Два пута је у прошлом веку Хрватска ратовала на страни освајачких сила против Русије, а сада поново шаље контингенте својих војника на Балтик и у Пољску са истом намером, ако дође до оружаног сукоба или рата на истоку Европе. Увек је Хрватска, на жалост, била на страни агресивних окупационих трупа па је тако и данас на исти начин прихватила ту срамну улогу у оквиру НАТО пакта, војног савеза који све више има изражен офанзивни карактер и угрожава европски и светски мир. 

НАТО настоји да раздроби или потчини својој вољи традиционалне државе, да мења границе између народа и држава на штету „непослушних народа“ и све то настоји да представи у свету као „допринос миру и безбедности“. Кључну улогу у дефинисању мисије и циљева деловања НАТО имају САД и неформални центри моћи на Западу, који траже нова тржишта и јефтина природна богатства. Све је ишло „по плану“ док нису избили на границе Русије и Кине, нових велесила које не дозвољавају насиље и угрожавање виталних националних интереса. САД ће морати да схвате да нису више једина сила која креира међународни поредак. Свет је постао мултиполаран и остаје само да водеће силе Запада схвате да насиљем неће моћи даље наметати своју вољу и наметати њихов систем вредности на простору Евроазије. 

Као и многе друге чланице НАТО пакта, Хрватска шаље војску на руску границу, најавила је хрватска председница Колинда Грабар Китаровић. „Мора да шаље своје војнике тамо где одреди централна команда из Брисела.“ То је наставак традиције коју Хрватска баштини из прошлог века у оба светска рата. Два пута је Хрватска ратовала против Русије. У Први светски рат Хрватска је ушла као део Аустроугарске, а њени војници борили су се на руском фронту у Галицији. Тај рат је Хрватима, поред великих жртава, донео и велики број заробљеника који су имали битан утицај и на будућу југословенску историју. Јосип Броз Тито, рањен и заробљен на Руском фронту, уобличио је своје виђење света у Русији, коју је 1917. захватила социјалистичка револуција. Својим деловањем учинио је све да се поништи улога и страдање српског народа у Балканским ратовима и Првом светском рату. У томе је у значајној мери успео и кроз страдање Срба у време комунизма, новим тзв. „авнојевским границама“ унутар Југославије је расцепкао српски етнички простор.

Почетком Другог светског рата није подигао револуцију на простору Хрватске, него је у Србији наметнуо братоубилачки рат два антифашистичка покрета. Никада за цело време рата није учинио скоро ништа да се ослободи Јасеновац, нити било које друго веће стратиште српског народа. Усташе су у релативном миру формирали институције нацистичке творевине. Када су усташке власти позвале добровољце за борбу против бољшевизма 2. јула 1941, биле су шокиране великим одзивом, чак око 5.000 људи пријавило се за борбу против СССР-а. Иако никада није званично објавила рат Совјетском Савезу, НДХ је на источном фронту имала „Хрватску легију“, 369. ојачану пешадијску пуковнију, као и ваздухопловну и морнаричку јединицу.

Ове јединице добиле су бројне похвале од немачких команданата за залагање у борбама око Стаљинграда. Бројним официрима и војницима подељени су Гвоздени крстови, а 369. пешадијска пуковнија била је једина која се, са немачким трупама, борила у Стаљинграду.

Данас, у 21. веку, хрватска председница жели да настави ову срамну традицију Хрвата. Сада су у питању, како хрватски медији преносе, „руске експанзионистичке тежње“ према Источној Европи. Зато ће хрватски војни контингент бити стациониран у балтичким републикама, заједно са контингентима других НАТО земаља. Хрватска се налази далеко и од руске границе и од Балтика, као и пре од СССР-а, али жеља за агресивним деловањем скоро да је патолошка национална константа.

