Тешко је рационално и објективно објаснити порекло мржње између Муслимана (Срба исламске вероисповести) и Срба православаца. Историјска је чињеница да готово сви Муслимани (Бошњаци) на територији БиХ, па и претходне Југославије имају српско национално порекло и да су их само ислам, који су примили за време Отоманске империје на српским просторима и комунистичка идеологија у бившој СФРЈ, одвојили од суштине националног бића и од своје браће. Оптерећени синдромом промене вере и због презира њихове браће и сународника Срба, под спољним панисламским и политичким утицајем тражили су неки нови национални идентитет. Временом та потреба прављења разлике према свом народу постајала је све већа под утицајем усташке идеологије а остварена за време фашистичког пројекта НДХ, а после тога у комунистичкој авнојевској Југославији. Та идеологија се развијала и у периоду после Другог светског рата, да би била екстремно изражена у току и после грађанског рата у БиХ. У том периоду долази и до озбиљног кривотворења историјских чињеница о пореклу и националној припадности Муслимана у бившој СФРЈ. Са том намером од деведесетих година прошлог века урађено је доста усмерених пројеката којима се покушава извршити ревизија историјских чињеница и порушити све што је заједничко са Србима, пре свега национално порекло, прошлост, језик, култура и сл.

Након Првог светског рата српски народ је своју државотворност Србијe и Црнe Горe, као и победе из Балканских ратова и Првог светског рата унео у нову државу, Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, а потом Краљевину Југославију, да би доживео да комунистички покрет у Другом светском рату измени суштину и смисао те државе, те да укине монархију као облик државног уређења, и да промовише нове народе и републике које су конституисане на штету српског народа. Нова комунистичка власт је многе српске територије укључила у те нове републике чији су темељи дати на Другом заседању АВНОЈ-а у Јајцу 29.11.1943. године. То је урађено под паролом тзв. братства и јединства између народа, уз образложење да су границе република фиктивне и формалне, те да немају суштински значај. На тај начин је велики број Срба остао да живи на простору Хрватске и БиХ, али као конститутивни народ у тадашњим уставима тих република.

Највеће злочине над Србима у Другом светском рату нису починили Немци него наци-фашистичка творевина НДХ. Виновници геноцида над српским народом били су усташе тзв. Независне Државе Хрватске, међу којима су били и Муслимани, који се по свирепости и злочинима нису пуно разликовали. Остале су по злу чувене муслиманске фашистичке СС дивизије „Ханџар” и „Кама“. Превасходно су биле намењене за етничко чишћење Срба у Босни, а потом су постале узор при формирању и профилисању паравојних формација, па и дела јединица Армије БиХ у рату 1991-1995. године.

Поред масовних зверстава усташа над српским народом у тзв. НДХ, унијаћења и покатоличавања, хрватски наци-фашисти су успели да знатан део Муслимана придобију за остваривање својих циљева. Кроз историју тај однос Срба православаца и Муслимана се стално усложњавао, посебно у тешким историјским околностима за време Првог и Другог светском рату.

браћо
Пропагандни летак 13. СС брдске „Ханџар дивизије“

У оквиру Краљевине Југославије Босна и Херцеговина није ни постојала. Створена је као тековина комунизма у току и након Другог светског рата. Босна и Херцеговина је, у оквиру бивше СФРЈ, била у сваком погледу уставно и политички равноправна са осталим југословенским републикама. Њено становништво су чинили три конститутивна народа: Муслимани, Срби, Хрвати. Муслимани су, као народ, комунистичка тековина, као нација проглашени од стране тадашњег савезног и републичког партијског врха тек почетком 70-тих година. Све до тада су се Муслимани сматрали верском заједницом и нису имали статус народа. Доминантне религије на простору БиХ су ислам, православље и католицизам, а језици српски и хрватски, а након грађанског рата „измишљен“ је бошњачки језик. У складу са циљевима исламске доминације и унитарног концепта у БиХ тзв. бошњачки језик се настоји у новије време промовисати у „босански језик“, који би био заједнички за све народе. Све је то резултат насиља политике над јединственом културом и језиком српског народа православне, исламске и католичке вероисповести у БиХ.

Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.
Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.

Значајан део муслиманске елите био је свестан истог националног порекла са Србима и супротстављао се усташким властима да не чине такве злочине и геноцид над Србима на простору НДХ.

У бројним градовима и варошицама Муслимани су објављивали резолуције или меморандуме у којима су јавно осуђивали усташке мере, законе и насиље над Србима: приједорску (23.септембра1941), сарајевску (12.октобра), мостарску (21.октобра), бањалучку (12. новембра), бијељинску (2. децембра) и тузланску резолуцију (11. децембра). Резолуције су осуђивале усташе у Босни и Херцеговини због лошег поступања према муслиманима и за покушаје да окрену муслимане и Србе једне против других. Једна резолуција је тврдила да су се од почетка усташког режима муслимани ужасавали незаконских активности које су усташе, органи владе НДХ и разне илегалне групе чиниле против Срба.

У целом периоду после Другог светског рата постојао је и даље један већински део муслиманског народа који је био за добар суживот са Србима православцима, са својом „браћом по пореклу“, а само је један мањи део био екстреман и баштинио шовинистичку и наци-фашистичку идеологију из Другог светског рата. Хрватски народ у БиХ је цело време већински био под снажним утицајем усташке идеологије и био у њеном врху, посебно са простора западне Херцеговине. Са таквим историјским наслеђем сва три народа у БиХ имала су статус конститутивног народа. Било какав облик нарушавања конститутивности или мајоризације једног од конститутивних народа БиХ водио је у етничке и верске сукобе.

Босна и Херцеговина, по свом геостратешком положају у бившој Југославији, је играла улогу територије која је уједињавала и спајала југословенски државни простор и међусобно повезивала средишњи мултинационални и мултиконфесионални део, са његовим источним и западним делом, као и са јужним делом јадранске обале.

Питање опстанка БиХ као мултикултурне, мултиетничке и мултиконфесионалне творевине још више се заоштрило након арбитрарног проглашења од стране Бадинтерове комисије да је Југославија нестала и да све њене чланице имају право да траже међународно признање. При томе се нису узеле у обзир чињенице да СФРЈ није настала као сложена федерална држава вољом и укључењем република насталих у Другом светском рату. Напротив, Краљевина Југославија је настала првенствено као резултат борбе српског народа, Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе у Првом светском рату, на страни сила Антанте.

Услови за доманацију Муслимана у БиХ су постепено изграђивани у оквиру НДХ, а потом у време комунизма и социјализма у оквиру СФРЈ и БиХ, са изразито исламизованим обележјима културолошког карактера. Ислам, као политички фактор, добио је на замаху и интензитету крајем 60-их и почетком 70-их година. Своју пуну идеолошку подлогу муслимански сепаратизам добио је у делу Алије Изетбеговића „Исламска декларација“. У том политичком програму Алија Изетбеговић Босну и Херцеговину види као исламску државу која из јавног, политичког, економског и културног живота искључује равноправност Срба и Хрвата, као конститутивних народа.

Да би се сагледало јачање ислама у БиХ потребно је анализирати националну сруктуру од времена Аустроугарске монархије. Према званичним пописима аустроугарских власти из 1879, 1885, 1895. и 1910. године уочљиво је да се у том периоду проценат православног становништва незнатно повећао са 42,88% на 43,49%; муслимана смањио са 38,73% на 32,25%, а римокатолика повећао са 18,08% на 22,87%.

Све до Другог светског рата тај однос националне заступљености није се значајније променио, да би се значајније почео мењати од седамдесетих година двадесетог века.

Табела 1. Структура становништва према званичним пописима (%)

1948.        1953.        1961.        1971.        1981.

