„…Наша ужа домовина, Босна и Херцеговина, видјела је више зла од фашистичких окупатора и њихових слугу него ма која покрајина Југославије. Подли освајач вјешто је искористио тешко насљеђе прошлости, оно неповјерење и отуђеност међу народима Босне и Херцеговине, које су подржавали сви противнародни режими у Југославији, да распири шовинистичку мржњу, да закрви народе, како би њима лакше владао. Преко својих усташких плаћеника он је у Босни и Херцеговини починио такве злочине пред којим блиједи све оно што је Босна и Херцеговина у својој тешкој историји видјела. За свега неколико мјесеци убијене су у Босни и Херцеговини на звјерски начин десетине хиљада Срба, попаљени су њихови домови, рушене богомоље, уништавано све што је било српско. Ти злочини — физичко истребљење Срба — чињени су у име »хрватске Босне«. С друге стране, четници су, у служби окупатора, починили безброј злочина над невиним муслиманским и хрватским живљем у име »српске Босне«. Стварно су и једни и други служили и служе туђину, вршећи оно што је фашистички освајач замислио: физичко истребљење наших народа…“

Овако је говорио Родољуб Чолаковић, први извјестилац, на Првом засједању ЗАВНОБиХ-а, 25. новембра 1943. године (како тврди службена, политизована историографија) или, 26. и 27.11.1943. како тврди друга архивска грађа. Очигледно је то било толико битно да никада није чврсто утврђено и дефинисано. Ипак, оно што није спорно је то, да су уз поздравне говоре кључних људи Комунистичке партије Југославије, на Првом засједању ЗАВНОБиХ-а поднесена два реферата и усвојена једна Резолуција.

Први реферат поднијео је, дакле, Родољуб Чолаковић „Роћко“, партизан и народни херој, родом из Бијељине. Наслов реферата је био: „О спољној и унутрашњој политичкој ситуацији“.

Поред овог реферата, на засједању је поднешен и реферат „О значају ЗАВНОБИХ-а“, који је излагао студент, партизан и народни херој из Бања Луке, Осман Карабеговић.

Других реферата није било а једини усвојени докуменат, са шест закључака, предложио је секретар Првог засједања ЗАВНОБиХ-а, партизан и народни херој из Мостара Авдо Хумо у виду „Резолуције“ проистекле из разматрања „…унутарње и вањске политике…“. У Резолуцији (закључцима) се између осталог наводи: „…овогодишње велике побједе Црвене Армије над фашистичким хордама…“ (прва реченица Резолуције – закључак бр. 1); затим, „…народи Босне и Херцеговине не желе више повратак старог стања које је и довело до наше несреће…“ (прва реченица и смисао закључка бр. 2); затим, „…Народи Босне и Херцеговине одричу свако право тзв. Лондонској влади да их представља и говори у њихово име…“ (прва реченица и смисао закључка бр. 3); затим, „…Народи Босне и Херцеговине стварају, у заједници са осталим народима Југославије, нову, демократску, федеративну Југославију слободних и равноправних народа…“ (прва реченица и суштина закључка бр. 4); затим, „…Данас народи Босне и Херцеговине, кроз своје једино политичко представништво, Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења БиХ, хоће да њихова земља, која није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и муслиманска и хрватска, буде слободна и збратимљена БиХ у којој ће бити осигурана пуна равноправност и једнакост свих Срба, муслимана и Хрвата…“ (прва реченица и суштина закључка бр. 5.); те на крају, „…Срби, муслимани и Хрвати, чврсто збијени око ЗАВНОБиХ-а, упркос свим потешкоћама, наставиће у заједници са осталим народима Југославије, своју праведну и оправдану борбу до потпуног истјеривања окупатора из наше земље и уништења свих његових помагача.“ (интегралан садржај, цитат, Закључка бр. 6. Резолуције ЗАВНОБиХ-а).

И то је било све: ни ријечи о реафирмацији измишљене државности о којој пјевају синови и унуци, усташа, домобрана и ханџар дивизионара у Сарајеву. Само југословенски антифашизам и југословенско заједништво, као гаранција и оног босанског.