Операција груписања војних трупа на руској граници коју НАТО изводи неодољиво подсећа на време пред Други светски рат. На унутрашњем плану хрватска председница опасност од Русије види и у непосредном суседству, у Србији и Републици Српској. Република Српска, према опсервацији госпође Китаровић и неких званичника НАТО, наводно покушава да се уз руску помоћ отцепи од „матичне државе“. Тако слање хрватских војника на Балтик добија преко потребну регионалну димензију националних интереса Хрватске. „Гуји треба стати на главу“ и уместо да се против руског утицаја бори у локалним оквирима, Хрватска ће покушати да „руску експанзионистичку политику“ затре у жаришту.[1] 

Први хрватски контингент намењен је за Пољску. Око 72 припадника Хрватских оружаних снага, под вођством САД, јесу део НАТО мисије на истоку Европе, на граници с Русијом. Хрватска у Пољску шаље и вишецевне бацаче ракета, што ће бити укупно око 90 војника. 

Крајем 2017. године у склопу исте мисије, по изјавама хрватских званичника, у Литву одлази око 200 војника. Хрватска власт преко медија безочно лаже јавност и војнике да иду на обуку а не да могу бити употребљени у неком рату. Међутим, распоређивање хрватских војника на руским границама није део ни једне војне вјежбе које се одржавају у оквиру НАТО пакта, него је реч о распоређивању посебних снага за одговор ”у случају руске агресије”. Одлуку је донио НАТО, када је решио да ће распоредити додатних четири хиљаде војника дуж пољскоруске границе, те у балтичким државама. Почетна претпоставка се изобличила у далеко веће груписање НАТО снага, тако да се у Пољској базира читава америчка оклопна дивизија, што је највеће груписање америчких јединица након Хладног рата. Америка је то појаснила својим савезницима бројним руским војним вјежбама“ на Балтичком мору. ”Руси изводе много вјежби уз границе и могли бисмо то сматрати опасним провокативним понашањем”. 

Према договору утемељеном између НАТО пакта и Русије из 1997. године, забрањена је стална присутност великих НАТО јединица у близини Русије. Међутим, Брисел тврди да с обзиром на то да се војне јединице НАТО пакта ротирају, ”њихово гомилање се не може сматрати сталном присутношћу”. 

Због распоређивања у Пољској америчке оклопне дивизије и додатних НАТО снага Русија ће вероватно одговорити потребним груписањем снага. “Наравно да на ово нећемо гледати скрштених руку и сигурно ћемо предузети одговарајуће кораке”, рекао је челник Одбора за обрану Државне Думе Владимир Шаманов, те додао ”како одговор на америчке акције у Пољској може бити повећање броја тактичких ракетних састава ”Искандер” у Калињинграду. 

Осим нелогичних оправдања хрватских званичника да учестују у агресивној мисији НАТО, важно је подсетити да се према Уставу Хрватске војска изван граница земље не може слати без одобрења Хрватског сабора. То је учињено у јуну ове године, када је Хрватски сабор одобрио слање припадника хрватских Оружаних снага у склопу активности ојачане истурене присутности НАТО пакта у Пољској и Литви, те у операције Европске уније. 

Одлуке о слању припадника Оружаних снага је Хрватски сабор донео с већином гласова. Од потребних 76 за слање у Пољску је гласало 96 заступника, за Литву 95, те 117 за мисију ЕУ, а 103 заступника је подржало учествовање Хрватске у операцији “Inherent Resolve”.[2]

Политика данашње Хрватске неодољиво подсећа на политику НДХ у Другом светском рату. Континуирано се баштини исти систем вредности у култури, унутрашњој и спољној политици, као и у односу према суседним народима и државама. НДХ је била квислиншка творевина Мусолинија и Хитлера, коју је формално успоставио Анте Павелић. Усташки покрет је у својој основи био нацистички и фашистички и усмерен против српског и руског народа, уз слепу послушност Хитлеру. Данашња Р. Хрватска то чини на сличан начин, само је заменила Немачку са САД. Павелићу су приписиване историјске заслуге за ослобођење Хрвата од „великосрпског јарма“, а он је хрватски народ бацио у најстрашније истребљење и геноцид над српским народом. Настанак и признавање Р. Хрватске 1992. године омогућила је поново уједињена Немачка, а после и друге западне силе, на челу са Америком. САД су затим најздушније подстрекивале и припремале операције „Бљесак“ и „Олују“, ради прогона српског народа, уништавања Републике Српске Крајине и окупације дела Републике Српске. Као што данас Хрватска шаље војску на границе Русије, чинила је то исто и након оснивање НДХ, одмах у првим месецима и годинама напада на СССР.

