10.јуна 2015. jе у Берну, на основу захтева који је издало одељење Интерпола Србије у фебруару 2014. ухапшен Насер  Орић,  командант 28.бригаде муслиманске Армије БиХ, који је у периоду 1992 – 1995.г. на простору источне Босне учествовао у етничким чисткама српских села и  масовном убијању Срба. Српско Тужилаштво  за ратне злочине је у захтеву навело да се Орић и његова четири саучесника сумњиче за убиство 9 цивила српске националности на територији Подриња (село Залазје, општина Сребреница) 1992.године. Орић је био на пропутовању ка  БиХ ради учествовања  обележавања „20-годишњице геноцида у Сребреници“, али је при уласку у Швајцарску задржан. Сада је у швајцарском затвору, уз изјаву да се „Србима  неће жив предати“.

Међутим, управо за злочине у Подрињу из 1992. Орића  је МТБЈ већ ослободио тужбе, тако да је немогуће да му се за исти злочин суди поново, без обзира на постојање нових доказа. Скреће на себе пажњу и навођење тако малог броја жртава  и само једне локације, док се Орићева „делатност“  одвијала  на много  ширем простору. У његову заштиту је одмах ступила Марина Бакић, секретар за штампу министарства правде БиХ, која је изјавила да је захтев за Орићево хапшење неважећи јер је одлуком Генералног секретара Интерпола он избрисан из спискова свих земаља-чланица Интерпола. То исто тврди и Дирекција за координацију рада полицијских органа БиХ. Интерпол се, рекло би се, благовремено  побринуо за Орићеву недодирљивост, баш као и Тужилаштво БиХ, код кога предмет Орића  још од 2009. лежи  закључан у фиоци. Бакир Изетбеговић, члан Председништва БиХ, председник Странке демократске акције (коју је основао његов отац, Алија Изетбеговић), је одмах пошто је Србија предала захтев за Орићево  хапшење,  не само приредио свечани пријем у његову част, већ  и изјавио да Насер неће бити предат Србији и да се неће се појавити ни пред судом Бих[1].

У вези са хапшењем Насера Орића и  Рамуша Харадинаја (кога су у Словенији ухапсили и врло брзо пустили на слободу) појављује се више питања него одговора: да ли је случајност синхроност притварања, зашто је до тога дошло баш сада, зашто су притворени баш Орић и Харадинај? Харадинај је већ на слободи. Подршка Орићу је све већа: за њега је „јавност  БиХ“ која оптужује Београд  да распирује мржњу  и  бави се прогањањем народних хероја, као и западни фактор. 23.јуна је почела нова рунда преговора Србије о Косову и Метохији, на којима ће Вучић, уочи посете Београду Ангеле Меркел, без сумње да  прави уступке. То је давање на управљање „косовској електроенергетској компанији“ хидропотенцијала језера Газиводе, формирање Асоцијације српских општина на основу закона Приштине, што а-приори будућу Асоцијацију претвара у неформални интересни клуб, демонтажа Парка мира   на мосту који спаја северни и јужни део Косовске Митровице (у суштини – то су маскиране барикаде, које је специјално поставила српска страна). Уколико се Београд припремао да искористи Орића  као фактор којим би се доказивало постојање самосталности у политици, правни аргументи морају по свим тачкама да буду чвршћи од армираног бетона. А уколико се буде користио тако очигледан аргумент какав је немогућност да се за исти злочин суди два пута, то ће изазвати питања о стварним намерама званичног Београда.

Осим тога, у овом тренутку  не постоји ни једна тачка из пакета западних услова према  Србији која није договорена или која се не налази у процесу испуњења од стране Београда. Ако се присетимо катастрофалне предаје позиција  по питању Косова и Метохије тешко да ће српска власт у суђењу Орићу без поговора да проговори објективно и поштено. Посебно уколико се присетимо чињенице да је београдски Суд пустио на слободу већи део тзв. Гњиланске групе која је деловала по КиМ и само мало била  блажа у зверствима од Насера  Орића…