Срба               42,29        44,40        42,89        37,19        32,02
Муслимана    30.73        31,32        35,69        39,57        39,52
Хрвата            23,94        22,98          21,71        20,62        18,38

По последњем предратном попису 1991. године, који није верификован, Муслимана је у БиХ било 1.905.829 људи (43,65%), Срба 1.369.258 (31,4%), а Хрвата 755.892 (17,3%). Од 106 општина БиХ муслимани су чинили већину од преко 50% становништва у 35 општина, а Срби у 32. Око 240.000 становника БиХ (5,5%) определило се у одређено време као „Југословени“, чију су већину чинили Срби или деца из мешовитих бракова.

У етничко-територијалном саставу БиХ, Срби су имали водеће место. Они су представљали апсолутну већину становништва на 53,3% територије Републике. Након 1980. године проценат учешћа муслиманског становништва у БиХ се повећао за око 11,45%, док је проценат заступљености Срба умањен за 12,16%. Босна и Херцеговина је, од већински хришћанске, за кратко време у двадесетом веку, пристрасним и наопаким деловањем комуниста промовисана у претежно исламску федералну јединицу СФРЈ. Такав тренд је фрустрирао Србе, који су се све више осећали неравноправним и под притиском да своју будућност траже ван БиХ. Одлазак српског становништва, па и хрватског је био константан процес све до грађанског рата 1992. године.

Ради остварења муслиманских политичких циљева у БиХ, са увођењем политичког плурализма основана је Странка демократске акције (СДА), која је у својој основи програмске орјентације била муслиманска а не демократска странка. Цело време рата пред светом су крње институције државе БиХ приказиване као мултиетничеке, иако су у својој основи биле муслиманске. То се најбоље види из суштине односа према систему вредности у савременом свету. Није разумљиво да су тој бившој, а и актуелној муслиманској политичкој елити ближе вредности ислама са далеких подручја него цивилизацијске мултиетничке и мултиконфесионалне вредности региона у коме живе и целокупног европског простора. Ставови који се појављују на форумима и скуповима који окупљају муслиманске политичке руководиоце и команданте А БиХ највише говоре о систему вредности које су баштинили у грађанском рату у БиХ и систему вредности које настоје наметнути као цивилизацијски и културолошки модел на простору БиХ. Није добро што се ратна прошлост и сећања преносе на млађе генерације, при чему се припадници друга два народа, Срби и Хрвати, означавају агресорима. Сигурно је да национална елита и народи у БиХ због тих различитих вредности и интереса треба да имају свој национални и верски идентитет који неће бити екстреман и угрожавати друге конститутивне народе.

Испољене намере СДА за отцепљењем БиХ из састава Југославије предвиђале су формирање унитарне државе са муслиманском доминацијом и са перспективом стварања чисте исламске државе у будућности јер би Срби и Хрвати у дужем периоду отишли ка Хрватској и Србији. То је пробудило лоша историјска сећања и памћење из прошлости и изазвало реакцију и неповерење Срба. Основана је Српска демократска странка (СДС), а потом су проглашене поједине аутономне регије са претежно српском већином. Током кризе и рата, спајањем тих регија настала је најпре Српска Република БиХ, а потом и Република Српска (РС). Српска демократска странка је имала национални приступ и идеологију. Заступала је интересе целог српског народа у БиХ. Прво је заступала идеју остајања БиХ у смањеној Југославији, а након отцепљења БиХ који је убрзала Немачка и тзв. Европска заједница под њеним утицајем, заступала је програм разграничења три конститутивна народа. Државни концепт БиХ као самосталне и унитарне државе водио је директно у грађански, међуетнички и верски рат. На то су упозоравали лидери СДС, о чему постоји обимна видео и писана документација. Та упозорења нису схваћена озбиљно. Дошло је до грађанског рата са тешким, дуготрајним и разарајућим последицама по сва три народа и њихову будућност.