По Хитлеровом захтеву, Павелић је упутио своје легионарске јединице на Источни фронт на СССР. Издат је проглас да се јаве добровољци из свих јединица хрватских оружаних формација. Сабирни центри за будуће легионаре били су Загреб, Сарајево, Бања Лука, Осијек и Мостар. Прикупљање главнине нове легионарске јединице било је у Загребу и Карловцу. Тако је створена „Појачана хрватска 369. легионарска, пјешачка пуковнија“. Јавило се око 5000 добровољаца. Једна бојна била је муслиманска, а друге две биле су састављене од хрватске националности. Званично формирање те јединице објављено је 16. јула 1941. године, а заклетва се полагала у местима формирања, у Сарајеву, Вараждину и Загребу. С легионарима који су у послани у смрт, на војним свечаностима опраштали су се: Кватерник, Павелић, њемачки генерал Глез фон Хорстенау и италијански генерал Антонио Оџилиа, затим генерал Станцер и други високи официри оружаних снага НДХ.[3]

За команданта легионарске пуковније био је именован пуковник Иван Маркуљ. Дана 24. јула 1941. године легионарска пуковнија пребачена је из Загреба у Њемачку. Тамо су добили њемачко наоружање и опрему и спровели допунску обуку. Из Њемачке је већ 29. августа 1941. године легионарска пуковнија одвезена у Бесарабију, а потом је стигла у Первомајск, где је укључена у састав 100. лаке ловачке њемачке дивизије 17. њемачке армије »Југ«. У прву борбу легионари су ступили 13. октобра 1941. године источно од Дњепра. 369. појачана легионарска пјешачка пуковнија учествовала је на Источном фронту у више борби у саставу 100. а касније 79. немачке дивизије, с којом је изводила борбена дејства и у Стаљинграду.

У међувремену је пуковник Маркуљ предао команду пуковнику Виктору Павичићу, а овај је на незахвалном крају предао дужност команданта потпуковнику Марку Месићу. Касније су, ради попуне пуковније која је у Совјетској Русији имала велике губитке, формиране три додатне бојне 369. легионарске пјешачке пуковније, које су слане најприје у Њемачку у Стоцкерау ради брзе обуке а касније су хитно укључиване у састав десетковане легионарске пуковније.

На Источни фронт послата је и легија ваздухопловства под командом пуковника Ивана Мрака, која је састављена од две ескадриле: бомбардерске са око 17 авиона и 100 људи и ловачке ескадриле од 20 авиона и 120 људи, којима је командовао мајор Фрањо Џал. Док су бомбардери били застарели, ловци су били састављени од најмодернијих апарата добијених од Немачке, па су учествовали у ваздушним борбама са совјетским пилотима у јужној Украјини и на Криму.

Легија морнарице или морнарички одред бројао је око 340 људи и ушао је у састав Немачке црноморске морнарице, као посада шест немачких миноловаца и једне подморнице. Први командант био је капетан фрегате Антун Вркљан а последњи, капетан бојног брода Стјепан Руменовић. На Црном мору задржали су се до новембра 1943. године, а касније су пребачени на немачке бродове у Трст.[4]