Српске жртве источне Босне из периода 1992 – 1995.  представљају трећи геноцид  који се врши над Србима у 20.веку. Још су турске власти формирале на територији БиХ „Латински легион“ који су сачињавали босански католици. После анексионе кризе 1908.г. те јединице су обновљене и легализоване од стране аустроугарске власти. У Хабсбуршкој монархији  је свака област  имала помоћне војне јединице, формиране  од локалног становништва (“Landwerh”), али због страха од ширења утицаја српских официра формиран је и допунски систем – заштитни  корпуси  «Schutzkorps», у чијем су саставу били  добровољци – католици и муслимани. Тада се појавио и назив „хрватске усташе“, а једна од добровољачких јединица је названа „Црни легион“.  Међу циљевима и задацима тих јединица је било и патролирање по српским селима и гушење устанака српског становништва.

Идеологија и пракса босанско-херцеговачких «Schutzkorps» из периода Првог светског рата  су постали основа деловања нациста у периоду Другог светског рата. Окупација Југославије и формирање 1941.године на једном делу њене територије фашистичке НДХ довело је до тога да су структуре власти НДХ и оружане формације („домобрани“, „усташе“) активно прихватали и  муслимане. У читавој источној Босни вршен је планирани, изузетно жесток, геноцид српског становништва. У њему су учествовали „Црни легион“, „Ханџар-дивизија СС“, муслиманска милиција (својеврсна сеоска стража, али фашистичког типа). Тада је убијено 6.469 Срба[2]. Деда Насера Орића је био на служби у „Црном легиону“, суђено му је и после рата је био и осуђен.

Насер Орић је рођен 1967. у  Поточарима, у близини Сребренице,  Још док је био ученик активно се бавио спортом –рвањем, чак је постигао и одређене успехе. Неколико пута је подносио захтев за пријем у милицију БиХ, али је одбијан. Разлог је био дедина непријатељска прошлост. Затим је покушао да ступи у службу у милиције Србије, одбијен је, али је после пријема код републичког секретара за унутрашње послове, коме је отворено испричао зашто га не запошљавају, ситуација исправљена. Судбину Насера Орића, без обзира на провере и закључке у вези са њима, решио је тада већ бивши секретар комитета Савеза комуниста у Шапцу, чије је презиме Тешић. Победио је партијски курс „спречавање рестаурације великосрпске идеологије“. После завршетка Школе унутрашњих послова у Земуну Орић је добио посао у полицији Београда, где је наставио да се интензивно бави спортом. То му је омогућило да доспе у Специјалне антитерорстичке јединице (САЈ). Орић се истакао при гушењу побуне Албанаца у руднику Трепча који су се забарикадирали тамо у знак протеста против суђења Азему Власију, а у циљу слабљења власти Слободана Милошевића. Он се први добровољно јавио да јуришом продре у просторију у којој су седели штрајкачи. За ту акцију  је награђен, уз напредовање у служби:  постао је телохранитељ С.  Милошевића.

Када је 1992. у БиХ почео рат руководство СФРЈ је донело одлуку да четири официра Безбедносне управе у Савезном секретаријату за народну одбрану пошаље у републички Секретаријат унутрашњих послова БиХ ради борбе са испољавањем национализма. Сва четворица су били муслимани и у ствари су активно помагали формирање Армије БиХ, а један од њих – Фикрет Муслимовић је постао и Начелник Службе безбедности Армије БиХ. Управо је та четворка постала иницијатор позивања сарадника-муслимана из других република, као лица од поверења, у Секретаријат унутрашњих послова БиХ. Тако је Насер Орић, између осталог, постао руководилац Секретаријата унутрашњих послова Сребренице. Запослени у резервном саставу полиције Сребренице су били потомци муслиманског становништва који су  у  „шјуцкорима“ и „Црном легиону“ у два светска рата убијали Србе.

Почетком рата Насер Орић је 20.маја 1992. постављен за начелника штаба Територијалне одбране Сребренице, а од 1.07. 1992.  и  члан Војног председништва Сребренице. Почетком новембра 1992. је већ командант Уједињених оружаних снага подрегиона Сребреница и тако су се под његовом компетенцијом нашле, осим територије општине Сребреница, и територије општина Братунац, Власеница и Зворник. Те оружане снаге су 1.01 1994. добиле назив Штаб осме оперативне групе Сребреница.

