Још једном се показала сва богомудрост Православља, изражена, између осталог, и кроз садржај и смисао молитве за непријатеље. Јер да НАТО лобисти нису у Београду ових дана организовали свој евроатлантски пропагандни скуп, под називом Београдски безбедоносни форум, Срби би остали ускраћени за истину о томе шта је привид, а шта стварност у политици Алексадра Вучића.1)

Наравно, није НАТО посредством својих београдских сценских радника, на челу са Соњом Лихт, поставио даске за извођење представе „Царево ново одело“ ради духовне катарзе  српског народа. Нити је одредио Вучића за главног глумца у представи, да би он о трошку Вол стрита пред својом публиком још једном показао вештину политичке глуме. НАТО, као организатор овог форума, из позиције западне расне супериорности једино рачуна на лојалност уцењених и купљених појединца, а не на подршку безвредних маса словенских и православних народа. Зато је и ова најновија београдска представа искључиво организована да би „цару“ доказала да је го и да стиже наплата за западна „одела“ потрошена током ранијих изборних машкарада. Улогу „младића“ који ће „цару“ сашити ЕУропско „племићко одело” НАТО режисер је доделио албанском прваку и у америчком обавештајном „позоришту“ одшколованом глумцу – Едију Рами. Истовремено, Срби су, не добротом НАТО пакта, већ мудрошћу Божијом, добили још једног непријатеља који им је учинио немерљиву услугу да спознају спасоносну истину о политици свог „цара“.

У једном од чинова ове НАТО представе проверавала се „царева“ намера да Србију укључи у западну цивилизацију (помињање Запада и западне цивилизације, а не само ЕУ, недвосмислено имплицира и на обавезне евроатлантске интеграције). И док је покуњени „цар“ немушто понављао изанђалу скаску о чланству у ЕУ, као стратешком интересу Србије, и истовремено добрим односима са Кремљом, Рама је у име организатора „цару“ испоставио прецизан рачун за једно од изборних „одела“. Албанци имају само једну љубав, то је Запад, док је Србија подељена између две љубави – Запада и Русије. Рама нема проблем неверства према свом народу, јер им је предмет обожавања исти. Вучић не дели љубав свог народа, што даје морални основ Рами да јавно сумњичио Вучића за неверство за према Западу; успут га пред евроатлантском менажеријом опомиње (Г. Свилановић и сл.) да је добар познавалац изборних прилика у Москви. Народ у Србији воли Русију, то је чињеница које је свестан Рама и Рамин продуцент, али би „цар“ хтео да ову тврдоглаву и тврдоврату чињеницу најрадије сакрије. Она сведочи о томе да није завршио важан посао за који је дао лично јемство, да промени етос српског народа. Једно је сигурно, у новим европским приликама, над којима јадикује „цар“, на Балкану ће  бити „малене јасле за два хата“. Зато ће западна псеудоимперија од колонијалних управника Србије очекивати албанску меру верности према Вашингтону и Бриселу. Прецизније, ако остану на путу у западну ЕУ-недођију, Срби ће се за „љубав” западне врхушке и одбрану својих виталних интереса такмичити са Албанцима. Зар нам вишевековно историјско искуство не говори какав ће бити исход ове битке?

Вучић се вероватно потајно надао да ће се Рамина улога разобличитеља завршити у првом чину, те да ће у чину посвећеном Космету и „цар“ и „младић-кројач“ остати у оквирима дипломатског питијског говора. Грдно се преварио, јер је „кројач“ послат „цару“ ради испоруке рачуна за бројна изборна „одела“.

Тако су Срби захваљујући Рами схватили да је за Вучића Трепча власништво тзв. Републике Косово („цар“ ни једном речју није негирао ову два пута поновљену Рамину тврдњу), а да на њу додуше полажу право Срби који „живе на Косову и који раде у Трепчи“. Следствено, ако А. Вучић и не помиње својинска права државе Србије над Трепчом (о сувренитету да и не причамо), већ права радника Срба који у њој раде, онда је то јасан доказ да А. Вучић и његова влада на Космету не бране државу Србију, већ права српске мањине на територији туђе државе.

 Захваљујући томе што се Рама успротивио скорашњем хапшењу „полицајца“ Нехата Тачија, сазнали смо да је „цар“ спреман да се споразумно и додуше под условом реципроцитета договори са представницима тзв. Републике Косово да се обуставе сви кривични поступци који се воде против албанских терориста у Србији и против Србијиних грађана од стране сепаратистичких власти. Не постоји крупнији доказ од овог да се Србија спрема да тзв. бриселске преговоре, као парцијално решавање спорних питања, оконча потписивањем једног општег споразума о добросуседским односима.

