Данас се навршава 55 година од оног 12.априла 1961.године, када је совјетски пилот-космонаут Јуриј Гагарин, пошто је облетео Земљу на броду „Восток“, започео епоху космичких летова са људском посадом. У условима хладног рата и „гвоздене завесе“ Јуриј Гагарин је свету открио  не само космос, већ је он у највећој мери људима планете открио Совјетски Савез, пошто је постао његов опуномоћени представник на светској арени. Дивљење храбрости Гагарина често заклања друге стране његовог подвига. Да би се оне откриле довољно је да се каже: 108 минута Гагариновог лета око Земље су представљале период када је брзина раста научних и техничких знања човечанства била највећа. Да, Совјетски Савез је победио Сједињене Државе у космичкој трци, али историјски значај Гагариновог лета је био и у томе, што се пре 55 година уопште није знало како би се огроман  број  система уопште могао понашати у космосу. У време Гагарина практично није било телеметрије, тако да је рад већине система у космосу први пут могао да буде схваћен баш захваљујући томе, што је космичким бродом управљао човек. Наравно, године допунских истраживања, као и појава телеметрије би усавршили те системе, али… ипак је остајао неиспитан главни „систем“ – људски организам, човекова психа. Кроз свој лет Гагарин је реализовао и „телеметрију“, извештавајући своја запажања преко КТ и УКТ канала, записујући на магнетофон  податке о понашању система у броду. Ево типичног делића његовог извештаја из космоса: „Одвајање од носача у 9 сати 18 минута 07 секунди. Укључио се „Спуск-1“. Покретни индекс ПКРС (уређај за контролу режима  спуска) иде према положају 2. Сви екрани ПКРС светле… притисак јединица, влажност 65, температура 20. Притисак у ручном систему 155, у првом аутоматском 155, у другом 157. У резервоару ТДУ – 320 атмосфера. Бестежинско стање се  подноси лако…“ Присебност није напустила Гагарина ни када је на броду долазило до неочекиваних ситуација. Уређај за кочење није почело сасвим да ради, дошло је до непредвиђене поделе комора. 10 минута пре уласка у атмосферу брод „Восток-1“ се без вођења од стране космонаута обртао брзином од 1 обрта у секунди. Квар вентила за дисање је космонаута довео скоро до смрти… Извештаји Гагарина из орбите плус најдетаљнији могући извештај на Земљи, као и накнадниразговори са Државном комисијом су обезбедили повратну везу и омогућили да се летови космичких апарата са људском посадом, иако као најопаснија грана технике, ипак претворе у нормалну грану.  Осетљивије од других  на Гагарина су реаговали Американци. Журнал Time је написао: „Кроз телескоп хладног рата совјетски тријумф се посматра само као победа комунизма и пораз слободног света на челу са Сједињеним Државама“. Потпредседник САД Линдон Џонсон је изговорио: „Одједном је небо постало туђе. Дубоки шок од сазнања да се друга нација нашла испред наше велике земље“. Вернера фон Брауна, немачког „оца“ америчке космонаутике новост је дочекала у бару. Без обзира на број људи он је у нападу изузетног узбуђења повикао: „Знао сам! Мора нешто одмах да се уради!“ Генерал Џон Медарис који је био поред фон Брауна и који је конструисао прве америчке сателите ће доцније рећи: „Осећали смо се као фудбалери који покушавају да измоле дозволу за устајање са клупе резервних играча“. У ствари, пошто је још 4.октобра 1957.године у космос полетео први совјетски спутњик Американци су јако појачали свој космички програм, формирали су одред космонаута и уз речи: „Међу њима је и први човек који ће да се избори са земљином тежом“ показали га читавом свету. Таквом њиховом предвиђању није било суђено да се оствари. Лет Гагарина, како су констатовали Американци, показао је Американцима не само ниво совјетске технике, већ и огромне белине у њиховом обавештајном раду. Боб Гилруф, директор Центра за летилице са људском посадом и начелник оперативне групе НАСА је признао: „Наша обавештајна служба није имала податке о њиховим успесима“.  