Предизборну кампању у Сједињеним Америчким Државама (САД) у 2016. години, као и  активности у периоду од избора председника Доналда Трампа (8. новембра) до његове инагурације (20. јануара ове године), између осталог, карактерисало је пренаглашено и тенденциозно истицање наводно пресудног утицаја руских хакера на Трампову победу против ривалског кандидата Хилари Клинтон. Наиме, политички противници Доналда Трампа из редова Демократске странке, уз безобзирну јавну подршку дела америчке обавештајне заједнице и једног пропалог британског обавештајца (Кристофер Стил), несумњиво свесни да је дошао крај вишегодишњег систематског обмањивања америчких бирача у режији «династије» Клинтон о наводној америчкој изузетности у унутрашњој и спољној политици, заиграли су непромишљено, упирући прст у Путинове «опасне руске хакере». Потпуно очекивано, покушај замене теза Трампових противника није успео. Они, уместо да су приликом кандидовања Хилари Клинтон узели у обзир њено неодговорно безбедносно понашање  за време док је обављала дужност државног секретара САД (2009.-2013.) које се огледа у несавесном чувању америчких (државних) тајни и  одредили  неког подобнијег кандидата, одлучили су да свој нереални циљ остваре лажним оптуживањем Доналда Трампа за повезаност са Руском Федерацијом. Лажни извештај, тзв. «руски досије» који доказује да је Трамп «сарађивао» са Москвом и најављује могућност уцене, представљао је њихов последњи «аргумент» да очувају свој лажни ауторитет, јер маштају да ће коришћењем овог «аргумента» издејствовати Трампов опозив током прве године његовог председниковања САД.

Већ изабрани председник Трамп је у вези с тим фамозним извештајем  на Твитеру (13. јануара 2017.) објавио: «Тај извештај саставили су љигави политички оперативци и из редова демократа и из редова републиканаца, као и пропали шпијун» и додао да су документ највероватније саставиле обавештајне агенције, иако су знале да немају доказе и да их никад неће имати. Директор Националних обавештајних служби Џејмс Клапер рекао ми је да је документ  који је илегално циркулисао, лажан и измишљен.  Мој тим ће у року од 90 дана објавити пун извештај о хаковању сервера Демократске странке», обећао је Трамп.

И порпарол Кремља Дмитриј Песков назвао је поменути извештај будалаштином. Он је одбацио оптужбе о томе да је Русија покушала да утиче на председничке изборе у САД, а извештај америчких обавештајних агенција (на 25 страница текста о руском хаковању Демократске странке, без навођења доказа, описују се «руски напори да утичу на председничке изборе 2016. године, оцрњивањем кандидаткиње Хилари Клинтон и умањивањем њене шансе да буде изабрана за председницу, с циљем да Москва подрије либерални демократски поредак САД») назвао непрофесионалним, јер не садржи никакве доказе.

Шта је Хилари Клинтон покушавала да сакрије?

Почетком марта 2015. године «Њујорк тајмс» позивајући се на изворе у Министарству спољних послова (МИП) САД објавио је да је некадашња државна секретарка Хилари Клинтон (2009-2013) нетранспарентно водила државне послове  кршећи закон који налаже да  се коресподенција високих званичника одвија путем владиних налога и остаје у документацији владе. Клинтон није користила електронску адресу МИП-а, већ лични сервер (clintonemail.com којим су се служили и њена кћерка Челси и неколико помоћника) и није казала помоћницима да на сервер владе пребаце писма која је слала и примала, што значи да је приватизовала службену преписку.  Део те кореспонденције упућен је администрацији почетком 2015. године, и то на захтев Стејт департмента. Међутим, сарадници Клинтонове нису открили критеријум на основу којег су бирали мејлове (55.000 страница материјала) које су послали влади, нити су саопштили колико су писама задржали или уништили.

Поводом спорне комуникације, Хилари Клинтон на конференцији за новинаре (11. 03. 2015.) није успела да објасни зашто је кршила закон. Најпре, казала је да је њена лична преписка сачувана на њеном серверу, да би само неколико минута касније, одговарајући на новинарско питање, оповргла себе тврдећи да је избрисала све приватне мејлове. Потом, рекла је да је уместо владиног налога користила приватни сервер и мејл са доменом clintonemail.com јер јој је тако било лакше да носи само један мобилни телефон. Међутим, републиканци су одмах објавили видео запис на којем Клинтонова говори о томе да је користила два мобилна телефона.  Британски «Гардијан» назвао је њено конфузно  обраћање новинарима «катастрофом».

