Један од најкоришћенијих начина западних медија у информационом рату против Сирије и Башара Асада представља оптужба да се на страни Дамаска боре стране оружане формације – делови иранског Корпуса страже Исламске револуције (КСИР), оружане формације либанског покрета „Хезболах“ и ирачки шиитски добровољци. Медији са великим задовољством протурају тезу о „страној окупацији Сирије“ (нико из неког разлога не помиње Шпанију ’30-х година ’20.века са њеним интернационалним бригадама), и при том ћуте да главну ударну снагу Асадове владе у том рату чине не странци, већ добровољачке формације које сачињавају Сиријци.

Националне снаге за самоодбрану су почеле да се формирају у Сирији крајем 2012.године. После тешких пораза сиријске владине армије у Алепу, Холмсу и у близини Дамаска постало је јасно да је регуларној армији компликовано да се бори истовремено на више фронтова, и да усто брани позадину или недавно противнику одузете територије. И Асад је приступио формирању милицијских јединица које су формиране ију су базу чинили народни комитети. Прво су се функције милиционера сводиле на чување путева и других стратешких објеката, на службу по гарнизонима на територијама које су отете од побуњеника, али временом су добровољачки делови почели св чешће да се користе у борбама.

Бројност снага за самоодбрану која је у почетку износила око 90 хиљада људи попела се на близу 150 хиљада. Они делују у тесној координацији са Департманом за политичку безбедност (једна од тајних служби у сиријској обавештајној заједници). Међу добровољцима има и таквих пољских команданата који своје одреде снабдевају сами. Са једним од њих аутор текста је успео да разговара прошле године. Тај командант, алавит из Тартуса, испричао је да је до рата имао два велика аутосалона, али је своје продавнице продао и сав новац уложио у формирање одреда од око 100 људи.

Интересантна је структура оружаних формација Снага за националну самоодбрану («Джејш дефа ал-ватани»). Оне се деле на пет група: шиитске формације које подржава Иран; добровољачке формације које делују у координацији са сиријским тајним службама (обично усмерене цивилно); одреди немуслиманских религиозних мањина (хришћани, друзи); палестински војни одреди; снаге за локалну самоодбрану које подржавају Дамаск у сунитским деловима.

Прошле године се много говорило о намери Техерана да у Сирији формира аналог либанском «Хезболаху» који би у будућности заменио сиријску армију (у Ираку таква операција је направљена уз помоћ милиције «Хашед аш-шааби»). После почетка операције руских војно-космичких снага ситуација у владиној Сиријској арапској армији (САА) је постала значајно чвршћа, али шиитска милиција наставља да у сиријском конфликту игра важну улогу. Најзначајнија милицијска формација је бригада «Кувват ар-Рида» која се појавила у лето 2013.године када је у Сирији почео да се бори и «Хезболах». Основни део бригаде чине некадашњи сељаци из провинција Хама и Хомс, као и из области око главног града. Већина бораца «Куват ар-Рида» су шиити, али има и сунита. Првих месеци постојања бригаде њом је командовао један од војних руководилаца «Хезболаха» Хамза Ибрахим Хајдер (Абу Мустафа). Борци «Куват ар-Рида» су успешно дејствовали у борбама у Хомсу, у предграђима Дамаска (Западна и Источна Гута), у планинској области Каламун и у провинцији Дераа.

Још једна шиитска милицијска формација – «Бригада госпође Рукаја» (Лива ас-Сајида Рукаја), названа је тако у част ћерке имама Хусеина. Гробнице Сајида Зајнаб и Сајида Рукаја у Сирији представљају места поклоњења шијита из читавог света. Милиција Лива ас-Сајида Рукаја представља чисто сиријску формацију.

У низу оружаних одреда које су формирале сиријске тајне службе треба обавезно да се помене «Куват дир ал-амн ал-аскари» («Снаге штита војне безбедности») које делују у областима Латакија и Тартуса. («Снаге штита» су учествовале у одбрани провинције Латакија од «Џабхат ан-нусре» која је упала у те делове земље у пролеће 2014.године. 2015.године су се борили са терористичким бандама у брдима Џебел ал-Акрад. Сада учествују у борбама за ослобођење Алепа. Командант им је Абу Исмаил Ал-Хал, становник села Кардаха (то је село у коме је рођен Хафез Асад), бивши официр Републичке гарде. Овде треба да се наведе још неколико одреда: „Лива дир ас-Сахел („Бригада штита обале“) која дејствује у Тартусу и у Латакији; „Фауџ магавир ал-бадија“ („Пук пустињских командоса“), који делује у провинцијама Хомс и Хама: „Ал-Фухуд ал-Хомс“ („Леопарди Хомса“); тај одред је формиран за новац брата од стрица председника САР Рами Махлуфа.

