Сведоци смо утиска да су многи Американци, али и чиниоци у свету заокупљени тешкоћом ваљаног дешифровања намере актуелног америчког председника Доналда Трампа – да искључиво употребом тзв. «меке» моћи учини Америку (поново) великом. Очевидно, противници такве његове намере се не мире могућношћу да САД у наредном периоду обуставе насилан «извоз демократије», односно одустану од примене субверзивних и војних интервенција против суверених држава у свету. С тим у вези, нарочито агресивно је противљење у вези са Трамповом одлуком да елиминише исламистичку претњу безбедности САД. Исламисти на Балкану и њихови савезници из бивше Клинтонове династије су потпуно свесни да би евентуална реализација такве Трампове идеје «избрисала» ирационални пројекат «балкански калифат» и зато показују паничну нервозу. Наведено потврђују тиме што отворено прете силом Републици Српској, појачано тероришу српске цивиле на Косову и Метохији, враћају своје «војнике» (терористе) на Балкан из «Исламске Државе» (ИД) са Блиског истока, препоручују «оптимално» прекомпоновање постојећих државних граница на Балкану, инсинуирају «агресорску» улогу Републици Србији, истичу «незамењиву безбедносну» улогу НАТО-а на Балкану и нарочито потенцирају «опасан» руски утицај на Балкану. Несумњиво је да маштају да ће таквим провокативним делатностима изазвати оружане конфликте на Балкану и изнудити војно уплитање САД и НАТО на своју страну, као алтернативу својим илузијама о замишљеном «балканском калифату».

За дијагностиковање актуелне нервозе ове злокобне англосаксонско-исламистичке коалиције, упутно је имати на уму мудру поруку некадашњег америчког војсковође и државника Абрахама Линколна: «Могу се људи лагати неко време и неки људи све време, али се не могу сви људи залуђивати све време».

Зашто је веома важна ова порука? Зато што је вашингтонска администрација у периоду од 1990. до 2016. године прилично успешно лагала америчке грађане о томе да САД у савезу са исламистима могу успоставити «поредак у свету» по свом укусу. У реализацији таквог утопијског пројекта, Вашингтон је подједнако успешно обмањивао и злоупотребљавао НАТО, ЕУ и поједине муслиманске земље, што се у крајњем сводило на подстицање и ескалацију тероризма исламиста. Зачетак и практична провера њиховог савезништва и залуђивања догодили су се на Балкану у последњој деценији 20. века а потом је добило глобалне димензије. То је чињено најпре кроз разноврсно повлађивање (и војно) исламистима у Босни и Херцеговини (БиХ), а потом исламистима у Србији (на Косову и Метохији) и у Македонији. Кључни резултати њихове усклађене хибридне агресије су успостављене нефункционалне државе БиХ и Македонија и посебно, псеудодржава «Косово», као врхунац њихове слуђености. Реч је о погубним «решењима» по трајни мир и стабилност региона, а «ИД» на Блиском истоку представља њихово највеће достигнуће. Стога, основано је тврдити да чак и уништење «ИД» у догледно време, не гарантује имобилисање глобалне исламистичке претње, уколико не буде искорењена на Балкану.

Имајући у виду констатовано, јасно је да само темељно преиспитивање и ревизија (поништавање) заједничких «производа» англосаксонских либерала и исламиста на Балкану, међу којима је лажна држава «Косово» најрогобатнији, може потврдити искреност прокламове Трампове идеје. Јер, као што је претходна вашингтонска елита имала водећу улогу у повлађивању и антицивилизацијском награђивању исламиста на Балкану, углавном на штету српског народа и територија, актуелни Вашингтон има прилику да преиначи дотична «демократска решења». Свако оклевање у том смислу може у великој мери да нагло сроза наговештени кредибилитет Вашингтона у свету. Ради охрабривања САД у погледу преиспитивања неразумног награђивања исламиста на Балкану за време Клинтонове администрације, предочавамо неке значајне аргументе. Њихова суштина одражава статус исламистичких терориста као «бораца за слободу» против наводне «српске агресије и терора» и у складу с тим имају НАТО подршку.