Сви резултати антифашистичке борбе и тешког рата су поништени, а са њима је неповратно разорена и пројекција Босне и Херцеговине као заједничког простора (у оквиру Југославије), која није ни српска, ни хрватска ни муслиманска, него и српска и хрватска и муслиманска. На овај начин, политичка природа и суштина Босне и Херцеговине, као метафоре заједништва три народа, поражена је и изгубљена заувијек.

Политичке и вјерске елите у Сарајеву, невладине организације и средства информисања – националисти, исламисти, муџахедини, вехабије и терористи… сеире над политичким лешом такве државе, глумећи да је „она ту, само је мало у кризи“, док у стварности управо они представљају колективне убице те домовине, у чији обнављање се узалуд заклињу.

И не само држава БиХ, са њом, је заувијек страдао и тихо одлази са културне и историјске позорнице, најмањи и политички, најслабији фактор, некад државотворан народ – Хрвати.

На линији разних, сумњивих међународних аранжмана, геополитичких конструкција западних сила и локалних лидера који су довели до потпуног истребљења и егзодуса Срба из ЕУ Хрватске дешава се и нестанак и егзодус Хрвата у БиХ.

Никада више Хрвати у БиХ неће бити конститутиван и државотворан народ и никада неће побољшати свој положај. Ову тешку историјску битку, која се водила на дуже стазе, Хрвати су изгубили. Готово је; један народ, једна култура и традиција која је аутентичним вјерским приступом и формом католицизма надахњивала банове и краљеве босанске, нестаје и вулгарно се уништава. Наравно, сви познати владари Босне, од Бана Борића до Краља Стјепана Томашевића, били су по народносном одређењу Срби а по вјери католици. Свакако и краљ Твртко Котроманић, са двоглавим орлом Немањића и Анжувинским љиљанима Светог Анте, заштитника обесправљених, као најзначајнији владар једне врло скромне историје државности овог простора. Посебно, Босне и Херцеговине.

Генеза уништења Хрвата у БиХ је била дуга, пуна страдања и отпора који је тај народ пружао. У току рата али и за вријеме Дејтонских преговора, остало је упамћено како се тадашњи предсједник ХДЗ-а БиХ, Крешимир Зубак, отворено супротставио политици Фрање Туђмана и његовим политичким договорима са Слободаном Милошевићем.

Ипак је Дејтон примјењен а у његовој политичкој филозофији било је видљиво жртвовање уставног положаја Хрвата у БиХ на рачун потпуног уништења Срба у Хрватској.

Већ у првим данима мира, постало је видљиво и необавијештеним и то након што су бивши муџахедини и исламисти терористичким акцијама, убиствима и злочинима, паљевином кућа и вјерских објеката, са знањем западних држава, кренули, углавном, против Хрвата.

Почело је терористичким нападом у Мостару а настављено бомбашким нападима у Завидовићима убиствима Бориса Тешановића (власника кафића), Горана Келера (добитника ордена „Златни љиљан“), Јадранка Божиновића (новинара-уредника на локалном радију), Жељка Дејановића.

Услиједила су убиства хрватских повратника у Средњу Босну па убиство замјеника министра унутрашњих послова Ф БиХ, Јозе Леутара, убиство полицајца Анте Ваљана. Евидентиран је и нестанак Мирка Јозића (1997. год. из Новога Травника), подметање експлозива при папином посјету Сарајеву, бацање експлозивне направе на управну зграду Шума Херцег-Босне, убиство четверочлане хрватске породице код Коњица, на Божић.

Настављено је нападом на фабрику Кока-коле у Хаџићима која је у власништву Хрвата из БиХ, убиством Звонка Барбића и рањавањем Јосипа Шарића у трговинском ланцу „ФИС“ Витез који је у власништву Хрвата, те нападом на посланике у Зеници из реда ХДЗ-а Иву Тадића и Перу Мамића.

