Beograd, 20. novembra 2015 - Predsednik Vlade Srbije Aleksandar Vucic i generalni sekretar NATO Jens Stoltenberg daju izjave medijima nakon sastanka u Palati Srbija. FOTO TANJUG / TANJA VALIC / bb

Пут у „светлу будућност“ Србија „тешко сама проналази“. Бар тако сматрају и тврде представници кључних западних сила (САД и ЕУ), као и многе невладине организације финансиране од влада наведених кључних западних држава. Србија је у таквој ситуацији да врло тешко успева да нађе одговарајући војно-политички грудобран који би је штитио од разноврсних политичких притисака и геополитичких удара. Србија није успела да пронађе саму себе ни у социјалистичко-комунистичко време, живећи у систему који је имао основну мисију да „усрећује људе и народе“, да спроводи еманципацију народа и појединаца до крајњих консеквенци „ослобађајући их од духовног, социјалног и политичког туторства“, мењајући облик права којима се регулишу односи у заједници – револуционарним уређењем заједнице. Ни у социјализму Србија није постала сама свој господар, није се могла отргнути од „еманципатора“ (новог уређења и нове идеологије), као ни данас у ери либералне демократије – хегемоније, у новом поретку света.

У „постпетооктобарском времену“, у „процесу европских интеграција“, Србија још увек није изабрала јасан пут, пут без калкулација, и није снажно закорачила у смеру који ће гарантовати испуњење виталних националних и државних интереса. И поред снажно изражене политичке орјентације државног руководства ка европским интеграцијама, са јавно прокламованим циљевима прикључења ЕУ, Србија још увек држи наизглед чврсте везе и односе са Русијом. Загледана у столицу која јој се нуди у институцијама ЕУ, столицу која је врло далеко, која се постепено помера и као да измиче, Србија мора да тражи чврст ослонац и снажну подршку Русије. Зато се у овом контексту све чешће чују констатације „Србија седи на две столице“, „Србија неће моћи још дуго да балансира између Запада и Русије“ и сл.

Србија нема много избора када је реч о њеном политичком и геополитичком позиционирању. У актуелној фази свеукупног геополитичког сучељавања САД и Русије у свету, а посебно имајући на уму непосредност тога сучељавања на простору Балкана, Србији још увек остаје политика балансираних односа са САД и ЕУ на једној страни, и са Русијом на другој.

Процеси евроинтеграција у које је ступила Србија су једна врста политичког и идеолошког рефлекса политичких елита, које су уз помоћ својих “европских савезника“, срушиле „режим С. Милошевића“, и које су поверовале својим „америчким и европским пријатељима“ да ће сви проблеми српског друштва бити решени када се српско друштво „демократизује“, кад се обуздају „српске хегемонистичке аспирације на туђе просторе и друге народе“, превлада „историјска незрелост народа и његова окренутост ка прошлости“ и народ се „избави из ропства митова и историје“.

Почетна цена коју Србија плаћа на путу ка ЕУ јесте насилни губитак дела територије и суверенитета. Та цена може бити увећана формално-правним признањем насилних губитака које је претрпела наша земља током агресије НАТО и насилног одузимања дела територије (КиМ), прикључењем НАТО пакту и заборављањем све штете, бола и неправде коју су нам нанели. Поред изнетог, САД од Србије захтевају и очекују да Србија „заборави на љубав према Русији“, да у потпуности прихвати политику САД и ЕУ према Русији.

Управо смо ових дана сведоци појачаних притисака од стране САД на Србију, од које се захтева „да не седи на две столице“, односно да се „окрене против Русије“, јер по схватању САД, „Русија Србији не жели добро“. Представник америчког министарства спољних послова, односно заменик помоћника државног секретара за европске и евроазијске послове Хојт Брајан Ји, чија улога проистиче између осталог и из снаге државе у чије име говори, главни је протагониста нових-старих притисака на Србију од стране САД.