Рат у БиХ (1992-1995) у суштини био је грађански рат верског и етничког карактера. Верска и етничка мржња коју су распиривали екстремисти биле су његов главни узрок и покретач, уз мноштво других чинилаца регионалног и међународног карактера, који су допринели да мржња дође до пуног изражаја и да избије у први план. Ради се о класичном грађанском рату верског и етничког карактера уз значајно учешће Хрватске војске у појединим деловима БиХ у току целог рата.

Муслиманска страна у рату у БиХ је настојала стално да српску страну прикаже као агресора. Да је заиста извршена агресија ЈНА и Југославије на муслиманске снаге Армије БиХ, како је стално говорио муслимански политички врх, онда је сасвим јасно да би такав рат био краткотрајан и да би у војном погледу град Сарајево и цела БиХ били стављени под контролу ЈНА у веома кратком периоду. По свим параметрима војне моћи ова тврдња се лако може аргументовати и доказати. То никада није био циљ српске стране у БиХ, нити ЈНА, да присилом задржава Муслимане и Хрвате у заједничкој држави. Муслиманска пропаганда била је и остала у функцији придобијања међународне подршке и за унитарну БиХ, при чему би била укинута воља друга два конститутивна народа. То нико нити је планирао нити је имао намеру. Отуд сва прича о агресији на БиХ од стране Срба јесте медијска спекулација муслиманске стране у рату у БиХ. Данас то на сличан начин ради власт у Украјини, која је на најсвирепији начин угушила права руског народа и насиљем према Новорусији (Доњецка и Луганска област) настоји да по сваку цену спроведе своју вољу и држи тај народ у покорности а да један део протера у Русију. То је план појединих водећих сила Запада, од кога још нису одустале.

За прави почетак рата у БиХ узима се 6. април 1992. године. Тог дана, без икаквог ваљаног правног и политичког аргумента, Европска заједница и САД одлучиле су да признају БиХ као самосталну државу и то тако што су, упркос очигледној нелегитимности референдума из фебруара 1992. године, потврдиле његове резултате. Политичко руководство Муслимана прогласило је општу мобилизацију ради формирања тзв. Армије БиХ и ради вођења рата. Председништво муслиманског дела БиХ, као Врховна команда, 14.04.1992. године издало је Директиву којом се наређује „Зеленим береткама“ и свим наоружаним муслиманима да нападну све војне објекте, старешине и војнике, па чак и породице војних лица и да отимају и војну опрему. Верска и етничка мржња коју су распиривали екстремисти биле су његов главни узрок и покретач, уз мноштво других чинилаца регионалног и међународног карактера.

По својој типологији, Војска Републике Српске припадала је категорији народних војски са елементима стајаће, оперативне војске. Формирање, попуна, логистика, употреба, односно начин дејства, готово у целини прате карактеристике милицијског облика војне организације. Примесе регуларне и оперативне војске садржане су на вишим нивоима организовања и командовања, али они ни у ком смислу не доводе у питање милицијски и народни карактер те војске. Њена стратешка концепција, односно генерална војна доктрина била је дефанзивног карактера. То је последица ограниченог дефанзивног основног стратешког циља, а то је одбрана оног дела територије којег су тадашње националне елите у РС сматрале сопственом етничком територијом. Војска Републике Српске није имала циљ да војнички порази противника, једино зато што ни целу БиХ није сматрала сопственом територијом. Иначе, ВРС је располагала одговарајућом борбеном снагом која јој је све до краја 1993. године гарантовала војну победу у рату у БиХ. То није учинила једино зато што није желела и зато што то није био ратни циљ.

Паравојске су константа грађанског рата у БиХ у редовима свих зараћених страна. Предузимање мера да се паравојне организације и јединице ставе у ланац командовања јесте израз надлежности команданата да се смање последице деловања паравојних јединица и оствари контрола и надзор над њима.