Прегрмили су Хрвати и напад на „Херцеговачку банку“, која је била темељ националне финансијске стабилности хрватског народа и која је уз помоћ британске обавјештајне заједнице и принудне управитељице, Енглескиње Тоби Робинсон, потпуно уништена. Баш као Срби у Хрватској, и Хрвати у „Херцег Босни“ остављени су на цједилу и препуштени сами себи и већинском, националистичком концепту и агресивном исламизму и радикализму њихових комшија. Стварно насиље преселило се и у устав са знањем и одобрењем хрватског предсједника Стипе Месића и премијера Ивице Рачана, па су малобројни Хрвати у БиХ наметнутом одлуком о недјељивој конститутивности на подручју цјеле БиХ остали незаштићени, надгласани и маргинализовани.

ХДЗ БиХ са Драганом Човићем на челу је умјереном политиком покушавао промијенити то стање, па је овај уставотворни народ покушао да кроз измјену положаја Рома и јевреја изједначи своју судбину са овим малобројним групацијама, на најбољи начин указавши на сраман положај истински угрожене националне заједнице.

Непопустљивост „сарајевске чаршије“, политичких и вјерских елита, медија и невладиног сектора довела је до чињенице да је број припадника хрватског народа у БиХ преполовљен. Сви покушаји да се стекне право гарантовано Уставом и Дејтонским споразумом, да бира своје представнике, у Сарајеву су тумачени као напори за стварање трећег ентитета и план нове територијалне организације – нове федерализације.

Мора се признати да дефетизам који се осјећа у погледу опстанка Хрвата у БиХ и њихове борбе за уставну једнакост и политичку равноправност није само заснован на разумијевању агресивне исламистичке матрице, која од деведесетих година функционише као политичка свијест и политичка пракса. Свакако је наслијеђе Алије Изетбеговића – његова Странка демократске акције, син Бакир Изетбеговић, са „Младим муслиманима“ и концептом агресивне исламизације друштва и власти те многи муџахедини, терористи, ханџар-дивизионари, активна исламска омладина и њихово дјеловање, као и подршка Турске, Саудијске Арабије и Ирана овој политици – представљало највећи терет самим Хрватима у њиховој тежњи за равноправношћу. Али видљива пасивност хрватске државе и одбојан став ХДЗ Хрватске према сестринској странци у БиХ лажно су се правдали обавјештајном конструкцијом створеном у Сарајеву, о корумпираности предсједника ХДЗ БиХ Драгана Човића. Баш тако: Драган Човић је због тога био хапшен да би се сломио отпор његове странке пројекту радикалне и брзе исламизације Федерације БиХ, са намјером настављања тог процеса и на тлу Републике Српске тј. цијеле БиХ.

Након хапшења 2009. године, Човић је изолован, са малобројним сарадницима, изборио властиту слободу и поново, тихо, ненаметљиво и умјерено, наставио заступати ставове и политику нужности враћања уставних права и слободе хрватском народу.

Кад је ријеч о односу Хрватске, он се тек ових дана промијенио: хрватска држава је подржала свој угрожени и малобројни народ у БиХ и искористила положај нових политичких лидера, предсједнице Републике Колинде Грабар Китаровић и предсједника владе и ХДЗ-а Андреја Пленковића, да тај проблем интернационализује. Отворено се о радикализацији босанских муслимана и лажној борби против тероризма проговорило у Европској парламентарној скупштини и коначно је формулисана Резолуција која представља коначну подршку напорима руководства ХДЗ-а и предсједника Драгана Човића. Уз ову подршку, Драган Човић је успоставио јединствено, флексибилно партнерство са лидером Срба у БиХ, предсједником највеће политичке странке српског народа СНСД и предсједником Републике Српске Милорадом Додиком. Наравно да то партнерство јесте амбивалентно и да његов терет морају осјећати оба лидера, због сложених и тешких међунационалних односа Срба и Хрвата ван БиХ, практично националних матица у Србији и Хрватској, који још увијек манифестују висок степен непријатељства и нетолеранције.

Али, све те мјере ХДЗ БиХ и хрватске државе, иако корисне и добродошле за саме Хрвате, не могу бити довољне и разумијевање те чињенице, тачније, такав јасан поглед на проблем положаја хрватског народа свакако представља извор додатних фрустрација.