Многи аналитичари и на пежоративан начин говоре о господину Јиу, исмевају рогобатни назив његове функције, као да је он у приватној мисији, а не да на врло отворен, тврдокоран и претећи начин саопштава поруке америчке администрације, које могу имати далекосежне последице по Србију. Знајући какве је све послове господин Ји обављао у региону, у неким суседним земљама и какве је резултате остварио у интересу САД, можемо рећи да је главна мирођија у балканској политичкој чорби.

САД од Србије захтевају да у потпуности промени своју спољнополитичку орјентацију, да уђе у потпуности у њихову геополитичку сферу, да се истисне сваки утицај и присуство Русије у Србији. Именовани господин Ји заступа искључиво ставове САД и поруке САД саопштава на перфидан начин, са осмехом испод кога се крије и претња и презир. Он српском државном руководству са лакоћом саопштава који су „истински интереси Србије“, „где је њено место у региону, у Европи и у свету“. Иза тих „истинских интереса Србије“ о којима говори господин Ји су у ствари интереси САД. „Отвара нам очи“ и каже ко нам је „пријатељ“, а ко „непријатељ“. Господин Ји не разуме „ирационалност“ српских односа према Русији. „Русија Вама (мисли се Србима) не жели добро“, сматра Ји.

Америчка администрација Русију отворено сматра непријатељем, то многи амерички генерали јавно говоре. Искуство нам је показало која се земља, Русија или САД, показала као пријатељ Србије и српског народа. САД, које су нас бомбардовале, које су нам насилно отеле део територије, убеђују нас да су нам пријатељи, и да су то све чиниле за „наше добро“.

Историјско искуство деловања САД широм света, па и на простору Балкана, нам показује да САД нису земља са укорењеном хуманистичком традицијом, њима је ближе социјал-дарвинистичко понашање праћено лажима, деструкцијом, уценама и сл. Овакав и сличан начин деловања САД у свету не наилази на одобравање многих европских земаља, јер САД, иако имају заједничке елементе са западном Европом, не припадају суштински европској цивилизацији, коју оне називају „старом Европом“. Неки европски политичари, могло би се рећи на оштар начин, анализирају наступ господина Јиа, и његову изјаву да „Србија не може да седи на две столице“. Тако бивши координатор Пакта за Југоисточну Европу Е. Бусек, каже да је Балкан је европско питање, и да САД треба да буду изван тога. Такође, шеф регионалне канцеларије за сарадњу и безбедност у Европи фондације Фридрих Еберт, Рајнхард Крум, сматра да „Србија треба да балансира између ЕУ и Русије и да она за то има могућности и да за себе добије најбоље из тога“. Овакви приступи нису безрезервни, јер Рајнхард Крум сматра да Русија нуди „ограничене опције“ за Србију у односу на ЕУ. У сваком случају, у Европи се могу чути и ставови да Србија може да има сопствени пут, али да настави приближавање ЕУ, уз истовремено пристојне односе са Русијом.

Због реченог, САД настоје да преко НАТО пакта и неких чланица ЕУ које САД сматрају „Новом Европом“ испоље и оствари што већи утицај на Балкану и у Европи, и да потисну утицај Русије искључиво на њене границе. Пошто се САД сматрају главним „заштитницима“ балтичких земаља, Пољске, Румуније и неких других од „претњи Русије“, оне набројане земље сврставају у чврст антируски фронт. У том смислу се из дана у дан појачава негативна медијска кампања према Русији. Та кампања се све више преноси и на простор Балкана. На „деструктивну улогу Русије у Европи“ посебно упозоравају балтичке земље, које истовремено траже од Србије да се дистанцира од Русије, па у том смислу врше притисак и на остале чланице ЕУ.

САД кроз различите медије у власништву америчких фирми, уз подршку домаћих истомишљеника, медијски промовишу западне земље и САД, као највеће инвеститоре у Србији и највеће донаторе, приказујући на тај начин ко је „прави пријатељ Србије“.

САД од домаћих медија и политичара захтевају већу медијску промоцију сарадње Србије са НАТО, за коју сматрају да се медијски маргинализује. Све су ово слаби аргументи у односу на чињеницу да нас Русија није бомбардовала, да нам није отела део територије. Напротив она снажно штити суверенитет и територијалну целовитост Србије.