 Захваљујући Раминим вербалним провокацијама у вези Трепче и ухапшеног Н. Тачија сазнали смо суштину Вучићеве „бриселске“ политике (као наставка петооктобарске политике „жутих“) о Космету. Наиме, помињући Трепчу и Н. Тачија, Рама се по Вучићевом сведочењу понашао као политичар, јер помиње ствари које су претња бриселском дијалогу Београд-Приштина. Вучић би да „државнички“ ове спорне ствари (а по његовом сведочењу то је и хапшење О. Ивановића) гурне под тепих тзв. бриселских преговора, све док њиховим окончањем у форми билатералног споразума о добросуседским односима не испуни захтеве Вашингтона и Брисела и потом добије нову ЕУропску шаргарепу за Србијне гласаче и нове изборе (О обавези закључења споразума о добросуседству на основу чл. 15. ССП већ смо писали у: srb.fondsk.ru/news/2015/01/09/kosovo-i-evrointegraciie-u-2015-ili-chemu-verovati-tarabihevom-nastavlachu-ili-ssp-u.html) Сходно томе, Вучић се надао да ће албанска страна бити бар толико кооперативна да током преговарачког периода не угрожава мањинска права Срба и тиме изазива бунт српских патриота.  Садржај овог очекивања схватио је као надокнаду за то што се његова влада одрекла присуства Србијиног апарата принуде (=суверенитет) на КиМ. Због страха да не изгуби трајно бриселску подршку (и изборну шаргарепу), што се изражава кроз пропагандни еуфемизам „да Србија неће прекинути бриселске преговоре“, Вучићу не пада на памет да ствари врати на почетак, те да пре свега на терену КиМ, али и у Савету безбедности започне политику обнове и одбране Србијиног суверенитета на територији КиМ. Уместо Вучићеве наде у преговарачко стрпљење и дипломатску тишину, албанска страна је у промењеним условима, када на Балкану „на двострукост ни мислит̓ не треба“, пожурила да јавно и помпезно потврди свој сувренитета на целој територији КиМ. Овим акцијама је она заправо обезбедила балканске подкопаоничке ровове НАТО пакта. „Тајна америчка рука“ која се волшебно појавила у Бриселу, о којој говори М. Ђурић,2) је албанским сепаратистима доставила понуду да у свој пуноћи успоставе власт на северу КиМ и тиме неутралишу плацдрам на коме би евентуално у будућности могла да се понови операција аеродром „Слатина“ из 1999. Ради се о понуди и понуђачу који се из албанског угла не одбијају.

            И да закључимо, Рамино мирнодопско ругање у организацији НАТО жерчева српској државности на КиМ, Српској цркви и српском патријарху и то у сред престоног града, пред немим Србијиним премијером, представља својеврсни лустрациони култ. Учешћем у њему Вучић преузима одговорност за сваку саблажњену српску душу, која ће због одсуства историјске перспективе, убијања националног поноса и кварења етоса напустити српске земље или која се неће родити.

 Хоћемо ли немирне европске године и језиво ратно ругање Е. Раме и његових сабораца, о чијој реалности шапуће и сам Вучић, дочекати духовно и политички шизофрено расцепљени, мало своји, а мало ЕУропљани, мало са Западом, а мало са Русијом. „Хоће ли свагда за Европу ташту// Прикован бити словенски род?// Најтеже јесте ропство духовно,// Болнијих рана од душевних нема!//“, плакао је певајући К. Аксаков.3) Или ћемо се вратити себи и окренути се историјски провереном источном братству по духу и крви.

Треба веровати непријатељу, а по њему за овакву стратешку промену свих политика Србија има народ, а да ли има политичаре патриоте, у власти и опозицији, показаће сустижућа криза (=суд Божији).

1)  www.espreso.rs/vesti/drustvo/81725/uzivo-vucic-na-sastanku-sa-ramom-necu-se-kandidovati-za-predsednika-srbije-to-me-ne-zanima-video

2fakti.org/serbian-point/okolo-gladac/duric-indirektno-otkrio-da-su-papir-u-noci-izmedju-cetvrtka-i-petka-promenili-amerikanci

3) И. А. Тројицки, Писма о Западу, С. Бановци, Београд, 2011, стр. 5.

31 глас