Хрватска католичка црква не подржава свој народ и не слиједи политичке правце које су зацртали и за које се боре легитимни политички представници хрватског народа.

Истина овдје је ријеч о три моћника који формулишу и битно одређују став католичке цркве и њиховом срамном додворавању сарајевској чаршији и лажном политичком циљу јединствене земље, земље са једном адресом која национална и друга колективна права подређује општој грађанској свијести и политици. Слабљење јединства хрватског народа, формулисано је као отворена тежња за слабљењем утицаја ХДЗ-а, подршка свим новим политичким опцијама, и њихово интегрисање у сарајевски политички миље без амбиција да утичу и мјењају тежак положај Хрвата у БиХ.

Почело је са Новом хрватском иницијативом одметнутог предсједника ХДЗ-а Крешимира Зубака, још у вијеме када Човића и његове екипе није било на врху политичке и страначке пирамиде.

Наставило се са „ХДЗ 1990“ некад са Божом Љубићем на челу, а остала је једнака подршка и када је на чело дошао Мартин Рагуж, па и данас док је води Илија Цвитановић.

Затим подршка Лијановићима, и њиховој странци „Радом за бољитак“ или „Хрватској странци права“ бившег предсједника Федерације, генерала Живка Будимира, чија лојалност сарајевској чаршији и исламистичким круговима није помогла њему, као што није помогла Лијановићима да спријечи њихово хапшење и понижавање. Уосталом, од Анте Јелавића, Јадранка Прлића, Драгана Човића и осталих хрватских политичара сви су, уз подршку и прећутно одобравање врха католичке цркве у БиХ, пролазили медијске и физичке тортуре у Сарајеву. Нису мета били они него хрватски народ – на сцени је био план истребљења овог народа у БиХ а о тој „сарајевској голготи“ Хрвата, католичка црква никада није проговорила.

У суштини, кад се говори о политици католичке цркве, не говори се о часним вјерницима нити службеницима – понајмање о цјелој цркви: овдје је ријеч о политици коју су константно наметала три утицајна човјека из самог врха: кардинал Винко Пуљић, генерални тајник бискупске конференције Иво Томашевић и бањалучки бискуп Фрањо Комарица. Они су се увијек трудили да у духу властите политике заступају познате ставове и интересе формулисане у Сарајеву те да, и данас, након консолидације и уједињења хрватских политичких структура око ХДЗ-а и Хрватског народног сабора, нервозно, привидно, људски узнемирено, искажу забринутост због тенденције да се створи трећи ентитет. Иако се ових дана преговара са Бакиром Изетбеговићем и СДА само о посебној изборној јединици за избор члана предсједништва БиХ из реда хрватског народа, као гласноговорник става католичке цркве у БиХ, Иво Томашевић је јасно ставио до знања да „…црква не подржава трећи ентитет и да се залаже за стварање четири мултиетничке регије, као једину гаранцију опстанка Хрвата у Босни и Херцеговини“.

„…Садашња подјела БиХ на два ентитета је неправедна и кроз њу је легализирано етничко чишћење. Успоставом трећег ентитета од Федерације БиХ, јер споменута линија хрватске политике у БиХ и не говори о Републици Српској па је нормално да РС подржава стварање таквог ентитета, неправда не би била исправљена него додатно легализирана. Штовише, била би додатно легализирана неправда у било којем од таква три ентитета, не само према друга два народа који би били мањински него и према дијелу властитог народа изван појединог ентитета…“

Био је то један од ставова католичке цркве у БиХ који су бискупи Бискупске конференције БиХ формулисали 29. 10. 2005. и у писаном Приједлогу за друштвено-правно уређење БиХ под насловом: „Босна и Херцеговина – извор нестабилности и пријетња миру или будућа чланица Еуропске Уније“, послали свим дипломатско-конзуларним представницима и свим представницима власти у Сарајеву.