 

Наставиће се….

 

ГЕОПОЛИТИЧКЕ СИЛНИЦЕ НАД СРБИЈОМ

(Други део)

Изложеност Србије беспризорним притисцима од стране САД, само потврђује њихову ароганцију, садржану у јединственој глобалној моћи, доминацију кроз коју показују позицију господара и оних који морају да им се покоравају, па све до империјализма помоћу кога САД редукују другим државама под њиховом контролом политичку, економску и војну независност.

Медијска офанзива и информативно-пропагнадни рат који је вођен против Србије у функцији обарања режима Слободана Милошевића, и који се води и данас ради афирмације “добрих дела“ која су извеле САД и њихови НАТО савезници током агресије на Србију и у периоду након агресије, током отимања територије Републике Србије, дали су одређене резултате. Индоктринација домаће јавности је значајна. Потврда за ово су поједине изјаве људи у Србији, који су заиста прошли кроз тежак период живота, а који сматрају да нас је НАТО “с правом бомбардовао“, јер нисмо били довољно демократски оријентисани. Још је опаснија изјава В. Драшковића, некадашњег министра спољних полсова СРЈ, да су „НАТО бомбе које су бацали авиони алијансе Милошевићеве бомбе, које је он пунио политичким експлозивом“. Па све до изјаве немачке нобеловке, књижевнице Херте Милер, која каже да су Срби “заслужили“ да буду бомбардовани. Нисмо сигурни да госпођа Милер и господин Драшковић верују у оно што кажу, али смо сигурни да су неки домаћи људи поверовали пропаганди да су оправдана сва војна средства и тортура над народом да би се тај исти народ убедио у потребу “демократске трансформације“.

Суштина америчког притиска на Србију и захтева да се Србија дистанцира од Русије у основи је геополитичке природе. Геополитичке силнице над Балканом и Србијом, које исијавају пре свега САД, а онда и Русија, истини за вољу са различитим мотивима и последицама по Србију, су резултат међусобног сучељавања САД и Русије (о овоме смо раније писали на ФСК). Иза сваког притиска САД на неку суверену земљу, иза њихових војних интервенција стоје прави мотиви, а то су: геостратешки интереси, економски циљеви и геополитичко позиционирање у кључним регионима света.

Слична је ситуација и када је реч о настанку нових држава, подстрекивању сецесионистичких покрета и њиховом признавању. Наиме, за САД је мање важно међународно право, пресудне су геополитичке околности. Подршка коју САД пружају тзв. Косову, да од квази-државе постане држава у пуном смислу те речи, инспирисана је геополитичким разлозима. САД сматрају да је питање “косовске“ самосталности и државности решено и да је преостало само да се Србија довољно притисне да на крају призна његову независност. Иако САД у овој фази не подржавају каталонски сепаратизам, не значи да у некој фази, ради геополитчких промена у Европи, то неће учинити.

Притисак на Србију од стране САД због Русије, непосредно је повезан и са присуством руског утицаја у БиХ, пре свега у Републици Српској. Идеје које су присутне у неким америчким круговима, у институтима (Амерички институт за стабилизацију и транзицију) који раде за потребе америчке владе, а односе се на ревизију „Дејтонског споразума“, подразумевају „распакивање Дејтона“ под покровитељством САД, НАТО и ЕУ, уз истовремно истискивање Русије, као једног од гараната тога међународног споразума.

Ако би Србија изгубила подршку Русије у Савету безбедности (СБ) ОУН, ако би се прекинуле блиске везе између Русије и Србије, онда не би било потребно даље притискати Србију да призна тзв. Косово као државу, јер би то било урађено кроз СБ ОУН и тзв. Косово би добило столицу у УН.