Случај Босна и Херцеговина. Џон Р. Шиндлер, бивши официр америчке НСА (Агенције за националну безбедност) који је службено (за време рата 1992-1995) био у БиХ, у књизи «Несвети терор – Босна, Ал Каида и успон глобалног џихада» (Службени гласник, Београд, 2009) разоткрива скривану истину о томе како је подршка коју су САД пружиле исламистима (муџахединима) у БиХ директно допринела регрутовању терориста међу локалним муслиманима (актуелним Бошњацима) и извођењу терористичких напада Ал Каиде на територији САД 11. септембра 2001. године. Он оцењује да је Алија Изетбеговић (тадашњи лидер босанских муслимана) био исламиста и да у то «не може сумњати нико ко је отворених очију читао његове књиге». То поткрепљује наводом да је Изетбеговић свој говор на оснивачкој скупштини Странке демократске акције, одржаној у Сарајеву 26. маја 1990. године, почео речима: «У име Алаха, Милостивог, Свемилосног», на арапском, и изјавио да је «дошло време да се уништи систем створен без Бога – изрази су који су одбијали многе секуларно расположене муслимане». У вези са нечасном улогом западних медија у подршци исламизму, Шиндлер констатује: «Нема очигледнијег примера убитачног утицаја такве вољне заслепљености седме силе од неспремности да се извештава о непријатној страни босанског ислама у рату. Влада, на чијем челу су били Алија Изетбеговић и његови муслимани, није била демократска, мирољубива и секуларна, што су се западни извештачи и ‘експерти’, уз помоћ не баш малог броја функционера у Вашингтону, трудили да прикрију као непожељну чињеницу… Током целог рата, западни медији су непримерено пратили немуслиманску страну… Настанак европског џихада у босанским планинама нису никад доспели у медије… Америчка штампа је постала врло пристрасна и антисрпска». Вођство Ал Каиде се непосредно заинтересовало за рат у Босни, за њих је то био нови Авганистан, односно отварање џихадског фронта који ће довести свете ратнике у Европу, констатује Џон Шиндлер и потанко описује ко је и како, уз знање и одобрење Клинтонове елите учествовао у довођењу око 15.000 муџахедина у БиХ, наводећи и злочине које су починили, а упркос томе, ниједан извршилац злочина није санкционисан.

Шиндлеров сажет закључак о томе гласи: «Ако су темељи Ал Каиде постављени у Авганистану, већи део изградње одиграо се на Балкану». У сличном контексту закључује Brendan O’Neill, «How we trained al-Qaeda», The Spectator (London), 13. септембар 2003.године: «Све док западни либерали ствар за коју су се борили босански муслимани упорно посматрају некритички као једну несумњиво ‘добру ствар’, права прича – ‘ако је западна интервенција у Авганистану створила муџахедине, чини се да их је западна интервенција у Босни учинила глобалним феноменом’ – биће осуђена на то да и даље остане непозната».

Многе чињенице указују да су америчке обавештајне службе реално извештавале председника Клинтона и Стејт департмент о рату у БиХ и улози исламиста у њему. Међутим, њихове информације и процене нису уважаване: «Обавештајну заједницу напросто нису слушали, из идеолошких разлога. Јасне доказе ЦИА и Пентагона, који су показивали да муслимани чине зверства, Бела кућа и Стејт департмент су одбацивали, а исто тако су занемариване и процене, брижљиво поткрепљене доказима» (Cees Wiebes, Intelligence and the War in Bosnia 1992-1995, Munster: LIT Verlag, 2003, p. 65.).

Опозициони републиканци пратили су Клинтонову политику са неповерењем и у јануару 1997. су већином гласова у америчком Конгресу усвојили резолуцију, у којој се између осталог каже да је Клинтон допринео томе да се Босна «претвори у милитантну исламску базу» и «Тврдња да је Клинтонова влада погрешила тиме што је Иранцима и другим радикалним елементима омогућила продор у Европи била би потцењивање од којег застаје дах» (US-Congress, Report, у: Јирген Елзесер, Како је џихад стигао на Балкан, Јасен, Београд, 2006, стр. 86.).

Наведено је потврдио и сам Клинтон, изјавом: «Године 1995. успело нам је да у Босни осујетимо преузимање власти муџахедина по завршетку рата» (Bill Clinton, Mein Leben, Berlin, 2004, str. 1208). У ствари, Клинтон је још једнапут обмануо јавност, будући да је Вашингтон дозволио Изетбеговићу да на самом почетку примене у драстичном смислу прекрши Дејтонски мировни споразум о БиХ. Наиме, није се противио да рекспектабилан број муџахедина настави да станује у Федерацији БиХ, коју су иначе требало да напусте до 16. јануара 1996. године. Очекивано, они су (тзв. «спавачи» Ал Каиде), у дослуху са локалним исламистима наставили да спроводе тероризам – само у 1997. године извели су 172 терористичка напада у БиХ (Н.Н.: Тиче ли се Босне напад на Америку, у: «Слободна Босна», Сарајево, 13. 9. 2001) и у «тајним» камповима се припремали за терористичка дејства ван БиХ. Имајући у виду наведене чињенице о функционисању «паукове мреже» Клинтоноваца и исламиста, да ли се треба чудити што се у завршном извештају Комисије америчког Конгреса која је истраживала терористичке нападе Ал Каиде у САД 11. септембра 2001. године, између осталог констатује да «од седам кључних фигура у дешавањима 11. септембра најмање четворица су се борила током деведесетих година у Босни».