Две интерне истражне службе у јулу 2015. затражиле су од Министарства правде да поведе кривичну истрагу о томе да ли је Хилари Клинтон извршила злоупотребу шаљући осетљиве владине податке преко приватног мејла. Истовремено, двојица истражитеља су упозорила Министарство правде  да је могуће да је Хилари Клинтон, као шефица дипломатије (2009.-2013.) «угрозила државне тајне». Након годину дана истраге (у јулу 2016),  директор ФБИ Џејмс Коми није препоручио подизање оптужнице за кривично дело против Хилати Клинтон, образлажући то чињеницом да истражитељи немају доказ да су америчке тајне завршиле код страних шпијуна нити да је америчка безбедност угрожена због понашања тадашње шефице дипломатије. Као главни разлог, зашто ФБИ није препоручио подизање оптужнице за кривично дело наведен је тај што  «федералци нису могли да пронађу да је секретарка намерно била непажљива са државним тајнама или да их је вољно прослеђивала». Тако је ФБИ јавно назвао Хилари Клинтон «немарном» и «нехајном», односно закључио да је бирајући личну мејл адресу показала слабу моћ расуђивања као и да се неодговорно понела према државним тајнама. Оваквом оценом ФБИ је заправо  одредио њен могући успех у председничкој трци, а не наводно руско хаковање њене поште. Заправо, Хилари Клинтон је покушала да сакрије своју неадекватну безбедносну културу и таквом преваром америчких грађана постане председник  САД, како би повећала своје могућности да настави са омаловажавањем америчких државних тајни.

Шта  Хилари Клинтон није знала, а неко јој је дозволио да немарно чува америчке тајне?

Кандидаткиња Демократске странке за председницу САД Хилари Клинтон је 31. јула 2016. године у интервјуу за «Фокс њуз сандеј», изјавила: «Знамо да су руске обавештајне службе хаковале компјутере Демократског националног комитета (ДНК) и знамо да су обезбедиле да доста тих мејлова буде објављено и знамо да је Доналд Трамп показао веома забрињавајућу спремност да стане уз Путина, да подржи Путина».

Чак да је поменута тврдња тачна, она  у драстичном смислу потврђује њено елементарно незнање о савременој шпијунажи и могућој заштити информација у електронској форми, које је показивала у периоду док је обављала дужност државног секретара и актуелизовала оваквом изјавом. Такође, одражава одговорност челних људи америчке обавештајне заједнице (16 тајних служби) који су јој дозволили да буде немарна у чувању америчких тајни. Несумњиво, извориште њихове неодговорности је у лажној самоуверености  о томе да сајбер шпијунажом могу да роваре широм света, а потценили су сличне сајбер  могућности појединих недржавних и државних актера у односу на САД.

Реч је о томе да се дигиталне информације уносе, обрађују, складиште и преносе помоћу различитих технолошких платформи и метода, што усложава процес њихове заштите (Подаци о 500 милиона корисника интернет сервиса компаније «Јаху» украдени су крајем 2014. године, потрдила је та америчка фирма, наводећи да су хакери имали државну помоћ, али није открила која је држава осумњичена). Неовлашћено прибављање дигиталних информација много је већа него информација (тајни) које су, на пример, у писаној форми, попут разних докумената који се чувају у некој просторији.  Наиме, бесконачан је низ спољашних и унутрашњих канала отицања информација у електронској форми, односно постоји ризик да свака тајна може да постане јавна. У том контексту, из богатог мозаика примера, наводимо два. Едвард Сноуден који је обелоданио размере тајног надзора од стране америчких овавештајних служби, грађана САД и читавог света, режисерки Лори Поитрас, с којом је контактирао у жељи да обелодани доказе о надзору које је прикупио, поручио: «Од сада знај да свака граница коју пређеш, куповина или позив који обавиш, антена мобилне телефоније поред које прођеш, пријатељ кога имаш, чланак који напишеш, сајт који посетиш, наслов сваке твоје поруке и сваки пакет који пошаљеш налази се у рукама система чији је домашај неограничен». Бивши амерички председник Џими Картер (90), у емисији Ен-Би-Сија (крајем марата 2014.) је изјавио: «Видите, имам осећај да се моје комуникације највероватније надгледају. Када желим да комуницирам са страним лидерима приватно, откуцам или напишем писмо и пошаљем поштом».