То је стратешки регион – река Дрина, и ту су вођене врло оштре борбе. Насер  Орић је поседовао велику властољубивост, губио се у суровости при прављењу злочина (да подвучемо: не само против Срба, већ и против својих – муслимана), био је циничан, невероватно  непробирљив  у начину богаћења.  Мада су екстремизам и свеобухватна нетрпељивост били одлика читаве владајуће Странке демократске акције Алије Изетбеговића,  оснивачки конгрес СДА  је још 1990, како о томе говоре очевидци, јасно показао не само све наведене особине, већ и отворено фашистички карактер. Почев од маја 1992. из Сребренице су почеле систематске кажњеничке операције против српског цивилног становништва. Број села која су нападнута је дошао до цифре 192.  Командант батаљона УН у Сребреници пре него што су је заузели Срби, потпуковник Томас Кареманс, на конференцији за штампу у Загребу је 23.07 1995. изјавио: „Знамо да је само у региону око енклаве Сребреница до земље сравњено 192 села, а комплетно становништво поубијано“[3].

По резолуцији СБ УН од априла 1993. Сребреница је проглашена за „заштићену зону“. Међутим без обзира на то Орићева дружина је наставила са терором цивилног становништва источне Босне, и њима на савести лежи смрт преко 3.200 Срба.

6.маја су опљачкана и спаљена села Гњиона и Бличево, следећег дана је из заседе убијено 7 Срба који су покушавали да побегну из Сребренице. 8.маја је убијен судија Горан Зекић – председник српске СДС, посланик у босанском парламенту. То је изазвало бекство 1.500 Срба из Сребренице. Напади на околна места су појачани, између осталог и на место Факовићи (код Братунца, које је  сравњено са земљом у 2.светском рату, а српско становништво су тада поубијале хрватске усташе). Коришћено је најсуровије мучење (све до оног средњовековног – набијања на колац) и различито оружје: ножеви, ковачки чекићи,  виле, секире, обични чекићи, експлозив…

Генерал Филип Морион, командант снага Уједињених Нација у Сарајеву је, сведочећи у Хашком трибуналу о Орићу, констатовао да „он није могао себи да дозволи држање заробљеника, чак није хтео ни да се потруди да нађе разлог за то“. Посебну пажњу заслужују речи генерала да се „стицао утисак као да је он извршавао политичка наређења Председништва из  Сарајева“. Авдо Хусеиновић, аутор књиге „Од Газиместана до Хага и назад“, говорећи о животу  Насера Орића,  рекао је да је Орић лично признао да му је „жао  што није убио тадашњег команданта УНПРОФОР-а у БиХ, Филипа Мориона“[4].

Да потсетимо и да је Орића и његовог заменика Зулфа Турсуновића поставила влада Алије Изетбеговића, кога су подржавале Сједињене Државе. Турсуновић је крајем 1991, по Изетбеговићевој наредби, ослобођен затвора, у коме је издржавао казну од 15 година због убиства тројице муслимана 1986.године. чим се нашао на слободи, Турсуновић је одмах постао један од команданата Сребренице. Орић је признавао да се већина муслиманског становништва није слагала са мишљењем терориста који су дошли на власт. Без обзира на то, од 1991. је  Муслимански национални савет почео снабдевање оружаних устаника стрељачким оружјем и униформама, постављао је најозлоглашеније злочинце  на места команданата паравојних формација. Значи, ту је испробан модел прављења зоне хаоса, ужаса и  власти криминала на одређеној територији  –  у  источној Босни. Модел је био успешан, тако да га је на ширем региону Вашингтон применио на  територији Косова и Метохије (осим на српском северу).