Случај споменика Билу Клинтону у Приштини

Клинтонова династија је чак и ангажовањем НАТО-а «бранила угрожене» муслимане у многим крајевима света. Међутим, највећу захвалност је добила у виду споменика Билу Клинтону у Приштини, који иначе представља карактеристичну потврду о злочиначком савезништву Вашингтона и филијале Ал Каиде – терористичке «Ослободилачке војске Косова» (ОВК) против Србије и тада а и данас контузоване ЕУ. Запрепашћује то што је поменути споменик подигнут у времену када се рапидно повећавао број Албанаца који су прихватали селефијско учење у исламу, упркос томе што се данас најмање хиљаду Албанаца налази у терористичким саставима «ИД», против које се наводно боре САД. Пошто исламисти на Косову процењују да могу изгубити подршку Вашингтона од садашњег америчког председника, реаговали су муњевито – широм Косова су излепили његове фотографије. Вероватно се надају да ће превара успети, чиме би наставили да незадрживо напредују ка успостављању «балканског калифата».

Шта је претходило изградњи споменика Клинтону у Приштини? Пошто су америчке обавештајне службе тајном а политичари јавном подршком обезбедили да «ОВК» у пролеће и лето 1998. године изводи систематске оружане нападе на цивиле и безбедносне снаге Србије (СРЈ) на Косову и Метохији, Вашингтон је сматрао да ће таквом агресијом терориста успети да отме тај део српске територије ради пљачке њених огромних рудних и других богатстава. Међутим, суочио се са немогућношћу постизања тог илузорног циља (српска војска и полиција су у септембру 1998. године потпуно разбиле «ОВК»), издејствовао је инсталирање Верификационе мисије ОЕБС-а на том простору, која је успела да до краја те године стабилизује «ОВК». Оцењујући да ни уз такву «међународну» подршку, «ОВК» није способна да реализује постављене циљеве, у фебруару и марту 1999. године, режирао је «преговоре» између СР Југославије и «ОВК» у Рамбујеу. За време «преговора» забринувши се да ће југословенска страна потписати споразум о мирном решавању конфликта на Косову и Метохији, испостављен је тајни Анекс Б споразума, којим се од југословенске стране тражило да прихвати капитулацију и окупацију читаве СРЈ од стране НАТО-а. Херман Шер, посланик СДП-а у немачком Бундестагу, означио је поменути анекс као «окупаторски статут НАТО-а за целу Југославију», и закључио да «чак ни умерени политичар на месту Милошевића не би никада потписао тај текст» (Andreas Zumach, «80 Prozent unserer Vorstellungen werden durchgepeitscht», u: Thomas Schmid, Kreig im Kosovo, Reinbeck 1999, str. 75.). Упркос свему томе, Југославија је окривљена за неуспех «преговора», а највећу лаж с тим у вези је изрекао тадашњи амерички председник Бил Клинтон: «Само Милошевић и Срби одбили су да прихвате одговорност и крену путем мира. Они су на прво место ставили агресију и рат» («France-Info», 25.3.1999.). Оваквом неистином Клинтон је у ствари, «оправдао» агресију НАТО-а на Југославију као подршку албанским терористима, која је почела 24. марта 1999. и трајала до 10. јуна те године.

Агресијом на Југославију НАТО је потпуно срозао свој ионако лош кредибилитет, јер се ангажовао као ваздушна подршка терористичкој «ОВК». Његови ваздухоплови и крстареће ракете су убијали наше цивиле и војнике на читавој територији Југославије. Заправо, подмуклим дејствима са безбедне висине, НАТО се легитимисао као много опаснији терориста од «ОВК». На жалост, свој терористички идентитет је дрско и систематски потврђивао у периоду после агресије, када му је поверено командовање војном мисијом ОУН на Косову (КФОР), саучествовањем «имобилисаним» припадницима «ОВК» у некажњеном киднаповању, убијању и другим начинима терорисања првенствено српских цивила. Таквим улагивањем «демобилисаној» ОВК подстакао ју је да крајем 2000. године прошири терористичко насиље у прешевској и бујановачкој општини на југу централне Србије, а у пролеће 2001. године у Македонији. Међутим, врхунац подршке Вашингтона исламистима на Косову представља ургентно признање псеудодржаве «Косово», коју су исламисти прогласили у фебруару 2008. године, чиме су драстично прекршили Резолуцију 1244 СБ ОУН и наставили агресију против наше земље. Такво цементирано америчко-исламистичко савезништво је утицало на многе земље да вољно или невољно признају лажну државу «Косово», на тај начин дајући немерљив допринос експанзији глобалне исламистичке претње.