Пошто хаковање није уређено неким универзалним (кривичним) законом или међународним споразумом, у дигиталној шпијунажи све је дозвољено. За разлику од метода традиционалне шпијунаже у којој су предмет обраде били само они који су оправдано сумњиви, интернет је допринео томе да смо сви «сумњиви» (предмет обраде) и потенцијални обавештајци, терористи, криминалци итд. Скоро да нема никакве селекције, питање је само према коме ће неки актер (хакер) усмерити своју пажњу, доћи до компромитујућих података и искористити за своје циљеве. Иза хакерских претњи могу бити различите државе и њихове институције, недржавни и транснационални субјекти – злонамерни појединци, терористички и криминални колективитети, привредни субјекти и други. То има за последицу да је мистерија хаковања све очигледнија, али је хакере и њихове мотиве све теже идентификовати. Напросто, хакерски алати постали су један од профитабилних «асиметричних» инструмената различитих субјеката који нису у стању да се на други начин супротстављају надмоћнијем непријатељу.

Имајући на уму констатовано, неодрживе су координисане кампањске оптужбе Хилари Клинтон и челника америчке обавештајне заједнице упућених руским хакерима о мешању у америчке изборе («Никада није забележено да се нека страна сила мешала у амерички изборни систем као што је то сада урадила Русија, хакујући наше податке», изјавила је Хилари Клинтон, 6. септембра 2016. године). Уколико су пак, њихове оптужбе реалистичне, то одражава немоћ најбезобзирнијег и најагресивнијег светског сајбер шпијуна (САД) да заштити вредности матичне земље од такве истоветне претње.  С тим у вези, поменимо да је одговорност за «обијање» тајни америчких демократа преузео хакер Марцел Лазар (44), са надимком «Гуцифер», кога је Румунија изручила америчким властима. Он је 1. септембра 2016. године осуђен на 52 месеца затвора, зато што је неовлашћено приступио заштићеним компјутерима Хилари Клинтон, док је била државни секретар, а у званичној коресподенцији користила приватни и-мејл. Медији наклоњени конзервативцима су почетком јула 2016. године цитирали неименованог званичника Стејт департмента који тврди да су Русија, Кина и Израел хаковали мејлове Хилари Клинтон и домогли се целе њене преписке са места шефа дипломатије. Тим поводом, републиканац Томас Котон, који подржава Доналда Трампа,  како је пренео сајт «Антимидија», изјавио да је ФБИ очајан због мејлова које Хилари Клинтон није предала Стејт департменту, јер када су јој тражили да врати електронска писма сама је одлучила која ће вратити а која  не јер их је прогласила приватнима (око 30.000 «несталих» мејлова). Наравно, Доналд Трамп је у предизборној кампањи искористио дотичну безбедносну немарност Хилари Клинтон, као и неразумно  повлађивање америчких власти њеној нехајности. Он је на конференцији за новинаре на Флориди (27. 7. 2016.), на провокативно питање једног новинара да ли подстрекује страну земљу да шпијунира САД, одговорио: «Ако Русија или Кина или нека друга земља дођу до тих мејлова, волео бих да их видим» и потом рекао: «Русијо, ако слушаш, надам се да си способна да пронађеш 30. 000 несталих мејлова. Наша штампа ће ти бити захвална».

Размотрени случај сајбер шпијунаже аргументовано упозорава на пресудну улогу имаоца тајне. Реч је о томе да обавештајна служба улаже одговарајуће напоре да установи све појединости о имаоцу одређене тајне, све то с циљем да је сазна. Имајући у виду могуће штетне последице откривањем нечије тајне, споредно је да ли ју је њен  ималац свесно или нехатно  учинио доступном неовлашћеном лицу. Уколико нови поседник дотичне тајне не злоупотреби за остваривање неког свог циља, оштећени (аутентични) власник никада неће сазнати да је «проваљен». У супротном, оштећеном преостаје да се нада да неовлашћени поседник сазнате тајне неће је објавити (учинити јавним). У ствари, препорука би гласила: онај ко није способан да сачува своје тајне у електронској форми, не треба да користи електронску комуникацију. Уместо да студозније образлажемо наведено, поново  подсећамо на речи које је Едвард Сноуден упутио режисерки Лори Поитрас.

Проф. др МИЛАН МИЈАЛКОВСКИ

13 гласa