ФСК: Почетком 2015. године постали сте новинар руске глобалне телевизије на енглеском језику, Раша тудеј, односно, сад већ глобално познате РТ. Како је дошло до тога?

НМ: Ја се већ годинама појављујем на РТ као спољни сарадник. Испочетка сам коментарисао ситуацију на нашим просторима, а када је почело са превратом у Кијеву, освртао сам се и на ту репризу „петог октобра“, где ми је нажалост трагично искуство Србије помогло да предвидим догађаје. Почетком 2015. се отворило новинарско место у америчкој редакцији, на које сам конкурисао, и ето.

ФСК: Какав је осећај живети у САД, а радити за највећег глобалног медијског ривала англо-америчких медија? Какве су реакције људи када сазнају за кога радите? Да ли се осећате усамљено, екцентрично, рањиво, револуционарно?

НМ: Реакције су различите. Има Американаца који одмах заузму гард, дабоме, али чешће виђам супротну реакцију – гледали су нас, знају о коме се ради на основу личног искуства а не медијских инструкција, или су чак гледали емисије у којима сам учествовао. С друге стране, званични Вашингтон нас третира као „недодирљиве“. Ја лично нисам почео да критикујем САД од јуче, већ то радим од 1999. Све то што сте набројали сам већ давно прошао, па ми сад ништа не смета.

ФСК: Колико се РТ уопште гледа у САД? Какав је његов утицај? Да ли је просечни Американац свестан да постоји алтернатива средствима информисања на које је навикао?

НМ: Американци се све више окрећу алтернативним изворима информисања. Чак и званичне анкете из године у годину показују суноврат традиционалних и режимских медија. Овдашње власти воле да кажу како РТ мало ко гледа на телевизији – изостављајући да нас много кабловских оператера не преноси. С друге стране, милиони нас гледају на интернету, где без проблема редовно обарамо рекорде.

ФСК: Како америчке елите гледају на РТ? Као алтернативни извор информација, или претњу?

НМ: Овдашња власт не може да се определи, па РТ час назива маргиналном а час највећом претњом после еболе и Исламске државе. Онда их наша директорка пита, онако са смешком, да се определе – јер не може и једно и друго.

ФСК: Какви су односи са представницима других, домаћих медија? Колегијални или ривалски?

НМ: Са нормалним новинарима су односи професионални и колегијални. Са дивама режимске пропаганде, дабоме, нису. Али то је њихов проблем, а не наш.

ФСК: Да ли сте Ви једини Србин стално запослен у РТ? Да ли Ваша националност уопште нешто значи Вашим колегама? У којој мери им је Србија уопште у видокругу?

НМ: Нисам! Знам за бар још двоје, с тим што јесам једини у америчкој редакцији. Ако сам на дужности када се колеге баве темама које додирују Србију – нпр. целом причом око „Косова“ у Унеску – онда ме свакако питају за савет, мада мање због имена и презимена а више због минулог рада, јер знају да сам добро обавештен. Србија је свакако на радару РТ; ретко кад ја морам да предложим да се РТ бави неким нашим питањем, углавном међународна редакција то покрене самоиницијативно.

ФСК: Какав је профил Ваших колега? Колико ту има Руса, а колико оних неруског порекла или корена? Какво им је образовање, какве амбиције? Да ли је њихов рад за РТ само посао, степеница у каријери, или нешто више од тога?

НМ: Врло смо „разнолики“, да употребим омиљени амерички израз, али у исправном контексту. Има нас свакаквих, а Русе могу на прсте да избројим. За неке је ово само посао, за друге позив, али све моје колеге су изузетно образоване, талентоване и посвећене врхунском новинарству.

ФСК: Ви сте имали занимљив животни и каријерни пут пре РТ? Можете ли укратко о томе, од ратног Сарајева 1990-их па до данас?

НМ: Покушаћу. Рођен сам и одрастао у Сарајеву, да, тамо сам био до одмах после рата. Последње ратне године радио сам као преводилац, између осталог и за неке америчке функционере тамо, па су ми понудили да студирам у САД. Прихватио сам, дабоме, и дошао овде почетком 1996. Завршавао сам факултет тачно када је почела агресија НАТО на СРЈ. Дотад сам био аполитичан, а онда сам се отрезнио и почео сам да пишем текстове који су критиковали империјализам и интервенције. Тај пут ме довео ту где сам данас. Кад сам једном руском пријатељу причао о томе, он ми вели, „Да, од тебе су хтели да направе Наваљног, али се није примило.“

ФСК: Каква је атмосфера у САД данас? Како живи просечан човек? Да ли „амерички сан“ уопште више постоји – и за кога?

НМ: Мада су нама деведесете појам ужаса, у Америци је то било срећније време. Данас већина света грца у дуговима једне или друге врсте, има све мање посла, цене су се удвостручиле за ових 15 година, а једини који добро живе су банкари, политичари, ратни профитери и старлете. Обаму су изабрали јер је нудио „наду и промене“, па ништа. Стање ствари најбоље илуструје чињеница да је отворени социјалиста Берни Сандерс популаран међу обичним народом либералне оријентације, док међу конзервативцима најбоље котира Трамп као човек без длаке на језику. Елите су озбиљно забринуте, јер им се љуља под ногама.

ФСК: Да ли се садашња општа криза може завршити на било који начин који не би довео у питање сам опстанак планете?

НМ: Искрено се надам. Колико год изолована од стварности сопственим илузијама, овдашња елита још поседује основни нагон за опстанак. Истина, реторика се није битно променила од пре 20 година, али то не чуди, јер се цео систем заснива на илузији (све)моћи. У пракси су ипак свесни сопствених ограничења. Погледајте рецимо споразум са Ираном; да су могли да наметну своју вољу како су навикли за последњих 25 година, зар би се било с ким о било чему договарали?

ФСК: Где видите место и улогу РТ за, рецимо, пет година?

НМ: Задатак РТ је од почетка био да „питамо више“ (Question more). Прилично сам сигуран да ће тако бити и убудуће. Видим РТ са још више представништава по свету, са још више професионалних и пожртвованих новинара, као утицајног глобалног играча самог по себи. А свакако бих волео да та прича не заобиђе ни Србију.

39 гласовa