Гагаринов успех је славио цео свет, али он је посебно значио Куби. Априлских дана 1961.године хладни рат је „осмислио“ да исте недеље Гагарин полети укосмос, а да амерички упад у кубански Залив Кочинос доживи неуспех. Операција „Запата“ коју је још 4.априла био потврдио председник Кенеди,  ЦИА није могла да одложи. Бомбардовање Кубе је почело 15.априла, а 17.априла Фидел Кастро је на Плаја-Хирон славио победу. А чињеница да САД нису кренуле у ескалацију конфликта и да нису покушале да се реванширају за Плаја-Хирон била је повезана и са Гагариновим летом и са његовим колосалним одјеком у иностранству. Претпостављам да је и то био разлог за посебну атмосферу при сусрету Гагарина са Кастром, па и Че Геваром, као и разлог да  први космонаут постане председник Друштва совјетско-кубанског пријатељства. Рећи ћу нешто и о реакцији на Гагаринов лет у Јапану, трудећи се да заборавим  моје  дечје утиске у вези с тим. Тих година Јапан се опорављао, интерес према науци је био огроман, и то чини посебно важним јапанско осећање за совјетски космички успех. Посета Јурија Гагарина Јапану у мају 1962.године изазвала је невероватно узбуђење са којим је можда могла да се упореди само свадба или рођење детета у царској породици. Када су  саопштили да ће пријем у част Гагарина бити одржан у Трговинском представништву СССР-а цео дипломатски кор је покушао да се пробије  до њега како је год знао. Људе су пуштали у собу где је био сусрет, правећи гужву онакву, каква је у метроу у време повратка са посла, а затим су позивали Гагарина који је то очекивао у соби испод степеништа, играјући са децом из вртића. Он је излазио, заустављао се усред гомиле, осмехивао својим препознатљивим осмехом, задржавао четири – пет минута у људској канонади и одмах враћао код нас, деце. Са децом је Јуриј Алексејевич имао леп контакт, ми смо били главни слављеници тог дана. Када би, уз велику муку, из собе била уклоњена претходна група, пуштана је нова и маневар (позивање Гагарина) је понављан. Радост је била општа, чули су се узвици: „Другови! Другови! Мало се повуците! Више десно, другови!“ Британци, Французи, Американци су на „другови!“ реаговали како треба: послушно су се померали уназад, мало лево или мало десно…  Мој отац, Николај Прохорович  Шумејко, који је радио у техничкој комисији, често је својим совјетским колегама помагао да купе нове јапанске техничке уређаје. „Хит“ су тада представљале кинокамере 8-мм. 1960.године он је једну одабрао за Анастаса Микојана који је био руководилац познате совјетске изложбе у Токију. 1962.године отац је, тражећи камеру, са Гагарином прошетао кроз неколико продавница. Власник једне од њих је молио Гагарина да се слика са њим и да прихвати као поклон камеру. Пошто је дозволио да се направи неколико снимака Јуриј Алексејевич је инсистирао да плати  камеру. Изабрана камера му се јако допала, он се после  од ње није растајао. Из успомена лекара Зинаиде Косенко: „12.априла у граду Фукуока нама је пришао непознати човек и поклонио се: „Од срца вам честитам, управо смо добили саопштење да је совјетски човек полетео у космос!“ Под камфоровим дрвећем  се играо петогодишњи дечак, а његова мама је седела на клупи. Када нас је спазила она је устала и поклонила се: „Примите наше дивљење за Гагарина“. Један рудар: „Чим смо на радију чули, пребројали смо колико је ко имао и наздравили пивом“. Продавац новина у  Кобеу је радосно узвикнуо на руском: „Јео сам кашу у Комсомољску-на-Амуру!“ Врло често бисмо чули „Совјетски људи – нови људи“.

Сада, после 55 година тешко је и представити колико је свет био узбуђен изражавајући своје дивљење према човеку који је у себи сажимао совјетски космички тријумф…

 (Наставиће   се)

15 гласовa