Католичка црква у БиХ очигледно жели промијену Дејтонског споразума и наметање уставног уређења које заступа политичко и исламистичко Сарајево, противно израженим ставовима српског и хрватског народа. Колико је тај предлог уопште реалан и проводив, јасно је свим, више и мање релевантним политичким факторима у БиХ!

Хроничари политичких прилика, пак, памте вријеме када се у парламентарној процедури нашао амерички приједлог уставне реформе познат као „Априлски пакет“, у коме је управо католичка црква, стимулишући подјеле ХДЗ-а на двије странке, преко мањег дјела новог ХДЗ-а 1990. у савезу са Харисом Силајџићем и Бакиром Изетбеговићем (иза леђа тадашњем, умјереном предсједнику СДА Сулејману Тихићу), онемогућила усвајање ове реформе, која је суштински представљала потпуну промијену Дејтонског споразума у корист Хрвата и Бошњака.

За квалификовану двотрећинску већину, потребну за усвајање ових промијена, недостајао је само један глас – глас бившег шефа муслиманске полиције, посланика СДА који је окренуо леђа руководству своје странке. Или, глас, једног посланика из реда хрватског народа, који је у Парламентарној скупштини БиХ проводио политику „светог политичког тројства“ (Пуљић-Томашевић-Комарица) направљеног под кровом католичке цркве и кринком часне католичке вјере.

Умјесто дужне подршке легитимним представницима хрватског народа у БиХ, католичка црква ја наставила са ламентирањем над судбином 200.000 Хрвата у Републици Српској, стално истичући како их се само 60.000 вратило, притом не помињући 650.000 Хрвата, колико их је било у муслиманској Федерацији БиХ прије рата а од којих није остало ни половина, око 320.000. Националну матицу концентрисану у Западној Херцеговини и дјеловима Средње Босне многим политичким мјерама ХДЗ БиХ се трудио да сачува.

То национално језгро, по мишљењу водећих људи хрватске политике у БиХ, могло би гарантовати опстанак хрватског народа и његов уставни положај и треба га сачувати.

Таква настојања су Комарица и Томашевић из Бањалуке рушили, заборављајући да је највише страдала Врхбосанска надбискупија у којој је највише убијених и протјераних католика, углавном Хрвата, шаљући тешке поруке на рачун заједничког живота у Републици Српској, називајући је „лакрдијом од државе“. Свједочили смо да је предсједник Републике Српске Додик, иако огорчен, врло умјерено одговорио овој хушкачкој политици сарајевских адвоката у католичкој цркви.

У ствари, чињеница да се у Републику Српску вратило 60.000 Хрвата само зато што нигдје на другом мјесту нису могли опстати ни живјети, па ни у европској Хрватској и са њеним путовницама и домовницама, представља оптужницу хрватској националној политици у Загребу и говори о „њиховој скрби за своје малобројне сународњаке у БиХ“.

Наиме, од 2003. до 2014. БиХ је напустило 44.527 католика. Но, чини се како је тренд исељавања настављен и у прошлој години, о чему свједоче подаци објављени за четири бискупије, а који се односе на прошлу годину и који су састављени након задњег „посвећења домова и кућа“, које је трајало до половине јануара ове године.

Према тим подацима, из четири бискупије – Врхбосанске, Бањолучке, Мостарске и Требињско-мрканске – у 2016. иселила су се 15.494 Хрвата католика.

У поређењу са 2015. годином, када је у четири бискупије било 405.735 Хрвата католика, у 2016. остало је 390.241 вјерника.

Објављени подаци према бискупијама откривају како је у Врхбосанској бискупији на крају 2016. године било мање 12.477 католика. Наиме, у 2015. години Врхбосанска надбискупија имала је 175.188 вјерника, а на крају 2016. године, 162.711.

Бањалучка бискупија, која је у 2015. години имала 32.908 вјерника, на крају 2016. год. имала је 31.501, што је мање за 1407 католика.

Мостарска бискупија имала је у 2015. години 177.821 вјерника, док је на крају прошле године тај број износио 176.619 и мањи је за 1202.