На источни фронт у саставу легионара било је послано укупно 8215 људи. Код Стаљинграда хрватске оружане хорде су биле готово потпуно уништене. Из извештаја с Источног фронта тачно се види како је број легионара почео опадати. Од „пуковније“ свели су се на два, па на један батаљон (бојну), па на једну чету (сатнију). Упркос попуни, у једном извјештају говори се да је остало на положају код Стаљинграда још само 40 бораца. Остали су сви били или погинули, или рањени, или заробљени. Због изузетних зверстава које су легионари чинили на Источном фронту, Руси су их звали ђаволима (чортовима).[5]

Припадници 369.легије, војске тзв. НДХ у порушеном Стаљинграду

Након тешких борби и великих људских губитака у Харковској бици, у мају 1942. Њемачка команда одликовала је пуковника Ивана Маркуља, Едуарда Бакарца и још шест официра 369. пуковније њемачким Жељезним крстом првог реда. Због посебних заслуга плаћених високим губитцима у рањеним и мртвима 369. пуковнија након реорганизације и попуне код Гласкова током септембра 1942. постаје једина страна јединица која улази као део 100. ловачке дивизије генерала Саннеа у Стаљинград у јесен 1942. године. Генерал Санне и други немачки високи команданти, писмено истичу 369. пуковнију као посебно храбру и успешну у огорченим борбама прса у прса. Крајем септембра 1942. године, 369. пуковнију посећује лично поглавник НДХ Анте Павелић и одликује већи број легионара. Павелић на Источном фронту посећује и одликује и хрватске ваздухопловце, који су летели у склопу Luftwaffe.[6]

Хрватска се већ ове године укључилa у НАТО-ову операцију „Enhanced Forward Presence“ под америчком командом, чије ће седиште бити у пољском граду Ожиш. Реч је о мултинационалној војсци у чијем саставу су, уз америчке, британски и румунски војници. То је један већ виђен модел који нема никакву борбену вредност у правом рату. На захтев Американаца, њима се придружује и једна хрватска јединица самоходних вишецевних ракетних бацача СВЛР 122БМ-21 ГРАД. Једну јединицу чине три ВБР система. У близини града Ожиш налази се велики војни полигон на ком би требало да се увежбава ова јединица. Ове локација се налази око 70 километара од “зоне Сувалки” и око 140 километра од Калињинграда, руске енклаве скоро полуокружене чланицама НАТО. Према неслужбеним информацијама, у Литванију се упућује ојачана пешадијска чета са око 120 војника. Реч је о припадницима из бригаде Тигрова. Заједно с Тигровима у Литванију би било упућено осам борбених оклопних возила Патриа.

У Министарству одбране Хрватске наглашавају да је “учествовање у склопу ојачане предње присутности комплементарно и с амбицијом Републике Хрватске у изградњи и одржавању сопствене међународне веродостојности и одговорности и битно доприноси даљњој изградњи политичког и војног кредибилитета Републике Хрватске унутар НАТО савеза, као и повећању интероперабилности Оружаних снага Републике Хрватске[7]

Хрватска је изразила своју спремност, што је и показала на највећој војној вјежби управо у Пољској, која је додатно нарушила ионако већ затегнуте односе. Председница Колинда Грабар Китаровић поручила је да Хрватска спада у оне земље унутар НАТО савеза, које се „нису баш превише исказале кад је ријеч о улагању у обрану и сигурност“. Но по питању слања војника изван Хрватске, каже да очекује консензус у Хрватској. „Да, наравно, очекујем консензус, јер то је прије свега наша обвеза, наша морална обвеза. Кад сте чланица неког савеза и кад уживате привилегије као што је колективна обрана и чињеница да би напад на Хрватску значио и напад на цијели НАТО, у том случају НАТО би нама прискочио упомоћ“, истиче Предсједница Грабар Китаровић. „…Вјерујем да неће бити потребе ни за каквим распоређивањем, јер вјерујем да исто тако у односу на Русију треба показати снагу, треба показати одлучност, јединство и солидарност, али исто тако треба водити рачуна да се мора водити дијалог. Дијалог о нашим међусобним односима, о стању на истоку Еуропе, посебно у Украјини и наравно, заједничким пријетњама, с којима се суочавамо уз јужне границе Еуропе, у виду тероризма, у виду миграција и осталих нестабилности“, истакла је Колинда. БиХ треба да крене „путем интеграције у НАТО-а“, да се што прије за ту земљу активира Акцијски план за чланство (МАП) за чланство у НАТО-у.[8] Хрватска се снажно залаже у НАТО-у, да се прошири „зона стабилности и сигурности“, кроз пријем БиХ у НАТО, након пријема Црне Горе. То је хрватски интерес кроз вековни сан да лагано стави под своју контролу тај простор, те да отцепи Р. Српску и српски народ преко Дрине од Р. Србије. Хрватска и даље сања границу на Дрини, по узору на НДХ. Срби и Србија то морају да знају и морају бити спремни да се таквом плану у било ком моменту супротставе политички а и војно, ако то буде потребно. Зато Резолуцију Скупштине Републике Српске о војној неутралности треба подржати и прекинути било какве даље активности на нивоу БиХ које значе приближавање НАТО чланству. Такође, треба суспендовати донети МАП програм за чланство БиХ у НАТО донет 2009. године.

