Две манифестације, два марша, одржана у Каракасу 1. септембра, у којима је учествовао велики број људи, најбоље су показали сву напрегнутост ситуације у којој се нашла Венецуела. На улице су изашли, са једне стране, поборници боливаријанске владе и „социјализма са венецијанским лицем“, а са друге опозиција коју је предводио Блок демократског јединства (МУД). Ове манифестације је требало да покажу ко „контролише“ улицу, односно за ким иде народ. Испоставило се да је у богатим четвртима главног града више поборника МУД-а, а Јединствена социјалистичка парија Венецуеле (ПСУВ) има чврсте позиције у деловима где живи обичан свет.

Како тврде вође МУД-а, опозиција је успела под своје заставе да окупи око милион људи, али политичари и новинари, познати по својој објективности, те податке негирају. Тако Хозе Висенте Ранхел изјављује да је на страни опозиције марширало до 30 хиљада људи. Западне агенције су дале потпуно другачије податке. Тако је Deutsche Welle јавио да је бројност „чависта“  била за читаву јединицу мања него бројност опозиције која је протествовала, као „Мадуро лично је изјавио да је било 30 хиљада његових поборника“. Међутим, венецуелански председник није изјавио ништа слично. Он је навео другачије цифре: на боливаријанској манифестацији је било око 300 хиљада људи,  са опозицијом – 30-35 хиљада.  „Поштујем их, – рекао је Мадуро о својим политичким опонентима. – И хтео бих да они одговоре на руку коју сам им пружио, како би се прекинуло са економским ратом, саботажама, претњама насиљем.“ Није добио одговор на тај отворен позив.

После манифестација од 1.септембра министар спољних послова дел Делси Родригес и министар унутрашњих послова Нестор Реверол су одржали конференцију за штампу и на њу позвали дипломате, акредитоване у Венецуели.

Родригес и Реверол су дали необориве доказе о томе да су лидери опозиције покушавали да искористе одржану манифестацију како би дестабилизовали ситуацију у земљи. Покушано је  провоцирање сукоба који би довели до крвопролића (што је више жртава – биће боље), и да се затим за то крвопролиће окриве власти.

Манифестација опозиције је вођена под паролом „Освајање Каракаса“. Како је изјавила Делси Родригес, владини превентивни поступци су омогућили да се избегне кланица, јер је опозиција онемогућена „захваљујући специјалцима и сарадницима полиције“. Родригес је испричала да су се у Каракасу појавили снајперисти који су већ имали спремне позиције за пуцање по демонстрантима. „Врх венецуеланских десничарских конзервативних кругова“,  – изјавила је Делси Родригес, – „покушава да међународном јавном мњењу да „лажне представе о нашој земљи“ и да осмисли „сценарио који би омогућио мешање спољних сила“.

Министар унутрашњих послова Нестор Реверол је детаљно испричао какав су посао последњих месеци обавиле венецуеланске тајне службе. Пресечене су десетине акција саботаже у транспорту, нафтном сектору, електропривреди. Пронађена су тајна складишта прехрамбених производа и робе која спада у стратешке резерве. Откривене су и одузете партије оружја које су завереници покушали да прокријумчаре у земљу. Откривени су и логори paramilitares  који су у Венецуелу убачени из Колумбије. Један од таквих логора је откривен на неколико километара од председничког дворца Мирафлорес, у планинској зони, обраслој шумом. Из скровишта је одузето стрељачко оружје, између осталог и снајпер са дометом 1800 метара.

Венецуелански специјалци су неутралисали низ радикално усмерених руководиоца опозиције. Похапшени су, поднети су и докази о њиховом раду против сопствене земље. У затвор је одведен бивши градоначелник града Сан-Кристобал (из државе Тачира преко које се Венецуела граничи са Колумбијом), Даниел Себалос. Према подацима венецијанског Министарства за унутрашње послове, Себалос је планирао да 1.септембра стане на чело радикалних група које би изашле на  митинге против владе. Он је опасан човек: 2014. је учествовао у организацији масовних нереда, од којих су на обе стране пале 43 жртве.

Међу ухапшенима су Карлос Мело, члан групе Avanzada Progresista, Јон Гојкоечеа из партије Voluntad Popular, који је обезбеђивао један од канала везе опозиционара са амбасадом САД. Гојкоечеа је доказао своју лојалност звездано-штрафтастој застави и својим говорима против Уго Чавеса, а 2008.године му је додељена награда Милтона Фридмана од пола милиона долара „за борбу на ширењу слободе“. 2013. – 2016.тај борац за слободу је студирао на колумбијском универзитету и у Венецуелу се вратио уочи догађаја у Каракасу, објавивши да је „спреман за управљање земљом“.