И Требињско-мрканска бискупија такођер биљежи мање вјерника на крају прошле године за 408. Ова бискупија је у 2015. години имала 19.818 вјерника, а на крају 2016. године тај број је износио 19.940.

Практично се из Мостарске бискупије, коју Хрвати-католици контролишу у потпуности, иселило исто католика колико из Републике Српске док се из Врхбосанске, сарајевске, иселило десет пута више.

Ружно и нељудско приговарање предсједнику Републике Српске Милораду Додику у вези страдања Хрвата у протеклом рату, са којима Додик као ни СНСД нису имали ништа, или помињање убиства свећеника у 2004. које није било на вјерској нити националној основи и када је Додик био опозиција – то кукавичко и јадно пропуштање да се Бакировим сарајевским партнерима и полтронима из СДС-а и ПДП адресира оно што њима припада, имало је увијек само један циљ: срушити партнерство и политичку сарадњу ХДЗ-а са политичким структурама у Бањалуци, које, узгред, нису нимало одговорне за страдање Хрвата. Нити су подржавале ратне злочине, нити су учествовали у њима.

Умјесто да нагласе чињеницу да у Републици Српској, откако је СНСД на власти, никада није нападнута ниједна повратничка породица, кућа, нити црква, док су по Средњој Босни дивљали исламски фанатици и терорисали локално становништво, чинећи повратак немогућим, три водеће личности католичке цркве у БиХ су се исцрпљивалe, у намјери да посвађају Србе и Хрвате, СНСД и ХДЗ – Додика и Човића. Тиме би Хрвати поново били незаштићени, политички немоћни и под канџама Бакира Изетбеговића и његове фундаменталистичка странке. Што очигледно и јесте циљ ове и овакве политике.

Баш због тога немогуће је повјеровати у успјех хрватске политике, упркос створеном, општем политичком јединству свих фактора у земљи, окружењу и свијету, да Хрвати могу коначно заузети положај који припада уставотворном народу, те да је најмање што мора имати, записано у уставу – политичко право и гаранцију да, као и други народи, може бирати своје представнике у највише органе власти и позвати их на одговорност када оцијени да је то потребно. Јасно, kатоличка црква је врло моћна институција. Као чувар духовности и морала, кроз вјекове je стекла огроман углед и статус код својих вјерника и цијелог хрватског народа; без њене подршке, ова битка мора бити изгубљена.

Свакако да то није битка само за опстанак једног народа, него и битка за могућност опстанка заједничке државе Босне и Херцеговине.

Ако се наставе ове тенденције, ни од заједничке државе неће остати ништа.

Или, да се сви скупа правимо имбецилнима и призивамо прошло вријеме – вријеме комунистичке идеологије и ЗАВНОБиХ-а те да се коначно обрачунамо са синовима фашистичких помагача и ратних злочинаца, као симбола братоубилачког рата.

Али, тада би подршка страдалим усташама и домобранима на Блајбургу, под егидом „Крижног пута“, коју Бањалучки бискуп Фрањо Комарица свакодневно истиче, била срамотна подршка убицама оних за које се он наводно залаже и о којима свједочи.

Зар је могуће да у реторици и концепту који се брани у Сарајеву, први људи католичке цркве не виде управо остатке оног најгорег што је комунизам оставио у овој земљи?

Идеолошки клише лишен антифашизма, по коме комунистичке флоскуле о заједничкој држави БиХ заступају најгори исламисти и чаршијски шовинисти, који свакодневно, проблемима Палестине, Сирије, Ирака, Египта итд, убијају јужнословенску душу и свијест властитог народа.

Дужност је уочити како подршка тим чаршијским концепцијама представља подршку бескрупулозним идеологијама лажи и убијања, у име „босанске илузије“, која је само пука пропаганда о могућности постојања давно убијене и сахрањене државе.

Данас, свако мора бити свијестан гдје је народ коме припада и како ће га у овом вртлогу пронаћи и препознати, да би се идентификовао са његовом судбином и заједно са њим учествовао у борби за слободу, правду и историјску позицију којој стреми.

Прочитај без интернета:
318 гласовa