Након исказане среће и одушевљења“ што ће хрватски војници учествовати у мисијама НАТО у близини руске границе, из Хрватске долази вест да се хрватска војска распоређује око Вуковара, у близини границе са Србијом, пише Катехон. Јасна је обавеза хрватског руководства – председника и премијера, који су држављани Сједињених Држава и Канаде, да морају да штите интересе својих држава, наводи овај портал. Република Хрватска, очигледно, више није држава, већ мала америчка и НАТО колонија коју амерички ратни хушкачи држе у стању приправности за евентуалне сукобе у региону. Хрвати су деведестих година били послушне слуге оних који су им ван свих међународих норми дали државу, и сада морају да наставе да буду одани својим господарима, закључују у Катехону. (www.tragovi-sledi.com/index.php/8-naslovna/2759-zagreb-divlja-hrvatska-vojska-gomila-snage-na-granici-sa-srbijom)

Русија је свесна опасног приступа НАТО према Русији, при чему НАТО обилато користи ресурсе својих европских чланица. Истовремено Запад пооштрава пропаганду против Русије. Ако погледате извјештаје европских и америчких медија, стичете утисак да су практично сви негативни догађаји који се дешавају у свету дело или руских обавјештајних служби или руских хакера“, закључио је Герасимов.[9] Велика је срећа у томе што НАТО није монолитан нити може бити јер у многим чланицама постоји јак отпор свему што раде њихове власти. То је посебно изражено у Италији, Шпанији, Француској, Чешкој, Словачкој и другим државама. Такозвана „дубина“ НАТО територије је несигурна и у случају рата многе државе би нестале или се распале а појавили би се и ослободилачки покрети који би подржавали одбрамбени рат на Истоку Европе и подржавали Русију, као државу која предводи тај отпор. У дубини Европе би настали и многи локални ратови, посебно на Балкану.

У многим државама чланицама НАТО тиња отпор офанзивној стратегији НАТО-а на истоку Европе и све више је народ информисан, па и војници да их власт гура да „…ратују за некакве измишљене и лажне разлоге, које пласирају САД кроз администрацију НАТО па и ЕУ“. Талијани потписују петицију против слања војника на руске границе. То исто не желе Бугари, Словаци, Шпанци, Французи, као ни већина држава чланица ПзМ. До сада је неколико хиљада Талијана потписало петицију против учешћа у мисији јединица НАТО пакта у Латвији, која ће бити формирана до краја ове године.