„Међународна заједница“  је трпела и одобравала све што су чинили српски противници:  једнострано издвајање и признање Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине, „Републике Косова“; формирање диверзионо-терористичких и отворено нацистичких  паравојних јединица – хрватских ЗНГ, радикалних исламиста Алије Изетбеговића, Армије за ослобођење Косова и сл. Објављујући најтеже санкције само   једној страни – СРЈ, и  тиме је  осуђујући на изумирање, Запад је истовремено Хрвате, босанске муслимане и косовске Албанце снабдевао оружјем и војним материјалом,  без обзира на постојање ембарга, „заштићене зоне“ и присуство „НАТО-миротвораца“  (IFOR, SFOR, KFOR). У БиХ Запад је чак игнорисао и долазак радикалних исламиста – муџахедина у БиХ, којима је пут пробио Алија Изетбеговић лично. А он је, такође, у Другом светском рату, био члан нацистичког покрета  «El-Hidaje»,  који је вршио регрутовање за „Ханџар-дивизију“. «El-Hidaje» је представљало огранак тадашње „Муслиманске браће“ те зато, како претпоставља стручњак за тероризам  Џевад Галијашевић, „нимало не чуди што су Изетбеговићи  успоставили тесну везу са „Муслиманском браћом“  Египта [5]“.  Док је трајао босански рат, одред „Ел-муџахедин“ је био званично у саставу Армије БиХ. Одавно не представља тајну  да је УНПРОФОР, вођен америчком руком, пружао транспортне услуге за пребацивање муџахедина из арапских земаља, а канали за транспорт хуманитарне помоћи и хеликоптери УН су такође коришћени за потребе муџахединских јединица.

САД су у свему подржавале Алију Изетбеговића – дипломатски, политички, војно. Мадлен Олбрајт која је у то време била стални представник САД у УН, од 1993. до 1995. је у потпуности подржавала све резолуције и извештаје који су осуђивали „српске злочине“, али је користила „вето“ чим би почињало да се говори о злочинима присталица Алије Изетбеговића. НАТО је бомбардовао позиције Републике Српске (операције Deliberate Force и Dеаdeye  у августу – септембру 1995) – српске цивилне и војне објекте (касарне, позиције ПВО, аеродроме, телевизијске објекте, електране, петрохемијске објекте, мостове, системе водоснабдевања, болнице, породилишта, стамбене зграде). НАТО је користио и тада, као и доцније на КиМ, бомбе са осиромашеним уранијумом. Укупна тежина избачених пројектила је била 10.000 тона. У току те војне агресије Алијансе, убијена су 152 српска цивила. А Насер Орић је 30.јануара 2014.  одлуком власти САД обрисан са америчког „црног списка“!

Исто тако, Запад „није обратио пажњу“ ни на вољу значајног, ако не и већег дела, муслиманске јавности. Војна обавештајна служба Армије БиХ, АИД, поседује спискове вођа босанских муслимана који су били предвиђени за убијање – зато што су се усудили да се успротиве политици Изетбеговића и његових присталица. О томе сведочи 500 страница документације коју  је средином јануара 2015. Мирсад Кебо, подпредседник федерације БиХ предао Тужилаштву БиХ, које спада у парадржавну обавештајну институцију. Између осталог, Кебо захтева одговорност Бакира Изетбеговића, војног руководиоца кабинета Председника Председништва БиХ, што обећава да постане „отварање највеће афере постдејтоновске Босне“[6]. Бакир је, између осталог, одиграо једну од главних улога у изградњи џамије Краља Фахда, која је сада позната као центар вехабистичког покрета БиХ. Тако се  правац према радикализацији и „џихадизацији“ БиХ, покренут почетком ’90.година 20.века, успешно наставља.

Најкрвавији Орићеви злочини су покољ Срба на Петровдан (празник светих апостола Петра и Павла, 12.јули) 1992. у селу Залазје и на Божић 1993. у селу Кравица, у близини Братунца.