Посебно треба нешто да се каже о оружаним јединицама друза и сиријских хришћана. Њима, као и алавитима, уколико победе „ратници џихада“, прети физичко уништење или прогон. Код њих има одреда који су формирани у провинцији Сувејда, коју друзи и насељавају. Ако је пре две године једина оружана формација друза била „Џаиш ал-мувахидин“ („Армија поборника вере у једног бога“), сада у Сирији има више крупних оружаних одреда друза. Највећи је „Дир ал-ватан“) („Штит Отаџбине“) који води један од духовних предводника друза – шеик Јусуф Џарбуа. Учествовање друза у рату је постало масовно од јесени 2014.године када су ратници „Џабхат ан-нусри“ освојили енклаву друза Џебел Самак у области Идлиба, убили јавно 23 човека за наук другима, а остале натерали да пређу у „прави“ (читај салафитски) ислам.

Своју милицију имају и сиријски хришћани. То су оружане формације Сиријске социјалне националне партије (ССНП) коју је 1932.године основао либански православни хришћанин Антун Сааде. Идеолошка директива ССНП представља формирање Велике Сирије у чијем ће саставу бити Сирија, Палестина, Либан, Ирак, Јордан и Кипар. Као супротност панарабизму та партија се од самог почетка залагала за идеју сиријског национализма, а међу своје претходнике је убрајала чак и цареве из старине Ашурбанипала и Хамурапија. ’50. и ’60. година прошлог века ССНП се дуго врло снажно политички борио са баасистима и у Сирији је био изван закона. У политици ССНП важе изванконфесионални принципи. 2005.године ССНП је легализован у Сирији, а тренутно у сиријском парламенту има своја три посланика. Оружане формације сиријских хришћана „Орлови урагана“ (Нусур аз-заубаа) су оријентисане ипак не на сиријско крило партије које води Али Хајдар, већ на либанско, на челу са Асадом Харданом. Осим „Нусур аз-Заубаа“ у којима су углавном хришћани који живе на југу Сирије и у долини Вади ан-насар, у редовима Националних снага самоодбране се бори и групација „Џунуд ал-Масих“ („Христови ратници“).

У Сирији постоји и сунитска милиција која дејствује на страни владе. На југу Сирије, у провинцији Кунејтра, бори се одред добровољаца – сунита „Лива ас-сукур ал-Кунејтра“ (Бригада соколова Кунејтре). У њој су друзи и сунити, којима је та провинција отаџбина одувек. На истоку Сирије дејствује „Усуд аш-Шарк“ („Лавови Истока“) – племенска милиција, која је углавном у граду Дејз ез-Зор, и која се састоји од представника бедуинског племена шајтат, лојалног влади.

На страни владе САР активно учествују у борбеним дејствима и палестински одреди које сачињавају избеглице, које су уточиште нашли у Сирији. Ти Палестинци су увек живели у неупоредиво бољим условима од њихових земљака у Јордану, Либану и другим арапским државама. Палестински логор Јармук код Дамаска није био хаотичан скуп колиба и шпиља, какви су логори у Либану, већ добро осмишљен микрорејон градског типа. Палестинци су у САР увек имали сва права (школовање на универзитетима, рад без „забране професије“), све осим бирачког права.

Најмногобројнија палестинска милиција је „Лива ал-Кудс“ (Бригада Јерусалима), чија је бројност око 3 – 4 хиљаде бораца. Бригада нема ништа заједничко са покретом ХАМАС. Њену базу чине дошљаци из логора палестинских избеглица Најраб. „Бригаду Јерусалима“ је у октобру 2013. основао палестински инжењер Мухамед Саид. Сада се бригада бори у области Алепа.

Ако се говори о другим арапским добровољцима, осим „Хезболаха“ (чија се бројност у Сирији процењује на 7 – 8 хиљада бораца) у земљи делују и оружане формације ирачких шиита. Највећа формација ирачких добровољаца у Сирији је „Бригаде Абу Фадл Абас“ , са бројношћу 3 хиљаде људи и „Харакат ан-Нусџабаа“ од хиљаду људи. Неопходно је да се помену и арапски добровољци из Египта, Либана, Јемена, Јордана који су уједињени у „Арапску националистичку гарду“. Идеолошку платформу за њих представља насеризам. Осим Гамала Абдела Насера њихови идоли су Че Гевара, Уго Чавес, Хасан Насрала.

Рат против тероризма у Сирији је заиста добио народни карактер.

Прочитај без интернета:
13 гласa