Осионост са којом су се САД окомиле на Руско-српски хуманитарни центар у Нишу само је још један од показатеља колико је за САД важно да се присуство Русије у свакој форми елиминише са простора Србије. Када кажу да “руским хуманитарцима у Нишу не треба дипломатски имунитет, они су само ватрогасци“, заборављају да је у СОФА споразуму, тј. „Споразуму између Владе Републике Србије и Владе САД о заштити статуса и приступу и коришћењу војне инфраструктуре у Републици Србији“. („Сл. Гласник РС – Међународни уговори“, br. 42/2009), особљу САД дат статус који је еквивалентан статусу административног и техничког особља амбасаде САД у складу са Бечком конвенцијом о дипломатским односима од 18. априла 1961. Такође, Споразум између Владе Републике Србије и организације за подршку и набавку (NSPO) о сарадњи у области логистичке подршке (који је потписан у Капелену 7. септембра 2015. године и у Београду 14. септембра 2015. године), особљу те организације из НАТО пакта гарантује интегрисаност са особљем Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду. Особље NSPА ужива све имунитете и привилегије као и особље Војне канцеларије за везу са НАТО, сагласно Писму о намерама између Владе Републике Србије и НАТО о успостављању Војне канцеларије за везу са НАТО у Београду, размењеном у децембру 2006. године.

Овом приликом нећемо износити многе друге одредбе наведених и сличних СОФА споразума који иду на штету Србије. По узору на СОФА споразуме које Србија има са НАТО и САД, не постоје никакве препреке да се на исти или сличан начин не реши и статус Руско-српског хуманитарног центра у Нишу.

           Очито је да је и државно руководство Србије лично изложено снажним притисцима, о којима се (не)устручава да јавно говори. Свака власт у Србији док је сервилна и послушна према САД биће „сигурна“ и „поштована“. То ће бити тако све време док буде испуњавала америчке налоге; у противном суочиће се са опасношћу да буде уклоњена. Уколико је председник Србије господину Јиу одговорио на притиске за „октаву више“, и недвосмислено се заложио за суверенитет Србије и њено право да самостално одлучује о својим спољнополитичким потезима, онда је то добар сигнал, у комбинацији са другим мерама. Пошто је председник Србије потенцирао стратешки спољнополитички циљ Србије, а то је улазак у ЕУ, онда се самосталност у спољној и безбедносној политици не може одржати на дужи рок. Руководство Србије жели, како то каже сам председник Републике, да „Србија постане део ЕУ, европски тип друштва, као у већини напредних чланица ЕУ, јер су економски приоритети Србије, пре свега у ЕУ“.

У сваком случају, Србија треба да има своју столицу, а да ли ће она бити искључиво у домаћем дворишту или ће бити мало у једном, а мало у другом (туђем) дворишту, је посебна тема. Имати лоше односе са САД је лоша ствар по једну државу. Само је од тога лошије имати лоше односе са САД, а немати јаког савезника или не бити довољно снажан и јак да се одврати могуће угрожавање суверенитета.

            Уколико Србија жели да настави да се креће за „шаргарепом“ која се зове ЕУ, и да јури европску столицу коју жарко жели, мораће да се све више удаљава од Русије. Удаљавање од Русије значи за Србију и удаљавање од КиМ. Уколико Србија дође у ситуацију да прихвати варијанту која значи обећано запоседање столице у ЕУ, а истовремено јој буде измакнута Руска столица, може се десити да остане без обе столице. Ако САД и ЕУ буде приморале Србију да напусти Русију, тада ће европска столица бити још даља и до ње се неће ићи преко КиМ, него без њега. Србија још увек има обе столице у свом поседу. Уколико се развој догађаја у свету покаже таквим да Србија у догледно време неће моћи запосести столицу у ЕУ, а да ће се све сигурније осећати на руској столици, онда се треба определити за останак на две столице уз задржавање свога неутралног положаја и добрих односа и са Русијом и ЕУ. Односи са САД ће зависити од међусобних односа САД и Русије, затим односа између САД и ЕУ и међусобних односа САД и ЕУ на једној страни, спрам Русије на другој.

            Колико се год чинило да Србији време цури и да се мора политички, па и војно определити и престати са балансирањем, то једноставно није тачно. То потврђује и журба коју намећу САД. Време као чинилац у геополитичким кретањима ће Србији ићи на руку.

 

17 гласовa