На Петровдан Орић је са својом јединицом извршио масовни покољ цивила у Залазју, убијањем 69 људи изузетно сурово, од којих је њих 9 живо спаљено. Судију Слободана Илића Орић је лично убио. Шта се ту дешавало сведочи један од оснивача СДА Ибран Мустафић, преносећи речи које је изговорио лично Насер Орић: „Утерао сам му каму право у око и завртео сам. А он је ћутао. Затим сам му нож забио у друго. Нисам могао да поверујем да он не реагује. Да поштено кажем – први пут сам се уплашио и одмах сам га убио!“[7] Мустафић сведочи и да је руководство Армије БиХ знало и о суровим ликвидацијама муслиманског становништва које су чнили Орић  и његови људи, узнемирено додајући да „да сам му ја судија у Хагу, ја бих му за злочине против Срба дао 20 година, а за оне против муслимана – 200.000!“[8]

На Божић 1993. Орић је са својом дружином упао у село Кравица. Убијено је 50 људи, међу њима и неколико деце испод12 година. Тело Јанка Савића, свештеника из Кравица, нађено је без руку и ногу, са ископаним очима. Кемал Мемедовић – Кемо,  Орићев борац, после кланице у Кравицама је данима по Сребреници носио одсечене српске главе. Хладнокрвно су убијени и шестогодишњи Александар Димитријевић и његов рођени брат Радислав.

Бил Шилер из „Торонто Стар“-а  овако описује сусрет с Орићем у јануару 1994:  „Те хладне снежне ноћи сам седео у његовој соби и посматрао видео-верзију онога, што би могло да се назове  „Највећи хитови Насера Орића“. Тамо је било запаљених кућа, лешева, одсечених глава, људи који беже… Он се све време смејао дивећи се својим делима. „Овде смо их ухватили из заседе“, – објаснио је. Следећи снимак  је приказивао тела   убијених од експлозије – „А ове смо послали на месец“ – хвалио се. Када се појавио град-фатаморгана, потпуно празан, са траговима од пројектила  по кућама, али без лешева у видном пољу, он је пожурио да објасни: „Овде смо убили 114 Срба“.[9]

Рекло би се да  Насеру Орићу, који је представљао само локалног команданта, није поклањана посебна пажња, да му је у ланцу САД – Изетбеговић била одређена функција кажњеничког извршиоца у одређеној географској зони – како би се усавршиле методе за „застрашивачко збориште тероризма“ које су после тога коришћене на Косову, у Либији, Сирији, Украјини. Тај исти начин користи и Исламска  држава. Да би настали и такви борци  какав је он, и он лично, услове су створиле САД и њихов инструмент – Алија Изетбеговић. Односно, Насер Орић представља само један елемент у пројекту етничког чишћења и прекрајања Босне и Херцеговине.

Почетком јула 1995. пре него што је Сребреницу ослободила Армија Републике Српске, Орић је заједно са осталим члановима Штаба 8.оперативне групе евакуисан хеликоптером. 2006. МТБЈ је после процеса који је трајао 1,5 год. ослободио Орича по свим тачкама оптужнице, осим по једној (неспречавање суровог односа и убиство неколико српских заробљеника у Полицијској станици   Сребреница) за шта је осуђен на 2 године затвора, а 2008. је ослобођен свих оптужби. 3.јула је у Сарајеву дочекан као херој.

Безусловно, у регији Сребренице је вршено систематско, планирано уништавање представника српског народа по етничким особинама, без обазирања на пол и године. Тај бол српски народ никада неће моћи да заборави. За сада нико, осим Републике Српске, не говори о српским жртвама, али је у интересу свеопште истинитости и мира неопходно да се открију сви злочиначки поступци против Срба и муслимана у источној Босни,да се пронађу сви кривци, баш као и да се изврше поштени и непристрасни судски процеси, укључујући ту и судски процес Насеру Орићу у Србији.

[1] www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[2] www.youtube.com/watch?v=Wemw7TqWazs

[3] www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

[4] www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-Zao-mi-je-sto-nisam-ubio-generala-Morijona/lat/126127.html

[5] pressrs.ba/info/vesti/alija-izetbegovic-korumpirani-fundamentalista-27-11-2014

[6] www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/463826/Izetbegovic-pravio-liste-za-likvidaciju

[7] www.glassrpske.com/novosti/vijesti_dana/Naser-Oric-ubio-sudiju-Slobodana-Ilica/lat/6595.html

[8] www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/drugi-pisu/srebrenica-je-ogovorni-genocid-izmedju-izetbegovica-i-bila-klintona

[9] www.balkanmagazin.net/istorija/cid170-30644/uvod-u-osvajanje-srebrenice-4

30 гласовa