Поред настојања да се А БиХ легитимише као мултиетничка војска, она то није никада била. Односи у тој војсци и поздрављање, као и борбени покличи дубоко су утемељени на исламу. Тако је текбир постао основни ратни поклич по коме је муслиманска војска А БиХ била препознатљива. Текбир је исламски узвик којим се слави или велича Аллах џ.ш. Арапски изворни поклич је Аллаху екбер (الله أكبر), што би значило Аллах је највећи. То је културни и вредносни образац политичког ислама који сам по себи прави дистинкцију према вредностима Срба и Хрвата, као конститутивним народима у БиХ.

Стратешка концепција А БиХ имала је два темељна одређења или поставке у функцији политичких циљева рата. Прво је да се мора одржати целовитост БиХ, а услов за тај радикални циљ био је војни пораз друге две етничке заједнице које су другачије виделе будућност БиХ. Друга упоришна тачка те стратегије било је да се обавезно обезбеди непосредно укључивање међународне заједнице и НАТО-а у наметању војничког пораза Војске Републике Српске. На крају рата је муслиманско политичко руководство у томе и успело, тако да су заједнички наступале А БиХ, ХВО, Хрватска Војска и НАТО снаге, првенствено кроз ваздухопловну, логистичку и обавештајно-извиђачку подршку. Управо из тог разлога је њена стратешка концепција све време рата била офанзивна по глобалним намерама.

Подела БиХ, па и самог Сарајева на српски и муслимански део суштински је извршена током првих постављања барикада у марту 1992. године, а настављена у првим месецима рата у БиХ, упоредо са изградњом војне организације све три војске. Једине промене у тој подели су се дешавале у функцији побољшања тактичких положаја страна у сукобу. Дакле, очигледно је да Сарајево није било ни опседнути ни блокирани град. Блокада се односила на његов муслимански и српски део. Блокаду су изводиле две сукобљене војске, А БиХ и ВРС.

Екстремно исламско деловање у грађанском рату на простору БиХ и даље се баштини као муслиманска вредност, како у погледу изградње друштва на основама политичког ислама, тако и у смислу солидарисања са борбом исламиста било где у свету. О томе најбоље говори испраћај муџахедина који им је припремало државно и војно руководство Муслимана у БиХ, а кроз речи бившег команданта 3. Корпуса А БиХ и евоцирање ратних успомена. Са таквим величањем улоге терориста и зликоваца против Срба и Хрвата није могуће градити заједничку будућност. Сакиб Махмуљин је говорио кратко: „Дошли сте у борби на Аллаховом путу помоћи муслиманима Босне. Ваш долазак је потпуно оправдан. Одлазите својим кућама у даљу борбу на Аллаховом путу. Као једна од најбољих јединица Армије БиХ и Трећег корпуса, извршили сте, уз Аллахову помоћ, све постављене задатке, али и задатке учвршћења вјере на овим просторима. У Босни су сада ојачани коријени ислама који ће се уз Аллахову помоћ даље учвршћивати“ Генерал А БиХ Сакиб Махмуљин је имао врло јаке везе са Одредом „Ел муџахид“, и то не само као командант 3. Корпуса од почетка 1994. године до краја рата, и издејствовао је договор на основу кога је тај одред био подређен 3.К А БиХ.

Медијском кампањом Републици Српској, њеном политичком и војном руководству, као по правилу, приписивани су сви злочини и кривична дела која су се дешавала на ратиштима у БиХ. Осим Хашког трибунала, Суд и тужилаштво за ратне злочине у БиХ су у знатној мери политички инструментализовани. Двадесет две године након грађанског рата БиХ без знања институција Републике Српске хапсе се људи и уништавају им се животи. На тај начин се директно врши притисак на Републику Српску, ради умањења њених надлежности, клеветања и међународне маргинализације и компромитовања.

