Утркивање у величању „историјског“ споразума између „NATO девојчице“ и „фактора стабилности у региону“ превршило је меру укуса, чак и у медијима традиционално суздржаним, док газда не каже када новинарска „слобода“ сме да се покаже.

Тренутак је не може бити интригантнији, председница без владе и технички вршилац дужности у оставци потписују споразум, чији садржај новинари само препричавају a аналитичари већ називају декларација лепих жеља!

Упада у очи да је екипа сарадника „NATO девоjчице“ састављач текста споразума, и да је текст дат „фактору“ по моделу узми или остави, без усаглашавања током његовог самог стварања.

Сам текст споразума рађен је као двојезична табла, на два писма (за девојчицу и фактора), те му ипак прети камен из потаје чика Бранимира, господара Славоније и Барање!

После жестоке свађе (ако је и била) са гоничем робова из ЕУ и америчким амбасадором, баш прикладног презимена, после јавно изнетих обавезујућих радњи за сагласност око отварања поглавља са хрватске стране, као појас за спасавање уследио је сусрет на мосту тачно у подне (симболика холивудске режије!), ком детаље додаје машта новинара, једине наручене публике!

Службени дворски представник Срба у Хрватској, није присустовао том „повијестном трену“, он је због нефотогеничности деташован у двориште родне куће српског научника Милутина Миланковића, у месту Даљ у покрајини Барањи, која је до одлуке арбитра комунистичке партијске комисије за разграничење између република Србије и Хрватске, била у свом историјском миљеу, у Војводини!

Народни представници Барање, изјаснили су се још у новембру 1918.године за присаједињење Краљевини Србији, и ушли у нову државу СХС, као њен неотуђиви део.

Комунисти нису признавали те „великосрпске одлуке“ народа који је ту живео, те су ипак одлучили да часте тек рођеног сина генерала Ивана Шибла, који доби кумово име Милован, а сам кум пресуди и додели Барању, тамо где није никада била.

Срби кажу – није кум дугме – и кум Милован Ђилас, чувени комунистички сатрап и творац монтенегринске обавезујуће припадности за Србе у Црној Гори, баш се показа!

У маниру наставка комунистичке истине, назваће „NATO девојчица“ Милутина Миланковића хрватским научником, али заборавља да се он није родио у непостојећиј држави Хрватској већ у тадашњој Аустро -Угарској, и право да га као свог држављанина (по рођењу) велича има данашња Мађарска, која ипак уважава приоритетно право Србије!

Много хваљено залагање за побољшање статусних права националних мањина у две суседне државе, пати од суштинске заборавности детаља, које многи не познају.

Све до 1946.године, у историјским покрајинама Војводине, живели су Шокци, Буњевци и Хрвати, као посебности.

Одлуком војне управе у Војводини а не изјашњавањем народа, наређено је да се преправе матични податци становника, и сви Шокци и Буњевци су насилно преведени у Хрвате, током пописа становништа 1948.године.

Командант те војне управе био је генерал Иван Рукавина (случајност?), влада републике Србије у чијем је саставу Војводина, није ни питана, нити се питала, али кум Милован јесте, као вредна партијска домаћица која сређује малчице запуштену кућу!

Посета Таванкуту, месту где Буњевци користе своје право да се не изјашњавају Хрватима, јер комунистичког насиља више нема, није случајна.

Када је председник Србије подржао историјско право Буњеваца, вриснула је тадашња хрватска министрица за спољње послове Весна Пусић, као младо змиче, о „насиљу над Хрватима“, те NATO девојчица сада користи тај рани врисак, да у хармоничне односе председника Србије и „фактора стабилности у региону“, утрпа још један камичак у ципели.

Уосталом, хрватски културтрегери тврде да Србима и не пасују циупеле, зна се шта они носе!

Цинично звуче све изговорене фразе дворског представника Срба у Хрватској, о уважавању права националне мањине, историјски су Срби народ у некадашњој Аустро-Угарској, па затим у Краљевини СХС и Југославији.

У фашистичкој НДХ, Срби су расним законима оглашени за реметилачки фактор који мора да се уклони, свим средствима.

Чак су и покварени хрватски комунисти, на свом заседању Завнох (Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Хрватске) у Топуско-м 1944,.године, утврдили да у Хрватској живе два народа, Хрвати и Срби. Та одредница је стајала у преамбули свих републичких устава Хрватске, из времена заједничке државе Југославије.

Тек 1990.године у новом уставу РХ названом „божићни“ (усвојен у децембру месецу), српски народ насилно ће бити преведен у статус националне мањине.

Пре те саборске одлуке, већина Срба-заступника из редова странке СКХ-СДП, легално изабраних на вишестраначким изборима, формирала је у Книну скупштину са посланицима СДС (Српска демократска странка) и изјаснила се за стварање САО Крајине, као неотуђивог дела тада заједничке државе Југославије.

Пуне четири године, требало је ЕУ и НАТО, да користећи ОУН и Венсов план, уз сарадњу консултаната из фирме МPRY (оснивачи амерички пензионисани генерали) припреме план „ОЛУЈА“, највећег етничког чишћења у Европи после Другог светског рата, огњем и мачем протерујући неколико стотина хиљада становника РСК (Република Српска Крајина), и притом убијајући све лаковерне који су поверовали јавном позиву председника РХ, да сачекају своје „ослободиоце“.

Отада, из године у годину, смањује се број прогнаних Срба из РСК у београдским медијима, како одмиче процес „еуроинтеграција“ остатка Србије у прекомпоновању по мери одрживог, само се додају нови услови, док се не стигне до најмилије „прекумановске“ матрице.

Ко је из НАТО-a натерао „девојчицу“ као доброг извршиоца и „фактора стабилности у региону“ из ЕУ, није ни важно, намера да се не таласа стварни прогон обесправљених Срба а примиче се годишњица „ОЛУЈЕ“ и следственог усташког дивљања на народном дернеку уз Томпсона, неће овисити о сусрету на мосту, притом фактор КАПТОЛ (средиште РКЦ у Хрватској) није никако помињан, али његов рукопис, за упућене није непознаница!

ПС . – много забринута и вазда будна „second SERBIA“ има сазнање да се катаракта успешно лечи, али најбољи светски очни лекари су у Москви, а то је очит проблем и НАТО и ЕУ!

Прочитај без интернета:
40 гласовa