Петиција је упућена председнику Италије. Таква агресивна политика само може погоршати односе између Рима и Москве. “Одлука талијанске владе да пошаље војску на руске границе је још једна неоправдана провокација, као и санкције против Русије која нам је често помагала. Влада крши Устав у којем се јасно наводи да Италија одбацује рат као инструмент агресије против слободе других народа, али и као средство рјешавања међународних спорова. Штавише, нико није питао грађане желимо ли послати наше војнике у Латвију. Ово није демократско решење, него провођење диктатуре”, рекао је Лонгобарди. „У целој Европи су на власти корумпирани политичари и масони и одвија се потпуно иста шема уништавања човека, осиромашивање грађана, богаћење елите, доношење богохулних закона са циљем уништавања породице, а то све са крајњим циљем депопулације и чиповања целокупног становништва. Они су болесни и зрели за посматрање! Европске масоне и злочинце могу само млади зауставити![10]

Осим сарадње са НАТО власт у Хрватској чини пуно и на билатералној сарадњи, баш са државама које имају познату антируску политику и које су под јаким утицајем САД. То посебно истиче и хрватски министар одбране. „Договорили смо споразум за унапређење обрамбене сурадње и данас ћемо направити све предиспозиције да се тај споразум врло скоро потпише. Желимо сурађивати с Пољском у подручју специјалних снага, војне полиције, ту је такођер врло битна војно-техничка сурадња, војно-знанствена сурадња“, рекао је Дамир Крстичевић у изјави за новинаре након састанка. Крстичевић је додао да је Пољска тражила од Хрватске као пријатељ и партнер да пошаље своје војнике. „Вјерујем како би да је, не дај Боже, сутра Хрватској то потребно, Пољска поступила једнако и да би у било којој прилици послала своје војнике овђе у Хрватску. Тако да ми је драго да судјелујемо, да наши војници иду тамо„, рекао је Крстичевић.[11]

Хрватска је дакле у свим пресудним светским колебањима и ратовима увек бирала, по њеној процени, „јачу страну“ на почетку рата да би у другој фази рата лукаво гледала да се додвори победницима и да не настану веће последице по њихове националне интересе. Данас, када по трећи пут, без и мало гриже савести шаљу јединице на исток Европе, против Русије и када бивши и актуелни званичници Хрватске прете Републици Српској, Србија треба да зна да су на сцени носиоци повампирене политике усташтва и да им никада више српски народ неће дозволити геноцид у Јасеновцу, нове јаме за Србе нити нове границе НДХ на Дрини. О таквом неоусташком сну сања и данас велики део политичке „елите“ Хрватске, вероватно и зато што никада нису сносили последице за злочине које су починили у Другом светском рату и 1995. године убијањем и етничким чишћењм и прогоном српског народа из Републике Српске Крајине. Хрватска је међу првима признала лажну државу Косово. Ред је да Србија у будућности на исти начин призна аутономију а потом и самосталност Истре, Дубровачке Републике и Републике Српске Крајине.

 

 

 

[1] rs-lat.sputniknews.com/autori/201612041109092107-hrvatska-vojska-rusija/

[2]www.logicno.com/politika/hrvatska-vojska-otisla-u-nato-sluzbu-u-poljsku-rusija-uz-granicu-jaca-raketne-snage.html

[3] А. ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 194-195.

[4] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 260-262.

[5] Архив ВИИ. Фонд НДХ, кутија 1.0.9.; Младен Цолић: »Тзв. НДХ-1941.«, Београд, 1973, стр. 267.

[6] www.naklada-ljevak.hr/knjiga/shonj/id/2079

[7]www.blic.rs/vesti/svet/rakete-tenkovi-specijalci-hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-rusije/j1hb5lg

[8] dnevnik.hr/vijesti/svijet/hrvatska-salje-vojsku-na-granicu-s-rusijom—442725.html

[9] www.nezavisne.com/novosti/svijet/Sef-ruske-vojske-NATO-gomila-oruzje-na-nasoj-granici/423732

[10] istinomprotivlazi.com/novosti/1388-talijani-potpisuju-peticiju-protiv-slanja-vojnika-na-ruske-granice

[11] dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/damir-krsticevic-najavio-za-petnaestak-dana-78-hrvatskih-vojnika-odlazi-u-poljsku—491105.html

 

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

 

36 гласовa