Етничку димензију основним факторима стратегијских циљева сукобљених страна јасно дефинише колективна свест сваке етно групе, у које је, на темељима колективног памћења ранијих злочина, уткан страх, а тиме и нетолеранција и неретко жеља за осветом према другим странама. Могуће је поставити и тезу да би утицај овог фактора требало да буде најизраженији код оног народа који је имао највећа страдања. Без прејудицирања икаквих даљих квалификација несумњиво се може рећи да је народ који је имао највећа страдања био српски народ. Постојећи Дејтонски споразум је макар утврдио ентитете, као државе, одредио границе националних територија које су кроз историју биле узрок сукоба и страдања. То сазнање шта коме припада може позитивно утицати на развој међунационалних односа и на толеранцију међу народима.

На неистинама о грађанском рату у БиХ и селективној правди и осудама и окривљивањем политичких и војних руководилаца српског народа не може се градити поверење нити заједничка будућност. Злочине су чинили припадници сва три народа у вихору грађанског рата, где нису постојале уређене војске са командним професионалним кадром, посебно на тактикчом нивоу командовања. Тако су често криминалци, екстремисти били локални командири и командати.

Политички критеријуми постају доминантни и муслиманске водеће странке, на челу са СДА и Бакиром Изетбеговићем, покушавају константно да занемаре историјске факте и истину о грађанском рату у БиХ, те на тај начин једним непримереним насиљем под плаштом очувања јединствене државе у култури, вери и језику стварају се и даље деобе и удаљавају народи, који су упућени једни на друге и на заједнички суживот.

Често политичари водећих муслиманских странака Републику Српску виде као проблем и свој будући „калифат“. Зато свако помињање изворних националних права народа на самоопредељење и референдум желе да ускрате претњама новим ратом. Вероватно да Бакир Изетбеговић рачуна да би поново са Хрватском палио и жарио по Републици Српској ради „спаса БиХ“ као државе и да би у том рату протерао Србе, као реметилачки фактор. Када Бакир Изетбеговић и муслимански екстремисти схвате да БиХ није њихово власништво, него заједничка држава три народа и два ентитета, онда ће вероватно бити и могућ искрен договор о суживоту две државе Републике Српске и Федерације БиХ.

Сваки притисак, претње и непоштовање изворних права Републике Српске само може натерати српски народ да у будућности донесе одлуку о свом даљем државноправном статусу, на најдемократскији начин, спровођењем референдума. Однос муслиманских политичара и странака према српском народу видео се на примеру Рефередума о дану Републике Српске. Народ жели 9. јануар за Дан Републике Српске и нико му то неможе забранити, па ни Одлука Уставног суда БиХ, који у суштини није инструмент власти државе и равноправног учешћа представника народа и ентитета, него израз воље „међународних плаћеника“ и муслиманских представника. Таква БиХ нема будућност уколико се не врати изворним одредбама Дејтона. Наметање унитарног концепта био је узрок грађанског рата у БиХ. Даље инсистирање на том концепту може довести до њеног потпуног нестанка.

Литература:

  1. Алија Изетбеговић , Исламска декларација, Сарајево, 1990.
  2. Вахид Каравелић, Значај Игманског бојишта за борбено деловање 1. Корпуса Армије Републике БиХ, Зборник радова са округлог стола, Сарајево, 2009.
  3. Интервју са Алијом Изетбеговићем, КОРАК – Часопис за заштиту тековина борбе за БиХ, Број 28, ИССН 1512-9411,Сарајево, 2012.
  4. Радован Радиновић, Експертиза о руководној одговорности др Радована Караџића, 2012.
  5. Резултати пописа становника у БиХ од 10. октобра 1910. Земаљска влада за БиХ, Сарајево, 1912.
  6. Томашевић Јозо, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press, 2002., стр.492.
  7. Есад Хећимовић, Најгорча вечера у мом животу, www.danas.rs/danasrs/feljton/najgorca_vecera_u_mom_zivotu.24.html?news_id=163271#sthash.BLxrLXxE.dpuf
  8. sr.wikipedia.org/sr/13._

Прилог:

1. Приватни земљишни посед Срба у БиХ 1981. године по насељима 

2. Етнички састав становништва Босне и Херцеговине (по насељима) према првим резултатима пописа становништва 1991.

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

22 гласa