У то време је издата и потерница за Лестером Толедом – политичким координатором партије Voluntad Popular који је врбовао плаћенике са улица.

Амбасада САД у Каракасу се за сада уздржава од јавних изјава због „Освајања Каракаса“ и оштре реакције власти на очигледан покушај преврата. Како год било – Обамина администрација се супротставља влади Николаса Мадура по свим правцима, користећи своје „оперативне могућности“ у Јужној Америци.  Карактеристичан пример  је „Заједнички коминике држава – чланица ОАГ због недавних догађаја у Венецуели“ од 11. августа. Истина, коминике није баш сасвим „заједнички“ – од 34 члана ОАГ коминике је потписало 15 држава, укључујући САД, Канаду, Мексико, Колумбију, Хондурас, а то су одбили да учине поуздани венецуелански савезници: Еквадор, Никарагва, Боливија, Салвадор и други. У коминикеу се венецуеланске власти позивају на „јасно, прецизно и неодложно обављање преосталих етапа реализације референдума за опозив чиме би  допринеле брзом и ефикасном  решавању садашњих политичких и економских тешкоћа“ у земљи.

Сада је политичка борба у Венецуели усредсређена на следеће  питање:  сакупљање потписа као подршка референдуму о превременом прекиду овлашћења председника Мадура. Провера листића које је Национални изборни савет Венецуеле (CNE) сакупио у првој етапи врло је близу краја. На  другој етапи опозицији су потребни потписи 20% бирача, односно најмање 4 милиона људи. Руководство CNE је изјавило да ће друга етапа да буде одржана у октобру. Одатле и журба код OAG, односно Обамине администрације. По Уставу Венецуеле, уколико референдум за опозив  у 2016.години  доведе до пораза Николаса Мадура, организоваће се нови председнички избори. Уколико референдум са истим резултатом буде одржан после јануара 2017.године,  место Мадура ће заузети подпредседник Аристобуло Истурис, саборац и истомишљеник Чавеса. За опозицију би то било једнако поразу.

На челу завере против боливаријанске власти је Луис Алмагро, у прошлости министар иностраних послова Уругваја, а сада генерални секретар Организације америчких држава. Обзиром да спроводи политику  Стејт департмента САД Алмагро проглашава Мадура за „диктатора“.

Руководство Венецуеле се на свим међународним форумима супротставља генералном секретару ОАГ. У јуну ове године Делси Родригес је говорила на 4. заседању Генералне скупштине ОАГ разоткривајући Алмагра: „Сваког дана добијамо доказе да генерални секретар ове организације држи страну венецуеланској опозицији која се припрема да свргне закониту владу председника Мадура, што представља необориве доказе да се генерални секретар оријентише на спољно мешање у унутрашње послове Венецуеле, иступајући као агент Вашингтона.

Амбасада САД у Венецуели без прекида сакупља оперативне информације и шаље своје процене и препоруке Вашингтону. Пре неколико година бројност персонала амбасаде је на упорне захтеве Каракаса значајно смањена, али подривачки посао сарадника тиме није смањен. У земљу су упућени искусни кадрови Стејт департмента, ЦИА, америчке војне обавештајне службе, тим стручњака АНБ.

Отправник послова у амбасаде САД у Венецуели, Ли Макклени, залаже  се за „меку варијанту“ уклањања Мадура, оријентишући се на „искуство Бразила“ при смењивању Дилме Русеф. Зато амбасада поклања велику пажњу критици „боливаријанске доминације“ у структурама власти. Друго лице у Амбасади –  Брајан Наранхо  сматра се за највећег стручњака за Венецуелу; он је први пут дошао у ту земљу још у јануару 1996.г. Каријеру је почео као други секретар политичког одељења, што је дужносткоја представља традиционално покриће за сарадника ЦИА. Брајан је био сведок пењања Уга Чавеса на власт, а  има врло разгранате везе не само у опозиционим круговима.

Судећи по свему, Ли Макклени и Брајан Наранхо ће и убудуће радити на организацији „референдума за опозив“. Са гледишта америчких мајстора за припрему државних преврата, на данашњи дан је најперспективнија  управо  таква варијанта за промену режима.  Само што ти „мајстори“  имају проблем зато што боливаријанско руководство, укључујући ту и војна лица, пред својим противницима никада не капитулира.

слика: http://lainfo.es/ru/tag/%D0%B2%D0%BC%D0%B5%D1%88%D0%B0%D1%82%D0%B5%D0%BB%D1%8C%D1%81%D1%82%D0%B2%D0%BE-%D1%81%D1%88%D0%B0/

Прочитај без интернета:
16 гласовa