће фазе кризе, али је тај план глатко одбијен (о квотама за пријем). Ипак, и тај план је подразумевао само санацију, опет усмерену на кратак рок, никако није нудио дугорочно решење. Јер, на пут ка Европи се спремају још милиони људи. Једном када су канали за миграције отворени, а маса покренута, то се тешко може зауставити.

Поред свега, против Европе се изгледа припрема и велика медијска офанзива (Србија није у том филму и у свој муци која нас је задесила то је добра вест). Последња одлука Немачке само иде на руку томе. Оно што се по кулоарима у ОУН већ неко време говоркало, јавно је изнео Зеид Раад Хусеин, генерални секретар Савета за људска права ове организације, који је позвао „европске земље да покажу солидарност према избеглицама и да их третирају на хуман начин“. Оваква формулација (да се избеглице третирају на хуман начин!) није упућена Пакистану, Камбоџи или Судану, већ европским земљама. „Шампионима демократије“, државама које су се „заклињале у међународно право“ и вредности које не постоје нигде другде на свету, које су себи дозвољавале да због сличних ствари другима држе лекције, уводе санкције, састављају листе подобних и неподобних земаља и режима. Уместо слике о Европи која се последњих деценија ширила светом, сада можемо присуствовати креирању сасвим другачијих медијских представа.

Може ли се свему томе ЕУ супротставити? Тешко. Не само да су садашње реакције ЕУ закаснеле и неадекватне, већ нас и искуство са Балкана из последње две године упозорава да у Бриселу нема потенцијала за тако нешто. Мигрантску кризу је, барем када се говори о последње две године, било могуће предвидети. Поједини европски стручњаци су на све ово упозоравали и много раније. Такође, могло се предвидети и да ће један од путева проласка избеглица бити Балканска рута. Дакле, преко Грчке, Бугарске, Македоније и Србије. Шта је ЕУ чинила да би се ове земље стабилизовале и постале њен  „спољни бедем“ ка дестабилизованом Блиском истоку? Не да није учинила ништа, већ је „доливајући уље на ватру“ својим поступцима додатно дестабилизовала поменуте балканске државе. Грчка је мрцварена „дужничком кризом“ до те мере, да се институционални апарат који би сада требао да реагује готово распао (о буџетском систему да и не говоримо); Македонија је после терористичког напада у Куманову гурнута у још једну политичку кризу, па су тамошњи политичари искључиво забаљени предстојећим изборима, после којих ко зна шта ће се дешавати; у Бугарској је једини циљ спречити сваки даљи уплив Русије, по цену да се ради и о решавању горућег проблема ове земље-питању енергетске безбедности; док је Србија и даље изложена жестоким притисцима да прво призна државолику творевину косовских Албанаца као предуслову за било какве даље приче и разговоре. Када се свему дода и „додавање гаса“ у БиХ, где је све усмерено ка покушајима промене Дејтонског система, јасно се види колико је ЕУ промашила у дефинисању стратешких приоритета и политичких одлука које је неопходно доносити.

При томе, треба подсетити и на постављање Брисела у украјинској кризи и упозорити да последице могу бити истоветне. Стање у Украјини је безнадежно, па је тешко прогнозирати шта ће пре задесити ову земљу: потпуни финансијски колапс, даља ескалација конфликта на истоку земље или почетак грађанског рата у Кијеву. Шта год да се деси, европске земље се, на исти начин на који се данас срећу са избегличким колонама из других делова света, могу срести и са колонама украјинских избеглица. На крају, ако је нешто дозвољено Сиријцима, зашто није дозвољено Украјинцима? И они имају имају иста људска права, а и у њиховој земљи бесни рат.

ЕУ је упорно радила у корист сопствене штете и оно што се данас дешава су само последице. Да би дугорочно решиле проблем, водеће европске земље морају лечити узроке. А, због недостатка потенцијала о чему је већ било речи, оне то не могу саме. Европа се мора окретати Русији. Простора за оптимизам да ће до нечег оваквог доћи је мало, пошто је у истом дану, када је разговарано о суспензији Шенгенског система, у Бриселу одлучено и да се санкције против Русије продужавају за још шест месеци. Али, ако то не може ЕУ, онда такав заокрет мора начинити континентална Европа. То окретање би подразумевало најпре давање пуне подршке руском ангажману у Сирији, јер је то једини начин да се стабилизују прилике у овој земљи и створе предуслови за пораз Исламске државе. Затим да се, када је о Блиском истоку реч, одлучније крене у успостављање пуне сарадње са Ираном, који у свему овоме може одиграти велику улогу, али и са новим властима у Египту. Са друге стране, неопходно је тражити хитно решење за Украјину заједно са Москвом и спречити развој нежељеног сценарија, као и изаћи са заједнички предлогом за стабилизацију балканских држава, које су на удару због мигрантске кризе.

Наставак досадашње праксе, бављење последицама  и вођење политике само са једним циљем-да се што мање замери Вашингтону-Европу ће скупо коштати. Или ће се покушати са новом политиком, или ће на крају ове приче Европа завршити „на штиту“. А да не би завршила „на штиту“, она мора тражити савезнике. Шта би јој у овом тренутку могло више помоћи од савезништва са Русијом?

24 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