Опречни Трампови сигнали Србији

Председник САД Доналд Трамп је недавно (у другој половини фебруара и првој половини марта) упутио две опречне поруке нашој земљи. Наиме, упутио је честитку «косовском председнику» Хашиму Тачију поводом годишњице (17. фебруар 2008) противправно проглашене псеудо-државе «Косово». Иако садржај честитке («…партнерство између САД и Косова се ослања на заједничким вредностима и интересима, а будућност сувереног, мултиетничког и демократског Косова заснована је на стабилном региону Балкана…») не одражава право стање на терену, овакав интригантан дипломатски поступак може се посматрати нормалним за државу која је признала «Републику Косово». Будући да је поменутој честитки претходила изјава Трамповог министра одбране Џејмса Матиса о томе да су Косову потребне сопствене оружане снаге, чинило се да је на помолу продужавање америчко-исламистичког савезништва на Балкану успостављено у доба Клинтонове администрације. Већ 6. марта, таква, иначе веома ризична могућност по мир и стабилност Балкана је стављена под упитник (за сада). Наиме, најпре НАТО и потом САД, који су до тог тренутка предњачили у подршци стварања «Војске Косова», изразили су забринутост намером лидера псеудо-државе «Косово» о стварању «војске», препоручили су им да с тим у вези уважавају «косовски устав» и не журе. У том контексту, случајно или договорно угледни амерички магазин «Форбс», између осталог, поручио је да је хитно потребно исцртати нове границе на Балкану, да Америка мора да исправи неправду према Србима и тако омогући дугорочно одржив мир у региону и констатовао да «Приштина је данас град којим руководе нарко-мафијаши и ратни злочинци, а читаво Косово полигон на којем Саудијска Арабија регрутује и радикализује муслимане». Имајући на уму наведено, остаје нам да се надамо да ће Трамп са речи (наговестио је уништење глобалне исламистичке претње) прећи на дело (уништење ове претње почне на Балкану, где је под патронатом Клинтонове династије добила глобалне размере).

Шта чинити у оваквим (неповољним) условима по безбедност и просперитет наше земље? Пошто нисмо упутили никакво јавно противљење Вашингтону поводом поменуте честитке «Косову», запитајмо се да ли смо уопште били превентивно иницијативни према актуелној америчкој влади. Наиме, наш министар спољних послова имао је контакт са новим државним секретаром САД Рексом Тилерсоном (1. фебруара) и информисани смо да му је саопштио «да се политика САД према Србији у претходним периодима није заснивала на реалним чињеницама него на предрасудама…». Није нам познато да ли је наш министар захтевао од Тилерсона преиспитивање почињених грешака Вашингтона на штету Србије. Независно од тога, упутно је да врховни менаџмент наше земље у што скорије време реалистично предочи Вашингтону необориве чињенице у вези са низом катастрофалних последица проузрокованих непријатељским деловањем претходне америчке администрације против српског народа. Без намере да овом приликом набрајамо све настале штетне последице, упутно је фокусирати се на отклањање кључне (најтеже) последице по национални идентитет и безбедност Републике Србије – псеудо-државу «Косово». С тим у вези, посебно треба истицати да је реч о «малом калифату» (Косово), односно (1) криминално-терористичкој творевини устоличеној на исконској српској територији систематским дрским кршењем Повеље ОУН, међународног права и Женевских конвенција о заштити жртава рата, а све то уз снажну подршку Вашингтона, (2) без обзира на то што је приличан број држава (и САД) признао овај «мали калифат» на Балкану као државу, да се Србија никада неће сагласити са разбијањем сопственог територијалног интегритета, дакле, никада нећ признати лажну државу «Косово», (3) лажна држава «Косово» подстиче албанске терористе на тероризам у региону ради устоличења «великог калифата», што подразумева дугорочну дестабилизацију Балкана и Европе, (4) чињеница да се са простора псеудо-државе «Косово» у редовима «ИД» налази неколико стотина терориста, потврђује размере њеног исламистичког потенцијала у фокусу глобалног џихада и (5) исправљањем грешака Клинтонове администрације на Балкану, актуелни Вашингтон би се нашао на најбољем путу да учини САД (поново) великим.

Уколико изостане оваква иницијатива са наше стране, ризикујемо да актуелни председник САД гледа на стање на Балкану онако као је то чинио Вашингтон претходних деценија. Покретањем пак, овакве иницијативе, обезбедили бисмо да без већих тешкоћа дешифрујемо актуелну и будућу политику Вашингтона на Балкану – као: пожељну (миротворно-ревизијску) или непожељну (клинтоновско-исламистичку).

20 гласовa